О Витлејемској Цркви

Витлејем, или на хебрејском Bethlehem, што би у преводу значило „кућа хлеба“, је родни град хришћанства јер је у њему рођен зачетник Истините вере, Господ Исус Христос. Ко би рекао да ће тако мали град играти главну и велику улогу у историји човечанства?

Град Витлејем је још у Старом Завету био ходочасничко место. У њему је сахрањена жена патријарха Јакова, Рахиља, чији гроб и данас постоји. У почетку је на том месту био постављен неки стуб као споменик. Када су крсташи освојили Витлејем 1099. године у току Првог крсташког рата, на томе месту су поставили четири отворена лука на која су ставили куполу. Временом су ово место, поред хришћана и Јевреја, посећивали и муслимани. Након протеривања крсташа из Свете Земље, гроб Рахиљин су посећивали само муслимани. Године 1841. Јевреји су успели да се изборе да ово гробно место добију за себе. Данас се на том месту скупљају верници свих религија, а нарочито жене које се моле за пород.

Витлејем није само родни град Исуса Христа, него и краља Давида. Давида је у овом малом граду пронашао пророк Самуило и помазао га за цара: „Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему до тога дана“ (Прва књига Самуилова 16, 13).

Околина Витлејема је у Исусово време, а и пре Њега, била препуна пастира који су ноћи проводили у многобројним пећинама. Како је у то време још увек по палестинским пустињама било медведа, лавова и леопарда, пастири су, да би се заштили од напада дивљих животиња, морали да се склањају са стадима у пећине. Тако се једне хладне и мирне ноћи Анђео Божји јавио пастирима у једној од многобројних пећина и саопштио им вест да се у једној витлејемској пећини родио Спаситељ света. Пастири су, дакле, били први поклоници Господа Исуса Христа. Након неколико дана Месији су се поклонили и мудраци са Истока.

ПЕЋИНА У КОЈОЈ ЈЕ РОЂЕН ХРИСТОС

На месту где је рођен Исус Христос данас постоји црква посвећена Његовом рођењу и састоји се из више просторија. Настанак овог храма датира још из првих векова хришћанства. Ориген пише да је, у току свог обиласка Витлејема 220. године, видео пећину у којој је рођен Христос, као и Његове јаслице. Како су хришћани у то време били гоњени од стране римске власти, цар Адријан је на месту Христовог рођења саградио многобожачки храм посвећен богу Адонису, не би ли тиме спречио ходочашће Христових следбеника.

Када су хришћани задобили слободу своје вероисповести 313. године, цар Константин је заједно са мајком Јеленом 326. започео градњу цркве на месту Христовог рођења. Градња је завршена 333. године. Црква у Витлејему је тада представљала један од три најстарија храма подигнута од стране Римске државе.

Пећина у којој је Христос рођен, била је проширена и прилагођена великом броју верника. Изнад пећине је постављен под и подигнут олтар. Изнад свега тога је подигнута велика осмострана зграда из које је излазила велика лађа и четири крила одељена са четири дуга реда стубова. Унутрашњост цркве је била украшена са многобројним подним мозаицима, сребрним и златним украсима, лампама од драгуља, мраморним стубовима и мноштвом фресака по зидовима. Од свега тога остали су само подни мозаици у главној лађи који се данас налазе испод дрвеног пода.

Нешто даље од цркве Христовог Рођења налази се пећина у којој се јавио Анђео Божји пастирима и саопштио им радосну вест. Она је током 4. века украшена мозаицима и претворена у цркву, да би нешто касније на том месту био сазидан манастир. Данас је то Поље Пастира и на њему се налази  православна црква коју држе Грци. Нешто даље од те цркве налази се фрањевачки манастир у којем су гробови пастира, као и пећине.

Када је била изграђена црква Христовог Рођења у Витлејему, велики број ходочасника је долазио да се поклони овоме светоме месту. Међу њима је био и блажени Јероним. Задивљен овим местом, Јероним је одбио да се врати у Рим и одлучио је да остане у Витлејему. Око 404. године, он се затворио у једну пећину близу Цркве Христовог рођења и посветио се превођењу Библије са хебрејског језика на латински. Тај превод је познат под именом Vulgata, који је и данас званични превод за римокатоличку цркву. Блажени Јероним је умро 420. године и сахрањен је у Витлејему.

