О значају читања добрих прича током васпитавања дјеце

„Ми детету одузимамо земљу да бисмо га научили географију, одузимамо му језик да бисмо га научили граматику. Он жуди за Причом, а затрпан је листом чињеница и датума…”

Добра прича – уметност доброг – потпуног и искреног, животно надахнутог приповедања, подстиче духовни развој човека, а посебно деце. Она не само да развија способност детета да машта о најразличитијим личностима, догађајима или просторима, већ усредсређује његову пажњу на особине описаних личности и на значај и утицај ових особина на њихове међусобне односе. Добре приче поучавају децу тако што их припремају да уоче, разликују и вреднују своја осећања, мисли, и поступке, али, такође, и да наслуте и препознају осећања, мисли и поступке код људи из свог окружњења.

О БАЈКАМА

Међу многим причама које деца слушају у детињству, бајке заузимају посебно, почасно место. Овај феномен изванредно тумачи Гроздана Олујић, наша угледна, широм света позната ауторка романа и бајки, преводилац и антологичар.

Спознавши значај бајки за развој личности детета, она указује да „бајка детету нуди наду да је један хуманији свет ипак могућ, или би бар морао бити. Мудрија и старија од свих књижевних родова, бајка то добро зна, као што зна да златна јабука човековог сна о срећи не пада јунаку сама од себе у крило. Да се до ње дође, потребно је прећи пустиње и глечере, у беспућу наћи пут. А пут је онога ко има снаге да њиме крене, поручује бајка детету збуњеном и несигурном у сопствене могућности, отварајући просторе једног другачијег, лепшег света какав је могућ, можда само у сну, јер бајка јесте човеков сан о срећи, чистије и лепше лице стварности“.

„Од ткива маште, ткива сна, гради бајка свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан; заправо саздан на самим истинама првог реда. Јер, шта је ако не истина првог реда порука бајке да љубав надилази сва зла, све невоље, да њена снага брда помера?“

 (Гроздана Олујић, Поетика бајке).

Савремени психолози данас су сагласни са надахнутим мишљењем нашег познатог писца бајки, Гроздане Олујић, те отуда, из угла своје струке препоручују родитељима да читају бајке чак и сасвим малој деци. Они запажају да су описи личности из бајки добра прилика да родитељи питањима подстичу дете да самостално процењује понашање позитивних и негативних јунака бајке. Понеки психолози указују родитељима да безраложно стрепе да ће се њихова деца преплашити када се у бајкама сусретну са змајевима, чудовиштима или вештицама. Зато они препоручују родитељима да сами бирају и деци читају бајке пошто, у том случају могу, уз помоћ маште и хумора, да „премосте“ или измене део бајке ако примете да он тренутно узнемирава дете. Психолози указују да ће се деца сусрести са бајкама у друштву вршњака у вртићу, и да од описа чудовишта из бајки на дете много непријатније делују сцене насиља које она опажају на филму или на телевизији. Сматрају да бајке на неки начин припремају дете за сусрет са болним ситуацијама у стварности као што су, болест, растанак, смрт, злоба или пакост појединих људи из реалног окружења.

Постоје и они који критикују бајке, упозоравајући да су поједини јунаци бајке лош модел за личност детета. Они критикују „шему“ у бајкама, унутар које су принцезе увек толико лепе да својом телесном привлачношћу освајају наклоност предивног и богатог принца. Можда су ови критичари огорчени на овај модел јунака бајки повређени поступцима младих који се, понекад, заиста претватрају у ловце на велики мираз или наследство. Ипак, њихова критика превиђа да у тим истим бајкама које критикују, деца могу да пронађу садржаје који их уче препознавању значајних врлина као што су упорност, нада, одлучност…

УМИРУЈУЋЕ ДЕЈСТВО БАЈКЕ

У једној од својих бројних књига, професор и академик Владета Јеротић запажа да се снажна потреба предшколске, али и школске деце за причама и бајкама може да употреби и као ефикасно терапеутско средство. Лично сам се у то уверио.

Када се у у школи, у одељењу често јављају негативне емоционалне реакције ученика услед њихових нетолерантних расправа, међусобних увреда па и жестоких свађа, читање одговарајућих бајки које су мање познате може да завађену дружину заинтересује и помогне деци да се ослободе непријатне напетости и раздражености.

Учествовао сам у образовању и васпитању одељења у коме је постојао „вишак“ енергичних, самопоузданих, вођства жељних личности, склоних свакој авантури, што је карактеристично за период раног пубертета. Ова деца су била креативна, али, нажалост, многа и недовољно култивисана домаћим васпитањем. Криза односа унутар њихових породица, буран темперамент и пубертетет кроз који су ова деца пролазила, били су разлог због кога је школски час, чешће него у другим одељењима, започињао у атмосфери њихове бучне, свађалачки интониране расправе. Улазећи у учионицу, често сам их затицао у тако бучном вербалном сукобу, да ме готово нису ни примећивали.

