Данас свако може да објави књигу и препусти је суду јавности. Зато и не чуди да се многи често, листајући нова издања, запитају: „Па ко је ово штампао?”, а у београдске књижаре недавно је стигла и збирка песамаи у њој стих: „Мене боли – што боли и друге, то не може свако да осети”. Кажу да у Србији постоји стотинак издавачких кућа, па ваљда не може увек да се бира, бољи аутори допадну бољима…

Ипак, велики број људи воли да пише и жели да то уобличи у књигу. Милован Данојлић у својој књизи „Како је Доброслав протрчао кроз Југославију”, пише да је одувек постојала, и постоји могућност да сам писац, уз сопствену моралну и материјалну одговорност, одштампа оно што је смислио, и да тако преведе поруку у посвећени, вечности окренути, облик штампаног слова.

Међутим, има и оних који изгубе „компас”, понесе их књига, па прецене властите могућности. Управо једног таквог писца, који мисли да је величина и носи гомиле својих књига од редакције до редакције, од критичара до критичара и сви га игноришу, а он и даље верује у своје књижевне способности, анализира Данојлић.

То што је неко уобразио да је вичан перу, само по себи не би представљало проблем. Међутим, дотични, најчешће желе да буду и чланови Удружења књижевника, ако механизам за пријем није довољно јак да спречи улазак таквих набеђених стваралаца – долази до хиперпродукције писаца. Један од „компаса” свима који верују у свој таленат, према речима књижевних критичара, јесте да се оног тренутка када напишу прву, другу, трећу књигу и нема одјека, окану даљег објављивања.

Издавање властите књиге

Ипак, вратимо се на почетак. Како уопште стићи до прве књиге? Издати је? Не. Књига се никада не издаје, него штампа или објављује. Издаје се само домовина, кажу језички стручњаци.

Први савет будућим писцима је: „Учините своје дело вредним штампања”, а то значи да прихватите аргументоване примедбе и радити на рукопису на озбиљан и темељан начин. Често се тајна успеха крије у скраћивању, а не у гомилању страница. Кажу да је Лав Толстој 16 пута преписао „Рат и мир”док није био задовољан коначном верзијом.

Када смо се обратили издавачима са готовим рукописом, прво што су нас питали било је:„Ког је типа књига коју желите да издате? Да ли је тостручно штиво или белетристика?”.

За стручне књиге је потребна рецензија стручњака који потписује (и стоји иза тога) што је написано. Вредност књиге махом зависи од тога ко сурецензенти.Белетристика до читалаца стиже тако што аутор односи издавачу рукопис, у електронској форми или одштампан. Уобичајено је да се за три до шест месеци добије одговор. На жалост има доста уредника који читају рукописе и немају ту културу комуникације да у датом року одговоре шта су одлучили. Што значи да их на то треба подсећати. Уобичајено је за књиге да се рукопис, ако није прихваћен, врати.

У Србији има преко 600 штампарија у више од 110 градова

Ако издавач одбије рукопис долази друга фаза: „Имаш пара, немаш пара?”. Ко има новац (око хиљаду евра за хиљаду примерака књига у меком повезу са 200 страна), сам уради припрему, преда текст на лектуру, коректуру и припремљен материјал преда на штампање. Уколико нема новца, а нема ни спонзора, рукопис се шаље другој издавачкој кући, која се бави том врстом издаваштва, јер су многе специјализоване. Ако нико не прихвати, требало би се запитати о квалитету штива, појашњава ауторка књиге, која је и сама својевремено продајом тиражних књига једва покрила трошкове штампања. Све у свемуне штампа се лако књига без пара. Не може свако да пише шта хоће, осим ако нема финансијско достојанство да то и плати, а онда на полицу стави „своје књиге”, потписује их драгим особама… Их, какво задовољство. 

Ништа лепше него ако издавач прихвати књигу – следи разговор о начину објављивања и плаћања. Неки дају аванс за рукопис, а када изађе књига – други део. У нашим условима, то нису велике паре, хиљаду до хиљаду и по евра, у просеку. Може се склопити и другачији уговор, да се добије проценат од продаје. Ако се књига добро продаје то је боља варијанта, ако се не продаје аутор ризикује да остане без зараде (која како нам на једном месту рекоше може да буде дванаест, али и свега пет одсто од продајне цене књиге!).

Важно је да књига одјекне у јавности, јер практично ништа није урађено ако се за књигу не чује. Аутор који успе да уђе у токове званичне литературе, кога прихвати нека јача издавачка кућа мора да има подршку. У данашње време то подразумева конференцију за штампу, да се доведе критичар, ту се обично изговарају пригодне беседе, позитивне, јер је сада „кунст” продати књигу. Многи издавачи често и не могу све књиге и жанрове да представе. У тој хиперпродукцији новинар мора да препозна која је књига важна за шири круг људи, тако да је његова улога од изузетног значаја.