МОЗАИК СПАСИО ЦРКВУ

Временом је црква Христовог Рођења била знатно оштећена, чему је највише допринео пожар. Цар Јустинијан се прихватио обавезе да обнови цркву, која је била завршена око 526. године. Карактеристичан је мозаик Христовог рођења на којем су били насликани и мудраци, а који се налази на фасади изнад главног улаза. Тај мозаик је спасио цркву у време персијске најезде 614. године. Персијски цар Хозроје успео је да од Византије освоји велики део територије, међу њима и Витлејем. Персијски ратници нису имали милости према хришћанским црквама. Рушили су све пред собом, па чак и цркву Христовог Гроба. Једино нису цркву Христовог Рођења, управо због овог мозаика. Један хроничар у писму из 836. године пише: „Када су стигли у Витлејем били су задивљени са представом Персијског мудраца, астролога, њиховог земљака. Из поштовања и страха према своме претку, кога су и сада поштовали као и када је био жив, они су поштедели цркву.“    

Витлејем је поново дошао у власт Византије 629. године, када је цар Ираклије кренуо у славни освајачки поход који многи историчари пореде са освајањима Александра Македонског. О овоме историчар Фјодор Успенски пише: „Овај поход, који је трајао три године, био је праћен невероватним тешкоћама и у многоме је подсећао на експедицију Александра Великог. Ираклијев поход се одвијао по истим крајевима које су прославили подвизи античког хероја, и обележен је не мање ретким и по храбрости изузетним доживљајима.“ Међутим, након пет година Витлејем су освојили Арабљани. Њихов калиф Омар је посетио цркву Рођења Христовог и молио се у њој. У току страшне одмазде калифа Ал Хакима, када је уништено мноштво цркава, међу њима и храм Христовог Гроба. Црква Рођења Христовог је била поштеђена.

Године 1099, када су се војске Првог крсташког рата приближиле Јерусалиму, муслимани у Витлејему су имали намеру да сруше цркву Христовог Рођења, не би ли се на такав начин осветили крсташима за сва злодела која су учинили. Једна угледна личност из Витлејема је успела да на време пошаље тајну поруку Готфриду Бујонском, обавештавајући крсташког вођу о намерама муслиманских фанатика. Готфрид је одмах отпремио војску од стотинак витезова које је водио млади војсковођа Танкредо. Крсташи су успешно освојили Витлејем, где су их с радошћу дочекали свештеници и народ. Витезови су, на челу са Танкредом, свечано ушли у цркву Рођења Христовог, певајући црквене химне и псалме.

Након освајања Јерусалима од стране крсташа, за јерусалимског краља је био изабран Готфрид Бујонски. Међутим, он је одбио круну, али је зато добио титулу Браниоца Светог Гроба. За новог краља је био изабран Балдуин I који је био крунисан у Витлејему на Божић 1100. године. Још je у то време постojала подела цркве Рођења Христовог на римокатолички, јермeнски и грчки део.

Након освајања Витлејема, крсташи су почели да обнављају цркву Рођења. Међутим, нису баш много радили на изгледу храма. Углавном су цркву окружили снажним зидинама, не би ли се одбранили од могућих напада. Црква је била претворена у тврђаву, а главни улаз, који је био једини, сужен је, тако да се мора сагињати када се улази у храм. То су учинили да муслимани не би коњима улазили у цркву.

Када је Саладин освојио Јерусалим 1187. године, пало је крсташко краљевство и Витлејем је поново био у рукама Арабљана. Са падом Акре 1291. године, истерани су и последњи крсташи из Свете Земље.

ЉУДСКЕ НЕСЛОГЕ

Црква Рођења Христовог је и под Арабљанима, а касније и Турцима, наставила да се гради и дограђује, али са мало промена. Међутим, у то време почињу све већи сукоби између фрањеваца и грчког православног свештенства око власти. Због неслоге, која је стварала немар према цркви, храм је све више почео да пропада. Нарочито је томе допринео земљотрес из 1834. године, а касније и пожар који је избио 1869. године. Свађа између православних и римокатолика је доживела свој врхунац 1873. године, када су из цркве украдене вредне ствари. Турци су због сукоба и крађе поставили јаничаре као чуваре.