Тражећи најделотворнији начин да им помогнем да превазиђу жестину сукобљавања, запазио сам да када покажем да сам заинтересован, да разумем повод који их је довео до расправа, моји узнемирени ученици су то схватали као добар знак пажње. Моја заинтересованост за повод њихових расправа значила им је јер су сматрали да их разумем – да их прихватам такве какви су у том тренутку и да их не осуђујем због њихове снажне потребе за расправом као најбржим начином којим желе да се што пре ослободе својих нагомиланих и непријатних емоција.

Пошто би приметили да не одбацујем њихова узбуђења и немире, прихватали би мој предлог да расправу о актуелном сукобу одложе за време после часова. Тада би се примирили и ја сам могао да их кратко посаветујем. Предлагао сам им да после часова мирно разговарају о разликама у својим ставовима. Говорио сам им да је природно да се личности у њиховом узрасту често разликују у својим проценама. Често сам наглашавао да је веома важно да једни друге саслушају у миру, да се договоре да свако, без изузетка, искаже своје мишљење, и да га остали не прекидају док говори… Молио сам их да уложе овакав труд, да се потруде да чују и размисле о ставовима која износе деца која мисле другачије, да не журе да их што пре одбаце и осуде, а свакако да им се не подсмевају, јер то повређује личност. Подсећао сам их да могу да затраже помоћ разредног старешине, школског педагога или психолога, наставника веронауке и грађанског васпитања уколико сукоб не успеју да разреше сами. У многим ванредним ситуацијама на почетку часа, добронамерност и заинтересованост за потребе ученика били су моји најбољи савезници у напору да завађене ученике смирим. Тако је планирани рад на часу у овом често узнемиреном одељењу могао да започне.

Али, дешавало се да изненада, усред часа, потиснута напетост поново незаустављиво букне. Било је довољно да један ученик гласно каже само једну реч која би остале подсетила на скорашњи неразрешен сукоб, и узавреле емоције би преплавиле одељење. Тада је обично било узалудно упозоравати их на лоше последице незавршеног школског задатака. Једноставно, деца су у тим тренуцима била преокупирана својим снажним емоцијама. Оне су сасвим потискивале њихову способност да рационално сагледају лоше последице свађе на часу и да забораве на савете која сам им дао, те нису марила ни за какав лош исход свог незавршеног задатка на који сам их узалудно упозоравао.

У једном таквом тренутку, када је до краја часа остало око двадесет минута, а расправа се незаустављиво ширила, размишљајући шта да чиним, сетио сам се запажања професора Јеротића о целисходности читања бајки узнемиреној деци. Замолио сам једног ученика да оде до школске библиотеке и брзо донесе једну збирку бајки. Док су се ученици у одељењу бучно расправљали око питања због којих су се посвађали, у књизи сам пронашао једну кратку бајку. Гласно сам рекао да желим да им прочитам једну бајку.

Многи ученици који су у жару расправе стајали, наједном су сели, и као по некој невидљивој команди почели да слушају Причу.

Пошто сам бајку прочитао, један ученик је упитао: „Зашто смо слушали ову причу?“. Одговорио му је друг до њега: „Зато што је прича добра“. И остали ученици су се сложили са њим. У том часу је зазвонило.

На овом часу није било прилике, а можда ни разлога, да се подробније разговара о управо прочитаној бајци. Оно што смо и ученици и ја тада непосредно увидели, било је очигледно: када се слуша Прича – када је прича добра, она стишава разорну буру емоција. Уверио сам се да бајка узводи децу захваћену ковитлацем узнемиравајућих емоција (љутње, страха, стрепње, зависти) на духовне висове са којих могу да сагледавају врлине јунака приче и њихове акције и да се, Причом надахнути, енергично покрену ка избављењу из постојећих напетости и немира.

УМЕТНОСТ ПРИПОВЕДАЊА

Зашто уметност приповедања вековима плени пажњу људи свих узраста?

Зато што им помаже да о својој личности и о својим односима са људима потпуније расуђују, да се у вртлогу свакодневних брига, неспокоја и дилема сигурније оријентишу ка препознавању и налажењу Истине и непролазних духовних вредности… Посредством узбудљиво описаних догађаја и примера јунака из прича, романа или бајки, деца спонтано уче да је важно да се труде да стекну и сачувају врлине: самилост, пожртвовање, несебичност, храброст… Такође, вредна књижевна дела, а посебно она која су исказана у форми бајке, опомињу их да је опасно и штетно поистовећивати се са караткерним особинама негативних јунака, пошто они, на крају, никада, уистину, и нису победници.

ХРИСТОВЕ ПРИЧЕ

Међу свим икада испричаним причама, Христове Приче су најдрагоценије.

Њима Спаситељ света осветљава путеве спасења којима може да иде сваки човек који то пожели. Оне продиру само у отворени ум и у отворено срце човеково. Оне блистају у Јеванђељу и могу се потпуно доживети и разумети деловањем благодати Божје.

Христос је својим кратким Причама: о блудном сину, о сејачу и семену, о злим виноградарима, о милосрдном Самарјанину, и многим другим, посведочио делотворност и лековитост Богочовечанске Приче – Приче која је свакодневна духовна храна свој Његовој духовној деци – свима који верују да је Он Син Божји – Христос, Спаситељ света.