Аутор: Лела Мирковић, ПРАВОСЛАВЉЕ Број 1001, Рубрика Црква и медији
Само један карикатурални цртеж пророка Мухамеда, био је довољан да се цео муслимански народ дигне на ноге у заштиту својих религиозних осећања.
Ми се, нажалост, не можемо похвалити толиким степеном сложности, па кад на интернет сајту једне медијске куће видите фотомонтажу, у којој је глава патријарха Павла стављена на тело неке полуголе певачице, уз потпис „Чиме је Паја навукао Србе?!”, уместо најоштријих осуда, могу се прочитати само „духовите“ опаске. Исти аутор, у блогу „Патријарх Павле и чипкане гаћице“, наводи: „Гојко Стојчевић, претендент на високу позицију живог свеца, одлуком да се Свевишњем приближи, одлучио је да се вазда бави туђим гаћицама, материцама, одлукама, менструацијом и репродукцијом“. Причамо наравно о Б92, бледој копији западних медија. Ова медијска кућа, која се током деведесетих профилисала у земљи и иностранству као антимилошевићевска, градила је свој имиџ у једном урбаном и прозападном духу.
За такву уређивачку концепцију и висок степен професионалности, Веран Матић био је и више него добро плаћен. Многима је, ако не пре, а онда сигурно после 5. октобра, постало јасно да се иза маске слободе и пријатног паковања контракултуре, заправо код овог дела следбеника крије лаж, обмана и манипулација. Онима који још увек гаје било какве илузије о идеологији коју негује ова медијска кућа, скрећемо пажњу на Сорошев говор који се може наћи на њиховом сајту. У њему Сорош поставља границе своје велике визије о неопходности успостављања новог светског сувереног ауторитета, овлашћеног да издаје ауторизацију за интервенције које би се изводиле у другим државама. Он у њему, између осталог, брани и интервенцију НАТО-а на Косову.На интернет блогу Б92 „демократски“ политичари и квази-интелектуалци пишу такве гадости (на пример Свети Сава је хомосексуалац, или патријарх Павле је мафијаш) да то превазилази све оквире људског и цивилизацијског понашања. Тамо реч имају људи исте културолошке провенцијенције и назора. Они себе сматрају великим демократама, интелектуалном урбаном елитом, нажалост, мало схваћеном, носиоцима демократских слобода, људских права, борцима против окоштале традиционалне Србије. Њихово бусање у демократска прса одмах постаје сумњиво када сазнате да је приступ њиховом блогу врло ограничен. Ако они који су добили зелену карту да пишу, изговоре критику нпр. на рачун њиховог мезимца Чеде Јовановића, или коју другу неповољност, одмах бивају уклоњени са сајта. Објављени коментари по правилу изражавају само једно политичко и вредносно становиште – еврореформско. Неке теме се на форумима не смеју покретати, док су неке друге апсолутно обавезне. Сваки блогер или посетилац који би искорачио из зацртаног политичког и идеолошког оквира, био би уклоњен. Код њих важи генерално правило да ако критикујеш СПЦ, Коштуницу, ДСС, радикале, то ће сигурно бити објављено. Узалудно је слати коментаре где се критикује запад, Стипе Месић, Солана … јер неће угледати светлост дана. Најпопуларнији аутор није онај ко је у стању да најбоље аргументује или парира у дискусији, већ онај ко је најбољи у вређању, понижавању, изругивању, цинизму… И управо се на овом српском случају лепо може разумети интернет манипулација, интернет цензура, као и интернет тоталитаризам. Њихови сарадници нису само Срби, већ и Хрвати, Црногорци несрпске оријентације и други, а нарочито велики број анти-српски орјентисаних Срба. Ту се одвија психолошки рат против Срба унутар Србије. Њихови напади усмерени су на српску традицију, непозападњачене облике српске културе, према свему што је српско и што одише српском духовношћу, а самим тим највише на нашу Цркву. B92.net је суштински анти-црквени сајт. Насупрот српским особеностима, они промовишу селективни култ људских права. На пример, хомосексуалност је најбитније право које је унето у пост-комунистичку Србију преко овог сајта. Ако неко са Запада гледа блог-странице под називом „Queeria“, увидеће