У току Отоманског царства на цркви се мало радило. Велики радови су почели тек 1933. године, у току енглеског мандата.

Црква Христовог Рођења је данас сличног облика као и у време Јустинијана и крсташа. Она се налази у самоме центру Витлејема. Постоје три улаза у храм: два су зазидана, тако да постоји само један, а то је онај узани пут који су крсташи направили. Одмах по уласку, на левој страни, налази се палестинска полицијска станица. Они су наследници јаничара – чувара. Иначе, полицајци су углавном дискретни и пажљиви, тако да се једва и примећују.

Одмах по улазу у храм, приметни су величанствени стубови са леве и десне стране, који потичу из времена крсташа. На њима су осликани светитељи који се и данас могу видети. Са леве стране главне дворане налазе се врата која воде у цркву Свете Катарине од Александрије, која је подигнута 1882. године од стране фрањеваца. У оквиру те цркве налази се пет пећина. У једној од њих је живео блажени Јероним.

У источном делу цркве Рођења Христовог је олтар који припада Грчкој Православној Цркви. Ограђен је великим дрвеним иконостасом из 1764. године, који је украшен иконама и многобројним кандилима.

Са леве стране олтара је јерменска црква, која се састоји из два олтара. Један је посвећен Богородици, а други мудрацима (зове се Олтар Краљева). Јермени верују да су мудраци ту оставили своје коње када су дошли да се поклоне маломе Христу.

Са десне стране православног олтара је Олтар Обрезања, који припада Грчкој цркви. Испод олтара је пећина Христовог Рођења. На улазу у пећину, са леве стране, налази се стуб на чијем врху је насликана икона Исуса Христа. Икона је чудотворна, јер су из ње протекле сузе, које се и данас могу видети. Улаз у пећину потиче из времена крсташа, док бронзана врата воде порекло из времена владавине Јустинијана.

БОЖЈЕ ЈАСЛЕ

Први опис пећине је описао ходочасник крајем 7. века: „На самом истоку града налази се природна полупећина. Њен унутрашњи део назива се Божје Јасле, као место где је Богородица положила свога Сина онда када Га је родила. Међутим, место где се Он стварно родио је близу јасала, али ближе улазу. Дакле, ова Витлејемска пећина Христовог рођења била је украшена са свих страна у унутрашњости по површини са драгоценим мермером у част Спаситеља. Изнад ове пећине и околног места где је, како кажу, Господ Исус Христос рођен, подигнута је Црква.“

Чим се сиђе доле, са десне стране степеница, налази се место Христовог Рођења, на којем је саграђен мали олтар. Олтар је украшен са мноштвом кандила. Испод њега је постављена шестокрака звезда: она означава да је на томе месту рођен Спаситељ света. На звезди пише: „Hic De Virgine Marie Jesus Christus Natus Est – 1717’’, што у преводу значи: „Овде је рођен Исус Христос од Девице Марије – 1717.’’ Звезда је, дакле, постављена 1717. године, али је на тајанствен начин нестала 12. октобра 1847. Нова звезда је постављена тек 1852. године, а натпис потиче од старе. Иначе, место Христовог Рођења је у надлежности Грчке Цркве.

О храму Христовог Рођења данас се брину три Цркве: грчка, римокатоличка и јерменска. Свака Црква има свој део у надлежности и све дужности су регулисане. У пећини Христовог Рођења право на литије имају само Грци и Јермени, док су римокатолици искључени. Зато они имају у својој надлежности капелу Јасли у којој само они могу да држе богослужења. Изнад звезде Рођења налазе се 16 кандила: римокатолицима припада четири, а по шест држе Грци и Јермени. Под бришу грчка и римокатоличка Црква у различите дане, док Звезду Рођења бришу само Јермени и Грци. Ово је само један пример поделе дужности, док за остали део цркве Христовог Рођења треба још страница папира.