Дарко Танасковић: Турски секуларни аналитичари јавно су скренули пажњу на постојање једног неформалног центра исламистичког деловања у образовној и просветној сфери, назвавши га „Малезијска браћа“.
Већ годинама Република Турска себе више не сматра мостом између Европе и Азије већ срцем Евроазије, те шаховске табле на којој ће се ускоро одиграти најважнија партија за будућност света. Носилац нове спољно политичке доктрине Турске, засноване на неоoсманизму, односно комплексној макроидеолошкој платформи чији је циљ да реафирмише духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства и од ове државе поново направи светског играча, јесте њен садашњи шеф дипломатије Ахмет Давутоглу, сматра професор Дарко Танасковић наш водећи оријентолог. Овај некадашњи амбасадор у Анкари који је 11. марта одржао предавање у Институту за европске студије на тему „Нова спољнополитичка доктрина Турске”, указао је да велику заслугу у развоју концепта неоoсманизма играју и такозвана „Малезијска браћа”.
– У Давутоглуовој биографији се не истиче један круцијалан моменат, чињеница да је од 1990. до 1995. године радио на међународном исламском универзитету у Куала Лумпуру. Овај импозантан универзитет је деведесетих година био под вођством малезијског премијера Махатира Мохамеда који је на самиту у овој земљи одржаном 2003. године у организацији Исламске конференције говорио о „исламу за сва времена”. То је данас све популарнија теза и то не само у кругу муслиманских мислилаца. Говори се о исламизму као аутентичном модернизацијском чиниоцу у муслиманским друштвима. Универзитет у Куалалумпуру је постао светско стециште муслиманских студената и професора међу којима је било и Бошњака, а ту се образовао и садашњи реис ул улема Мустафа Церић – рекао је Танасковић.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=3ybhcIiOu8Y[/youtube]
Од доласка Ердоганових исламиста на власт, “Малезијска браћа” се дириговано и плански распоређују на високе државне и просветне дужности.
Тако су турски секуларни аналитичари јавно скренули пажњу, у новинама, на постојање једног неформалног центра исламистичког деловања у образовној и просветној сфери, назвавши га „Малезијска браћа”, по аналогији са муслиманском браћом. Реч је о међусобно повезаним и солидарним професорима који су се образовали на овом муслиманском универзитету, објаснио је Танасковић.
– Од доласка Ердоганових исламиста на власт, Малезијска браћа се дириговано и плански распоређују на високе државне и просветне дужности. Давутоглу се истиче као кључна личност ове братовштине и с њом повезаних институција. О томе је писано и у „Хуријету”, турском дневном листу. Из овакве биографије није тешко предпоставити којим цивилизацијским хоризонтима припада поглед на свет Давутоглуа, а који он никада неће назвати неоосманским – истакао је Танасковић и указао и на тренутни однос Европе и Турске. Према његовом мишљењу, ова држава је данас даље од Европске Уније него што је била пре седам година.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=wHyonFhWp6w&feature=related[/youtube]
Процеси унутар Уније али и саме Турске доприносе томе да упркос декларативном залагању обе стране да се убрза приступ, он буде успорен.
Евроентузијазам је у овој земљи одавно опао.
– Процеси унутар Уније али и саме Турске доприносе томе да упркос декларативном залагању обе стране да се убрза приступ, он буде успорен. Не верујем да ће Турска прескочити нови степеник ка чланству после оног када је на једвите јаде постала кандидат. Евроентузијазам је у овој земљи одавно опао, односно код већине народа није ни постојао. Део елите посматра политику Уније према Турској као лицемерну јер се њој поставља низ раличитих захтева али не и и онај прави и једини, који она не може да испуни, а то је да не буде Турска и да не буде муслиманска земља од 70 милиона становника – закључио је Танасковић.
ТУРСКА НА ПУТУ “НЕООСМАНИЗМА”
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=r-gCPvGg3go[/youtube]
(Политика, 11. 3. 2009.)
Појам неоосманизам се све чешће користи, али не постоји његова прецизна и једнозначна дефиниција. Садржина појма је, међутим, углавном јасна.
Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства, како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца.
Платформа према којој треба да се реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Отоманског царства
О новој спољнополитичкој доктрини Турске интензивно се расправља од тренутка кад је маја 2009. године на њено чело дошао универзитетски професор Ахмет Давутоглу. Он је још пре неколико година саопштио целовиту програмску визију турске спољне политике, засновану на платформи (неименованог) неоосманизма, сагледавању актуелног и предвиђању будућег стања и кретања у међународним односима, како на регионалном тако и на глобалном плану.
Иако се у разматрању питања везаних за укупну савремену државно-националну оријентацију, а нарочито спољну политику Републике Турске појам неоосманизам све чешће користи, не постоји његова прецизна и једнозначна дефиниција. Садржина појма је, међутим, углавном јасна. Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства, како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца.