да је хомосексуална иконографија превалентна и да директно одговара англо-саксонским стандардима у том домену. Међутим, то што је Б92 под покровитељством Запада, чини њих „угледном“ медијском кућом која тако директно утиче на омладину Србије, стварајући лажни систем вредности. Заговорници хомосексуалних права на Б92 и нарочито хомосексуалног парадирања на улицама Београда – као ултимативни доказ толерантног друштва, сматрају да Србе треба кориговати на тај начин да им хомосексуализам постане нормалан облик понашања у јавности, а не само у приватности. Последњих година, Београд и Москва су нон-стоп на мети хомосексуалног лобија, јер су у оба та града растурене параде хомосексуалаца претходних година. Они пошто-пото желе да овим православним земљама наметну хомосексуалне „литије“ уместо јединих литија које су традиционалне у тим срединама – литије у славу догађаја и личности од пре и у току последњих 2000 година. Модернизам жели да легитимише само једну везу са прошлошћу – везу са мајмунима тј. животињама. Западу, који има двоструке аршине, не пада на памет да тај „лајфстајл“ продаје муслиманским земљама, или Кини, на пример – за сада. Тиме они показују више поштовања за муслиманске традиционалне обичаје него за православне. Правац у којем се креће западна култура, а која има несумњиву доминацију у свету кроз енглески језик, културну и економску повезаност је у правцу који се у англо-саксонским медијима зове „dumbing-down“, или на српском „затупљивање“. Утупљивање је упрошћавање културе и науке, у првом реду кроз школство. Ако имамо ове трендове у виду, онда ће бити јасније зашто физиолошке функције човека имају све већу превагу над умним. Медији су уперени у правцу промовисања сексуалне активности зато што теме везане за секс продају тираж и повећавају посећеност сајтова. Зато је и тема сексуалног злостављања далеко интересантнија за Блог Б92 писце него тема о суштини религије, за коју ионако нема места у њиховом дискурсу.
Врховни поглавар СПЦ константно је на мети „блогера“ сајта Б92. Не бирајући речи и исказујући отворено непоштовање према патријарху, беспримерно и бестидно издање интернет-странице насловљено је са „Патријарх Павле и чипкане гаћице“, а потписала га је група за геј и лезбијска права „Квирија“. Активиста ове групе, Бобан Стојановић, подвлачи да је атеиста и да „патријарха не зарезује ни три посто“. Он такође наводи да „признаје да није проблем у Павлу, него у власти која га слуша“. По уреднику сајта Б92, патријарха Павла, СПЦ и православне вернике једноставно не можете увредити ма колико да сте вулгарни и опсцени. Ипак, кроз вређање патријарха Павла, Стојановић себе и оне који су његову изјаву ставили на званичну интернет-презентацију Б92 представља као квазидемократске травестите који не поштују туђе мишљење, слободу и право других људи да одлучују и бирају по својој вољи.
Један посетилац сајта дословно каже: „Гледам како се то зло од религије, отелотворено на овим подручјима кроз фашистичку организацију звану СПЦ, крупним корацима поново интегрише у цивилно друштво и његову власт, школство, медије и здравство…”
Шта се крије иза целе приче: богохуљење, негирање духовних и узвишених вредности, или је у питању политика? Овакве провокације група за геј и лезбијска права, имају за циљ да истакну своје идеје и да нападом на цркву и веру на неки начин „испрљају“ тај суштински део друштва. Блогери сајта Б 92 нису се задржали само на патријарху. Недвосмислену поруку послали су и кроз тзв. приче за децу „Чича Јовина колиба“ и „Авантуре Томе Палчића“, обједињујући их под именом „Педофилија на православни начин“. Овакви и слични вулгарни и опсцени коментари увек ће бити објављени. Па забога, они су отворени, слободни, урбани, напредни, они су права ЕУ култура!
Сексајте се кад год вас нешто нервира! Посебно се сексајте: у време поста, док градом парадирају литије, док траје скупштина, док сахрањују Милошевића, док Ивана Жигон рецитује песме о Србији – поручује Стојановић.
