Он, ето, просто-напросто постоји, али се о томе не може читати у новинама, он не може доспјети у јавност, ни једна ријеч га не може привести критички расположеном сазнању, а ријечи које служе за то «подземни», «подрум», «дебели зидови», «безгласје», «заборав», «никаквог спаса» слаби су симболи. Симболи нас, добри мој, у потпуности морају задовољити кад је ријеч о паклу, јер тамо све престаје – не само ријеч која потказује, већ уопште све – то је, шта више главна карактеристика, и оно што у најопштијим цртама о томе ваља рећи, то је у исти мах оно што новопридошли тамо прво сазнаје и што са својим тако рећи здравим чулима најприје уопште не може да схвати и неће да разумије, јер га у томе спречава разум или које год ограничење разумјевања било, укратко, јер је то невјероватно, невјероватно да од тога преблиједиш као крпа, невјероватно, мада се придошлици одмах на самом почетку као поздрав обзнањује у језгровитом облику, и што је могуће наглашеније да «овде све престаје», свако сажаљење, свака милост, свака поштеда, сваки, ма и најмањи траг обзира према преклињућем протесту, испуњеном невјерицом, кад се узвикује: «Не, то не можете, то ипак не можете чинити са једном душом» : то ће бити учињено, до тога ће доћи, и то тако да ријеч не тражи да се о томе положи рачун, у подруму из којег звук не може на поље, дубоко испод подручја Божијег слуха, и то за сву вјечност. Не, слабо се о томе може говорити, то је по стани од језика и изван језика, овај с тим нема никакве везе, нема никакав однос према томе, због чега такође никада не зна који временски облик треба да примјени кад је о томе ријеч, па се у нужди испомаже футуром, као што се и каже: «Тамо ће бити лелек и шкргут зуба». Добро, то представља неколико гласова који су изабрани из прилично екстремне сфере, али су они ипак слаби симболи и лишени су праве везе са оним што ће «тамо бити», – без полагања рачуна, у забораву, између дебелих зидова. Тачно је да ће у заптивености подрума, из којег звук не може на поље, бити заиста бучно, безмјерна и за ухо сасвим неподношљива бука од плишта и уздисаја, лелекања, стењања, урликања, кркљања, врискања, запомагања, гунђања, цвилења и јаукања оних који се муче, тако да нико неће чути своје сопствено пјевање, јер се оно гуши у оном свеопштем, у тешком метежу поклика, који се не чују на пољу, оном срамотном ћурликању, које измамљује вјечно наношење невјероватног и од сваке одговорности изузетог зла. Да се не заборави ни снажно дахтање сладострашћа, које се мијеша у све то, јер бескрајна патња, чије трпљење не може престати, којој није постављена никаква граница у колапсу, у немоћи, изрођава се, умјесто тога, у срамотно уживање, због чега они који који су са тим донекле интуитивно упознати говоре о «сладострашћу пакла». С тим је, међутим, повезан елеменат поруге и екстремног унижења, које се спаја са мучењем; јер то пакленско сладострашће равно је најјаднијем и најбједијем изругивању безмјерном трпљењу, и прати га презриво показивање прстом и грохотан смијех: отуд учење да проклетници поред патње трпе још о подсмјех и срамоту, да пакао, штавише, ваља дефинисати као ужасни спој сасвим неиздржљивих мука, које, међутим, ипак ваља вјечно трпјети – и подсмјевања. Ту проклетници гризу себе за језик од великих болова, али то не значи да због тога чине неку заједницу; они се међусобно у највећој мјери презиру, ругају се једни другима и довикују, ћурличући и дахћући, најпрљавије псовке, при чему се они најфинији и најгордији, којима никада преко усана није прешла нека проста ријеч, присиљени да употребљавају најпрљавије међу прљавима. Дио њихове патње и срамотне сласти састоји се у томе што о оним крајње прљавим размишљају….својим становницима допушта да бирају само између екстремне хладноће и ужарености која би могла растопити гранит, између ова два стања се они урлајући склањају час тамо час овамо, јер кад се налазе у једном од њих, оно друго им се увјек чини као небеско уживање, али им одмах, у најпакленијем смислу ријечи, постаје неиздржљиво.»