Аутор: уредник Миодраг М. Поповић, Православље број 935, Рубрика Реч уредника
Неко је рекао да се празници тако зову зато што служе за пражњење џепова. Како време пролази, и како Срби, са ентузијазмом Стеријине Феме, увозе један по један празник, тако и ова изрека све више губи у цинизму, а добија на истини. За почетак, таквим празницима стратешки је покривена зима, и то тако да се малтене нико не осети запостављеним. После већ увелико одомаћеног деке са белом брадом и његових „јингле беллс“, којима се деца тако слатко радују, следи празник заљубљених, намењен првенствено младима (овде готово непознат до пре десетак година, а онда напрасно проглашен традиционалним), да би зимску тријаду комерцијалних празника окончао онај посвећен женама.
Када прође осмомартовска еуфорија, многи ће се опорављати од појачаног указивања пажње лепшем полу, а многе слављенице питају је ли црвени каранфил максимални домет борбе за „женско питање“, или конкретнији резултати тек треба да уследе. Осврт на историјат Осмог марта показује да се временом природа празника толико извитоперила да једва да се може наћи нека додирна тачка са 1848. годином, када су америчке активисткиње оформиле синдикалну организацију са слоганом „За једнак рад, једнака награда“, или са предузимањима Енгелсовог и Лењиновог „духовног чада“ Кларе Цеткин на размеђи 19. и 20. века. Од установљења празника 1910. године, када је покрет, још увек под утицајем индустријске револуције, имао за циљ да исправи економску неправду према женама, читава концепција је преусмерена на неке друге колосеке, првенствено на остваривање тзв. сексуалних слобода и изједначавања полова у свему. Покрет у суштини заснован на ирационалном инату и реваншизму („Одувек су владали, хајде да им то наплатимо!“), изнедрио је као модел за узор „еманциповану“, заправо себичну и самодовољну жену која у мушкарцу аутоматски види супарника. „Мушкарац = мушки шовиниста“. И политичке странке у своје програме уграђују причу о „утакмици полова“, противприродно схватање које игнорише ноторну чињеницу да нигде у природи полови не постоје зато да би се надметали, него да би се допуњавали. Тако је било још пре настанка човека, дакле и пре тренутка када је Бог поделио првобитног човека на мушкарца и жену. Из Светог Писма је јасно да је тој подели претходио Божји закључак: „Није добро да је човек сам“ (1. Мој. 2, 18), пошто се међу читавом творевином „не нађе Адаму друг према њему“ (исто, ст. 20). Дакле друг, а не такмац. Ни демагошка замена речи „пол“ речју „род“ (као да се ради о граматици, а не о живим људима!) не може да опстане пред фактом да реч „пол“ долази од „половина“, што значи да је пол нешто што, по својој природи, тежи да буде допуњено оним другим полом.
Наопака је то математика која настоји да 1/2 промовише у 1, па ни њени резултати не могу да буду другачији од онога што видимо око себе: свеопшта криза идентитета, распетост између природне датости и друштвених трендова, нагли пораст броја феминизираних мушкараца и маскулинизираних жена. Из овог опасног апсурда профитирају једино заговорници легализовања хомосексуализма и осталих полних девијација. Не мешајмо бабе и жабе: нико не спори полну једнакост у правима, али у ономе где је Бог направио разлику, ту једнакости једноставно не може да буде. У супротном, чему онда полови? Или је и њихово постојање само измишљотина „мушких шовиниста?“