У међувремену, на њиховој телевизији, можете да гледате лажне приче о нацифашизму у Србији, о суочавању Срба и Србије са истином – читај: злочинима које су чинили (само) Срби – или пак њихово чедо „Великог брата“. Велики брат је највећа издаја некадашње медијске поетике ове телевизије. Онај ко се позитивно изрази о огавном серијалу на опинковљеној телевизији, постаје потенцијални кандидат да има свој блог на Б92 сајту. Ту ће да стане раме уз раме са осталим никоговићима, почев од Биљане Србљановић, Марка Видојковића, разних бораца за педере, лезбејке, толеранцију и људска права. Толико прокламовану потребу за толеранцијом они показују само према истомишљеницима.
СПЦ је, уз Војску, протеклих година била институција којој народ највише верује. У процесу „деинституционализације Србије“, који личи на специјални рат, углед војске је током прошле године, за само неколико месеци интензивне кампање, драстично срозан. Судећи по многим знацима и појавама, сада је на ред дошла Црква. Од самог свог постанка, Црква се налази на крсту. Уз ретке историјске изузетке, она је, са мање или више мржње, прогањана. Чак и онда када би наилазили наизглед мирни периоди за Цркву, силе овог света су настојале, да је, колико год је то могуће, контролишу. Евидентно је да и данас код нас постоји нетрпељивост у односу на Цркву. Најбоља потврда томе је медијска кућа Б92. Промотери и посвећеници новог погледа на свет свим силама се труде да створе један свет у коме ће се сви облици црквене организације и хришћанског начина живота наћи на крајњим маргинама друштвених догађања, као чудом преживели и непотребни реликти прошлости, сурвани у бездане приватности, у стварност названу „иза затворених врата“, која никог суштински не дотиче и која се никога стварно и не тиче. Сада је модерно бити Марсовац – човек без домовине, вере, традиције, без идентитета.
Мезимац сајта Б92 свакако је Предраг М. Аздејковић из „Квирија“ центра. Његов блог краси слика на којој пише „100% педер“ и умрлица. Овај несрећни човек бави се омиљеним спортом међу Б92 блогерима – пљувањем по СПЦ. Свештеници и вероучитељи се, као струка, проглашавају педофилима, а ту су и порнографске слике свештеника. Ипак, свака тема коју овај јадан човек обрађује, ако се то уопште може тако назвати, служи му да првенствено истакне своје сексуално опредељење. Пошто је широк пут који води у пропаст – многи га налазе. Непријатељ не зна да срља у пропаст вечну и не зна шта ради. Њему су, као оном коњу, на главу ставили оглавину, да гледа само у једном правцу и не види куда иде.
„Ја мрзим СПЦ“ – пише један посетилац. Ово, наравно, није никакав говор мржње, који ова медијска кућа тако често воли да набија на нос другима, осим када га она користи.
„Азбучна песма“, снимљена са благословом Његове Светости Патријарха српског господина Павла, по тексту умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), намењена ђацима пред почетак нове школске године, последња је која се нашла на удару Аздејковића. Песма је прекрштена у „Абецедну песму“, а промовисана је као поклон блогерима за почетак нове блог сезоне.
Одбор за блогерску наставу „Квирија центра“ чији је председник Предраг М. Аздејковић, промовисао је „Абецедну песму“, по тексту умировљеног порно глумца Рона Џеремија, на музику умировљене порно глумице Ћићолине, у аранжману и продукцији још увек добродржећег порно глумца Rocca Siffredia – стоји на овом блогу.
