Мирослав Лазански
Одмазда је извршена
Смрт Бин Ладена, као једна врста фикције апсолутног решења, јесте, у ствари, само популаран популистички рефрен. Да ли се просветљење налази на том путу?
Није одмах подигао руке увис, јер га је у томе вероватно спутавала она широка спаваћица-хаљина у којој је спавао. А очигледно је да није био наг, иако је поред њега тада била његова најмлађа жена, да би припадници „Фока” видели како нема појас са експлозивом око тела. Или је неко у Пентагону очекивао да Бин Ладен сваке ноћи спава са својом женом и са појасом експлозива око свог тела? Колико треба да буде дебео тај појас и где се тачно носи? Испод, или изнад пупка? И како се активира експлозив око појаса, на нежни додир, на топлоту људског тела или на дрмање?
Иако је управо из Вашингтона дошла та хипотеза о могућем појасу експлозива на телу Бин Ладена, нико сада од званичника да објасни обичном човеку конкретне појединости. Јер амерички командоси су, по изјавама својих шефова, очекивали да тај појас око себе Бин Ладен има и у својој спаваћој соби у два сата после поноћи. Значи, да га има стално. Наравно, све ово некоме можда изгледа и смешно, али изјаве из Вашингтона у вези са Бин Ладеном сваким даном су све смешније.
У серији нових детаља и тумачења, „шта се заправо десило”, шеф Ције, господин Леон Панета објашњава да Осама бин Ладен, истина, није био наоружан оним његовим чувеним АКС-74, али „да је показивао знаке отпора”. Шта је то за специјалце најелитније командo јединице америчких оружаних снага у тој ситуацији могао да буде знак отпора? Да им вођа терористичке Ал Каиде у мрклој ноћи у својој вили исплази језик? Да замоли своју жену да изађе из собе да он мало поприча са изненадним гостима; који су контуре његовог тела и тела његове жене, сваки њихов покрет у тој кући, имали на визурама својих шлемова у тренутку када су стигли до објекта удара.
Не, није било ни најмање шансе да Бин Ладен остане жив после акције „Џеронимо”. Најбоље и најјасније то је формулисао сенатор републиканаца Џон Мекејн када је одмах после 11. септембра 2001. рекао: „Нека се Бог смилује на Бин Ладена. Ми нећемо”. Ова изјава о одмазди која личи на оне из Старог завета има код Американаца дугу традицију. Револуција је морала да се одбрани од Британаца, а јединство младе нације од робовласника у јужњачким државама. Америка се дуго осећала сасвим безбедно окружена океанима. Често се, међутим, осећала и угроженом. Но, борба против зла током америчке историје прешла је најпре у освајање запада, а затим и света. Американци су ширење своје земље све до Пацифика схватили као „јасну судбину”. Запад је морао да буде освојен, јер је цивилизација припадала јакима, а успех ширења на запад истовремено је показао и моралну надмоћ мисије освајача. Граница је постала симбол америчке самосвојности. Империјализам, до кога су САД крајем 19. века стигле једнако касно као и Немци, био је заправо наставак мишљења да границу треба померати све даље на непријатељско тло и да америчка цивилизација у тој борби мора стално да се потврђује. Још је Џон Кенеди прогласио нову границу која се налази у космосу.
Дакле, Бин Ладен се нашао у тачки у којој се укрштају веома јасни проблеми секуларног арапског Блиског истока, Арабијског полуострва, земаља централне Азије бивших чланица Совјетског Савеза и исламске јужне Азије, при чему се управо сада повезане кризе муслиманских друштава премештају са запада на исток и са истока на запад опасним преносним временом. Ако је трагање за одговорима око убиства светског терористе број један Осаме бин Ладена тренутна преокупација човечанства, онда ће оно неминовно бити испреплетено и мноштвом нових питања од којих је једно можда и главно: хоће ли после Бин Ладена бити више или мање тероризма? Јер ово убиство представља квазиесенцијални апсолутистички чин и тешко да су с тим убиством убијене и накане Бин Ладена. Штавише, може доћи до супротног ефекта, ширења заразе мучеништва. Нема једноставних одговара на комплексна питања. Смрт Бин Ладена, као једна врста фикције апсолутног решења, јесте, у ствари, само популаран популистички рефрен. Да ли се просветљење налази на том путу?
Коначно, питање и јесте може ли само репресија и још више репресије довести до праве безбедности за све у свету? И може ли се на смртоносне облике фундаментализма и тероризма вечно одговарати само непопустљивим апсолутизмом?