У име Оца и Сина и Светога Духа. Вјeчнаја памјат и вечни спомен пострадалим оцима нашим, браћи и сестрама, деци и мајкама и свим пострадалима. Нека им буде спомен њихов у вечном памћењу Божјем, то је сврха њиховог помињања данас, то је разбојник на Крсту рекао Господу: „Помени ме, Господе, у Царству Твоме”.
Памћење Божје нас људи је вечни живот. Зато спомињемо наше страдалнике и мученике на челу са Светом Милицом новомученицом, убијеном од НАТО зликоваца. Божји спомен је вечни живот наш, јер нас је Бог у свом уму замислио и држи нас. И док нас Он држи, постојаћемо. Зато је српски народ народ вере живих, а не народ култа мртвих, како га поодавно клеветају. Срби, као хришћани, осећају да су живи сви наши, било преминули природно, било пострадали или убијени као што су данас овде спомињани. Вечни живот ће бити и вечна заједница у наручју Аврама, Исака, Јакова, у наручју Божјем, и ову нашу децу и дечицу наћи ћемо тамо ако нас Господ удостоји да будемо са њима. А бићемо са њима ако будемо Крст носили и за Христом ишли. Вера је наша, драга браћо и сестре и драга децо, уписана у саму нашу природу људску. Кажу светитељи од првих дана Хришћанства, конкретно Свети Иринеј Лионски, свештеномученик, да је човек кад стане и рашири руке, живи ходећи крст. Не може се тога одрећи док год је човек. Крст је симбол васкрсења. Васкрсења не бива без смрти, нит’ Васкрса без Великог петка. Наш народ зна то и иде за Крстом, и можемо слободно рећи, скупо нас кошта то идење. Нема веће и драгоценије вредности од тога, ићи за Крстоносцем голготским и доживети радост Васкрсења Сионскога.
Ова наша браћа страдалници су живи, и видећемо их, и радоваћемо се са њима вечном животу. Знамо шта је бол људска, знамо шта је туга за рано пресеченим животима као откинутим цветовима. Али више од туге верујемо у радост Васкрсења, и зато спомињемо и спомињаћемо.
А ови злочини и злочинци се спомињу као Вавилонска кула, као египатска тиранија, као страданије Светога Саве на Врачару и после смрти, као толика друга страданија од оних чије лице је изобличено, као што је изобличено лицемерје, па нико не верује лицемерном. Ми, као народ, знамо добро колико смо доживљавали лицемерја. Ево, 10 година како доживљавамо то лицемерје, а да се нико од злотвора који из далека бомбардују један невин народ, један грешан народ, али народ који стоји усправно и коме деца од неколико месеци носе крст, као Света Милица од три године, није покајао и, како изгледа, неће. Kада није Арханђел Гаврило проклињао Сатану, нећемо ни ми њих, нека им Бог суди. Али ћемо у ове дане поста певати: „На рекама вавилонским седимо и плачемо”. Није Београд узалуд на саставу река. Као да је мало што се једна у другој чудесно сусрећу, него су направиле и један круг као што је Ратно острво, препуно страдалника из Јасеновца и из других логора. Доле, мало ниже на Дунаву страдали су свети Ермил и Стратоник, на Стамбол-капији је страдао ђакон Авакум са Пајсијем и осталима. У Кађеници у Овчару запалили су Турци жене и дечицу у пећини. У Варварину су цео град скоро затрли. Код Сурдулице, где се спајају мост, река и пруга, затирали су невину децу. Код Суве Реке, у Призренској Подгори у Метохији, затрли су све одреда. Ако будемо набрајали, неће нам цела ноћ бити довољна.
На рекама вавилонским седимо и плачемо, али са надом у Васкрсење и у живот вечни. Плакали су хришћани за Светим првомучеником Стефаном, али је то био плач васкрсења и живота вечнога.
Нека би Господ пострадалима дао, а сигурно је дао, Царство небеско а рођацима и нама, јер сви смо рођаци крви Христове, да и тугу и сузе, али да увек побеђује светлост Васкрсења. Наша је вера – вера Васкрсења. Немојмо да заборавимо никада да је човек створен да буде бесмртан и душом и телом. Све што је Бог створио неуништиво је, само је зло уништиво, и што је страшно, оно уништава све око себе.
Каква је европска цивилизација која на крви невиних гради некакву своју будућност? Неко данас рече да је важно да се окренемо будућности. Којој? Оној где ће бити НАТО? Нека је проклета таква будућност у којој је НАТО будућност ове цивилизације, или сваки други злочинци и лицемери који због неког несрећника цео један народ унесрећују! Бог ће бити судија свима, и то не говорим из освете, већ из правде. Правда држи земљу и градове, не држе ни Вавилонски стубови, ни куле, ни велике армаде које с висине гађају. Тешко ономе ко се радује несрећи другога и на гробовима другог гради своју будућност!
Говорио сам да је несрећан народ који на несрећи туђе деце гради будућност своје деце. Исто кажемо и данас, и тако ће бити све док постоји Бог Правде. Било каква зла да нас сналазе, имајмо увек осећање живе вере да, и овакав свет какав је, има спасења јер има Спаситеља. И некада бива да што је већа дубина пропасти, како рече српски песник, то је већа нада спасења. Не бих хтео да вам овде наводим апокалиптичне речи, али оно чиме се завршава Апокалипса, то је ново небо и нова земља на којој правда живи. Храм је само Јагње Божје, и Дух Свети све надахњује и надживљује. Да се пева вечна химна оних 144 хиљада што је символички број 12 пута 12, јер је 12 број пуноће, то јест душа пред олтаром Божијм које су за нас изгореле као свеће, и дим молитава њихових уздиже се за све нас.
Нека Господ подари Царство Небеско жртвама, пострадалима и још увек страдајућима. Одавде, на исток, на запад, на север и југ и на Косову и Метохији, и на Кипру и у Светој Земљи и у Месопотамији, и другде где страдају живе иконе Божје, где страдају деца Божја. Од оног човекоубице од искони и од слуге мрака страдају деца Царства. А вама свима и нама, нека Господ да укрепљење. Како рече песник Херцеговац, ми пут свој знамо, пут Богочовека. Знам, и знате, да ће се подсмехнути многи подсмевачи и ругачи. Нека их, Бог с њима. Ми ћемо ићи тим путем, јер је то пут усправнога човека, крстоносног и васкрснога.
Вечан спомен свима пострадалима од безбожника, од нељуди, од тирана, од лицемера, од нових вавилонаца, а утеха љубави, праштања, наде, васкрсења, пре свега сродницима њиховим, али и свима нама који их данас помињемо да би и они нас помињали у Царству вечноме, вечнога Бога Правде и вечног живота.
Амин, Боже дај и Богородице!
24. март 2009.
Црква Св. Марка
Београд