Не треба напомињати да су речи оригиналне песме замењене речима попут абортус, ерекција, фалус, гуза, бисексуалац, импотенција, ерекција, кондоми, лезбејке, орални секс, трансвестити, редаљке, педери, мастурбација, лизање… Овај несрећник, вређајући и осуђујући друге без поштеде наивно мисли да себе тиме издиже.– Живите развратним животом. Клоните се конзервативног и досадног друштва. Користите кондом – само су неке од поука које несрећни аутор даје својим читаоцима који нису ништа бољи од њега. Не, то су сиромаси као и он. Несигурне, слабе трске на ветру. Вероватно би и служили за подсмех кад их не би толико жалили због њихове самообмане. Ипак, верујем да ће се и он сам себи насмејати горко и иронично на крају. И као што свака институција, сваки покрет и свака групација има своје карактеристичне организационе функционалне болести, тако их и Црква, на том плану, може имати и има. У реторици марксизма и из њега проистеклог комунистичког атеизма, Црква је „опијум за народ“, део сталежа експлоататора „радничке класе“, „сервис сваколике реакције“…. И зато је у друштвима отвореног борбеног атеизма Црква по правилу на мети беспоштедних критичара из редова такозване „поштене интелигенције“. Однос интелигенције према Цркви манифестује се у распону од потпуне незаинтересованости, па све до једног крајње острашћеног става – до неуморног нападања на Цркву, како на црквену садашњост, на оно што данас чини, тако и на њену прошлост, на оно што је она раније била и радила и што је оставила као незаобилазно духовно и културно наслеђе човечанству. Вербалним насиљем настоји се наметнути одређен парцијални став као свеопшта истина. Будући да би свако насиље требало да буде страно интелектуалцу, његова одговорност према речима треба да буде највећа. Неки елементи антицрквене кампање као да су надахнути мржњом. Некадашњи гонитељи Цркве су нескривено и брутално пројављивали своје непријатељство, а ови савремени се позивају на демократске принципе и европске токове. Нажалост, ови несрећници, у суштини и не нападају Цркву, него своју претпоставку и идеолошку пројекцију Цркве, јер на Цркву увек гледају у политичком кључу и контексту. Као да је Црква некаква партија, а не слободна духовна, боготражитељска заједница. Не знају да је значење речи Црква – целина, а појам партија долази од латинске речи pars, што значи део, што указује на поделу. Треба имати на уму да Цркву не сачињавају само свештена лица, него сви они који су крштени и који се изражавају као верници. У Србији је то готово 90% становништва. Црква је отворена за све, раширених руку прихвата сваког онаквим какав он јесте, не да би га критиковала и осуђивала, него да би човекољубиво тешила, лечила и, без обзира на дубину пада, указивала сваком човеку на могућност преображаја и узрастања ка савршенству. Из свега следи да је део наше модерне „поштене и непогрешиве интелигенције“ заменио тезе, па је бесмислено бранити се од њеног удвојеног, двогласног напада. Шта год да се одговори – никада није по мери критичара. Јер, иза њиховог става стоје, уједињени: мржња и незнање. Б92 распирује верску мржњу и јавно заговара геноцидну политику против српског народа православне вероисповести. Она је постала терористичка база која пружа отворену логистичку подршку свим сепаратистичким и терористичким организацијама и покретима на Балкану којима је циљ насилно рушење уставног поретка српске државе и разбијања територијалног интегритета српског народа.
Медијска кућа Б92 јавно заговара линчовање целог српског народа у духу средњовековне инквизиције на тај начин што се острашћено односи према свим вредностима српског народа из историје, и залажући се за протеривање српског идентитета са јавне сцене, што нарочито долази до изражаја током перманентних напада на СПЦ, најсветију институцију српског народа у целокупној историји. Пружају отворену подршку ширењу шиптарских, усташких, мађарских и фашистичких идеја на простору српских земаља, и у том циљу отворено лобирају за све сепаратистичке терористе о којима се преко њихове куће афирмативно говори.
Ако смо у овом злодобу тренутно поражени од србофобне евроамеричке дипломатије, то не треба да значи и да смо и духовно потучени од тих америчких и еврократских мондијалиста да се не можемо опет усправити, опет се биолошки умножити, духовно обожити и сложити. „Границе мог језика су границе мог царства“, рекао је Ликенштајн, а то се у нашем случају може превести: Докле се чује молитвени ехо из олтара, дотле се простире и наша духовност. Зато с пуним правом можемо рећи да се у сваком делу, свакој речи и сваком покрету, кроз успех и неуспех, у радости и у тузи, у сваком дамару човековом види и његова вера. Све што човек има, и што чини, треба да носи на себи својеврсни духовни печат, и има шансу да добије вечни смисао и идентитет. А кад је реч о текстовима Стојановића, Аздејковића и њима сличних, они попут наших политичара ударају тамо где нема одбране. На њихове текстове патријарх неће одговорити, а ако и сазна за њих, он ће се за њих као, и за све остале, само помолити Богу и рећи: „Опрости им, Боже, не знају шта чине“. Јер њему се не може одузети ни милиметар од његовог достојанства, јер се он у животу не управља по људским жељама, већ по Божјој вољи. Српска Православна Црква је преживела и Турке и Немце и комунисте, преживеће и ове професионалне мрзитеље.