О новој спољнополитичкој доктрини Турске интензивно се расправља од тренутка кад је маја 2009. године на њено чело дошао универзитетски професор Ахмет Давутоглу.
Ради адекватног разумевања и тумачења неоосманизма, важно је увек имати на уму да је неоосманистичка спољна политика можда само највидљивији хоризонт реализовања комплексне матрице која је истовремено духовна, идеолошка, културна, привредна и политичка. Неоосманизамје стање духа, сидриште особеног менталитета, самосвојан систем вредности и с њим усклађени поглед на себе и на свет. Неоосманизамје, иначе, могуће најсажетије одредити као идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма.
Може се основано констатовати да је неоосманизам, без обзира на све појавне (и привидне) облике и реторичка меандрирања турске спољне политике током последњих неколико деценија, њена дубинска, данас све израженија константа. У том смислу, „Давутоглуова доктрина” није суштински нова, већ представља заокружени, савремени програм операционализовања неоосманистичке спољне политике, усклађен с измењеним међународнополитичким тренутком који њени протагонисти оцењују као изразито повољан за Турску. Истовремено, то је и коначно раскидање с начелима и праксом Ататуркове уздржане спољне политике, засноване на познатој девизи „мир у земљи, мир у свету”, за коју је било карактеристично оно „старомодно” немешање у унутрашње ствари других земаља и одустајање од било каквих претензија на регионалну доминацију.
Ахмет Давутоглу је своје спољнополитичко виђење Турске улоге у свету, које Ердоганова влада очигледно усваја и систематски спроводи, најсвеобухватније изложио у књизи „Стратегијска дубина” (2001). Као кључни појам своје неоосманистичке теоријске схеме А. Давутоглу уводи појам стратегијске дубине који подразумева компоненте историјске и географске дубине. Турска, по њему, поседује потенцијал стратегијске дубине, пошто јој, као наследници историје и географије Османског царства, принадлеже велика историјска и географска дубина, јер је на средишњем евроазијском геополитичком простору вековима била епицентар догађаја. У том погледу, она има значајне компаративне предности у односу на друге државе у региону, а и шире. Турска се може похвалити јединственом геополитичком и геоекономском позицијом на раскршћу, али и сусретишту континената, култура и цивилизација, а у релативној близини најважнијих лежишта енергетских ресурса. Поред тога, предности Турске су и њен демократски поредак, просечно младо и динамично становништво, оформљено цивилно друштво и стабилна средња класа, као и прилично развијена научна и технолошка инфраструктура. Обдарена свим побројаним квалитетима, као и пропулзивном привредом, Турска себи не сме дозволити да у контексту најважнијих светских збивања и даље буде периферна земља.
Друга одлика нове турске спољне политике, у складу с Давутоглуовом концепцијом, треба да буде њена мултидимензионалност, односно диверзификација.
Турска се мора ослободити зависности од само једног планетарно релевантног параметра, ма који он да је.
Спољна политика заснована на доктрини стратегијске дубине требало би да се операционализује кроз неколико приоритета, међу којима Давутоглу као главне наводи четири.
На првом месту је, и концепцијски, а и хронолошки, активно постављање у односима са суседним земљама, како би се сви проблеми који у њима постоје, а оптерећују билатералне везе и ограничавају маневарски простор турске политике на регионалном и глобалном плану, свели на нулу.
Друга одлика нове турске спољне политике, у складу с Давутоглуовом концепцијом, треба да буде њена мултидимензионалност, односно диверзификација. Да би остварила предуслове за делотворну активност у великом престројавању на глобалном плану, Турска се мора ослободити зависности од само једног планетарно релевантног параметра, ма који он да је. Практично, то значи релативизовати, али никако и довести у питање, своју чврсту везаност за САД и НАТО и више се отварати према Русији и Кини, уз декларативно одржавање евроинтеграцијског ентузијазма.
Све ове компоненте новог програма турске спољне политике већ су у пуној мери активиране, дају прве резултате, али и указују на противречности и ограничења у примењивању логике „стратегијске дубине“.
Давутоглу се, затим, залаже за „нови дипломатски језик”, односно нови стил турске дипломатије, у коју би били много више него до сада укључени и компетентни стручњаци различитих профила.
Најзад, ради повећавања ефикасности дипломатског ангажовања, нарочито у домену регионалне сарадње, Давутоглу препоручује, и личним примером штедро демонстрира, што већу покретљивост, честе радне посете страним престоницама и позивање колега из иностранства у Турску.
Све ове компоненте новог програма турске спољне политике већ су у пуној мери активиране, дају прве резултате, али и указују на противречности и ограничења у примењивању логике „стратегијске дубине” на сложене геополитичке реалности које би, према неоосманистичким схватањима, требало да буду у њеном домену.
Аутор је професор Универзитета у Београду