Парастос пострадалим Србима у Кравици

Након парастоса, биће положено цвијеће и запаљене свијеће код централног спомен обиљежја у Кравици за око 3 400 настрадалих Срба из регије Бирач.

За злочин у Кравици, као ни за остале злочине над Србима у средњем Подрињу, гдје су јединице Насера Орића убиле више од три хиљаде Срба, још нико није одговарао.

Муслиманске снаге из Сребренице су на православни Божић 1993. године у Кравици убиле 49, а раниле 80 српских цивила и војника, док је седам нестало и неки од њих још нису пронађени.

Село је опљачкано и запаљено је 688 српских кућа, око 2 000 помоћних објеката и 27 друштвених. Око 1 000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини, избјегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице константно су вршиле упаде у села око Сребренице, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе.

Забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића, сина Иванке Ранкић, пекли на ражњу.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, преживjeла је само једна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу.

Посмртни остаци већине несталих још нису пронађени.

Јединице Насера Орића протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Солоћуша, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац, Пећишта и још неких одмах на почетку рата. Након тога су почеле с упадима у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, све до масакра у Кравици 7. јануара и Скеланима 16. јануара 1993. године, када је убијено 114 Срба, од којих су више од половине били цивили.

И након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН и наводне демилитаризације муслиманских снага, упади из те енклаве у српска села су настављени, тако да су, изузев три села уз Дрину, уништена сва српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој општини (више од 100 села), а јединице Насера Орића убиле су око 3 000 Срба, од којих велики број цивила.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан и други.Зликовци нису остављали живе ни дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних тортура.

Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Кравице пред мајком Савком одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије. Славку су након злостављања такође заклали са још неколико цивила, о чему је свједочио Кравичанин Драгомир Миладиновић, чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањена су још 42 унакажена тијела.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су у Кравици, бранећи нејач, погинули браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу муслиманских снага из Сребренице на Кравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана, велики број Бошњака који су се послије рата вратили у ту општину. Међу њима је и недавно преминули Орићев замјеник Зулфо Турсуновић, који је, према ријечима једног од ријетких преживјелих заточеника Ратка Николића, мучио Србе у сребреничким логорима.