УМЕТНОСТ ОБМАНЕ
Синтагму „уметност обмане“ је некадашњи најпознатији хакер, Кевин Митник, искористио за наслов своје књиге у којој објашњава начине извођења суптилних електронских превара. Ова синтагма је веома подесна и за именовање једне од суптилних превара у свету генерализованих медијских комуникација, а то је елиминисање аутентичног контекста из медијске поруке. Не постоји књига, текст, говор… који на тај начин не могу бити погрешно представљени или, можда је боље рећи, уклопљени у сасвим нов контекст. Уметност обмане у том погледу није толико у импутирању непостојећих цитата колико у деконтекстуализацији (уклању постојећег контекста) односно реконтекстуализацији (стварању новог контекста). То се може постићи чак и једноставним мењањем интонације реченице, чиме се од истоветног скупа словних знакова добија потпуно другачија порука. Уметност обмане је у томе што њеног креатора нико не може оптужити за лаж и превару – он је само цитирао оно што је негде речено или записано…
Као пример студије случаја можемо навести брошуру „Шта грађанка и грађанин треба да знају о Српској православној цркви“, која се већ неко време „дистрибуира“ у електронском (интернет) и штампаном медијском простору. Приређена је од стране Коалиције за секуларну државу. Аутори брошуре имају негативан став о цивилизацијској улози СПЦ на овим просторима, сматрајући да је она ретроградна институција чије деловање представља велику опасност по српско друштво с обзиром на ауторитет и подршку коју ужива у различитим друштвеним структурама. За потврду таквог става наводи се неколико десетина ванкотекстуално поређаних цитата архијереја, свештеника, теолога (чак и политичара) сложених по тематском кључу: однос Цркве према жени, ратним злочинима, држави, модернизму…
У деконструкцији овог пројекта може се кренути већ од наслова. Из његове постмодернистичке форме (пола текста ћирилица пола латиница, без посебног реда и смисла) се види потреба за сугестивношћу. Са друге стране, из суштине насловне поруке се закључује да поред ствари које „свака грађанка и грађанин“ треба да знају о Цркви дефинитивно постоји и нешто што они не треба да знају о њој. Тачније, постоји нешто што не треба да знају у складу са циљевима аутора брошуре. Већ први део брошуре у коме се доминантно цитирају реченице из текстова патријарха Павла о положају жене у Цркви јесте одличан пример за наведено. Цитати су изабрани тако да неупућен читалац стекне утисак да је жена ниже биће, обесправљена јединка потпуно подређена мужу, другоразредни субјекат које има секундарну улогу у хришћанству. То је прекомпонована „истина“ коју грађанке и грађани треба да знају. Са друге стране, они нипошто не треба да знају да патријарх Павле у текстовима које аутори брошуре тако „доследно“ цитирају итекако афирмише суштинску равноправност полова уз њихову функционалну различитост, узајамно допуњавање мушкарца и жене кроз живот у Христу и да директно осуђује негативне ставове према женама, указујући на чињеницу да Црква највеће поштовање после Бога указује управо једној Жени – Богородици. А пошто то не треба да знају, онда се цитати који би потврдили такав став у овој компилацији и не наводе. Академска лојалност на нивоу, нема шта.
Иста матрица важи када је случај о осталим темама из ове брошуре – доследно спровођење концепта редукционизма зарад стварања новог контекстуалног оквира.
Није потребно у појединостима побијати све делове овог пропагандног памфлета – довољно је уочити основну идеолошку и методолошку матрицу. Треба рећи, међутим, да очигледна недобронамерност аутора наведене брошуре ни у ком случају не значи да се црквеном животу данас нема шта приговорити – напротив, простора за напредак је доста. Но оно што разликује добронамерне критичаре од оваквих и сличних „критичара“ Цркве јесте управо циљ – првима је циљ развој црквеног живота кроз стимулативну критику, а потоњима идеолошка борба против хришћанства као таквог.
ђакон мр Оливер Суботић
(текст првобитно објављен у Политици, 20. 11. 2008)