Постоје и конкурси неких издавачких кућа за прву књигу, и уопште за најбољу књигу, на које би требало обратити пажњу, јер ако се прође на конкурсу значи да штиво које је прошло има вредност, те ће на њега обратити пажњу и књижевна јавност, а биће и додатно промовисано. Наравно, то се не плаћа. Тако, ако је је аутор добар, отприлике изгледа неки регуларан пут, једне књиге и писца ка слави.

У нашој издавачкој традицији често се помињу две врсте издавача: „профитер” и „мецена”. Светислав Б. Цвијановић је издаваштво схватао као културну и друштвену делатност од посебног значаја за развој једног народа. Он је волео своје писце. Чувени Геца Кон је објављивање књига схватио као добро организован посао који доноси профит и знао је да за уреднике ангажује најумније људе оног времена.

Електронска будућност

Футуристичка нагађања с краја прошлог века да ће обична штампана књига нестати и да ће је заменити електронска, на срећу се нису обистинила.Хартија и даље, како рече један од издавача са којим смо разговарали, има своју еротику и дуго ће нам живети. Као потврда се наводи податак да сеу последње три године отворио велики број књижара и малих издавачких кућа у Србији.

Оне кји сматрају да штампања књига полако умире треба подсетити да је Гутенбергова штампарија у Мајнцу издала прву штампану књигу у боји 1457. године. Слова од олова су, по речима многих, више изменила човечанство него сво олово ратне муниције. И док су се начини штампања унапређивали, сама форма књиге се вековима није мењала, а онда је 1971. године Мајкл Харт, студент универзитета у Илиноису, искористио рачунарску мрежу универзитета да направи и подели прве електронске књиге. Тиме је започет пројект „Гутенберг”, који данас чини једну од највећих дигиталних бесплатних библиотека са базом од неколико хиљада књига.  

Гутенбергов проналазак је омогућио да се рукописне књиге замене штампаним и постану доступне великом броју људи. Електронска књига је у повоју, а може се претпоставити, на основу уопште развоја рачунарске технологије, да је пред њом велика будућност. Предности електронске књиге над класичном штампаном књигом су:

скраћено време од настанка дела до његовог изласка у јавност – заобилази се штампање;

доста је јефтинија и без залиха, трошења хартије, боја и другог материјала;

доступна је сваком члану интернет-заједнице, ма где се он налазио… Недостаци електронске књиге су у томе што књига није само носилац поруке, већ и предмет који може имати сам по себи вредност; а људи још увек књигурадије узимају у руке.

Могуће је да ће још дуго времена паралелно постојати штампане и електронске књиге. Претпоставља се да ће у будућности штампана књига ићи у правцу занатске и уметничке израде (као специфично уметничко дело), а електронска књига у свим осталим случајевима где је идеја, односно садржај битан како би допрео до што више људи.

У Београду се годишње објави преко 600 првих књига неафирмисаних писаца

Путем Интернета, писцима се нуди све већи број могућности за дигитално штампањекњига. Позив је врло примамљив:„ Напишете књигу.Пријавите се… Одаберете повез и тип штампе.Одлучите се за зараду по примерку и чекате да ваша књига постане бестселер”. Иако на сајту пише да је све „бесплатно”, то баш и није тако јер аутор не плаћа, већ крајњи купац. А у цену су урачунати: трошкови штампања, ваша зарада, 25 одсто од ваше зараде за издавача. 

Треба знати да књиге више не морају да се штампају у више стотина примерака да би се остварила одговарајућа цена. Ласер штампа и нове технике коричења омогућавају израду и само неколико примерака. Па, ако неко открије Андрића у себи, макар и у педесетој, на полицама за књиге има места.

—————————————————

Списак за границу

Неко ће на одмор у иностранство понети своју књигу, неко поклоњену или пак купљену са све фискалним рачуном. Треба знати да се, према важећем закону, књига из земље може изнети само ако је пријављена у Народној библиотеци, на чијем сајту је објављен и формулар у који треба уписати назив књиге, име писца, издавача и годину штампања. Попуњени формулар се мора оверити, што, када се урачуна такса и порез, кошта око 1300 динара, без обзира на број књига, наведених у списку, које се износе из земље зарад читања.

————————————————– 

Бетовенова „Еротика”

„Ко пише, тај и греши. Нису случајно Латини измислили изреку –lapsus calami, дословно„грешка пера”. Наравно није перо криво него човек који њиме пише. Када је пронађена штампа, могућности за грешку знатно су се повећале. Отуда је постало неопходно занимање коректора (знамо да је и Ђура Јакшић, између осталих, био коректор државне штампарије).” Записао је професор др Иван Клајн, одличан зналац тајни српског језика, у својој књизи „И филозофи су луди”, чији и сам наслов указује како је настала ова шаљива антологија грешака у писању.

„Ова књига се, иначе, не бави такозваним „безобразним” грешкама, али оне могу и нехотице да се поткраду. Помислите шта би било ако бисте непажљиво куцали израз као „кратки курсеви”, „дуго јецање”, „то је већ други падеж”, „сељак је отишао на њиву да сеје”, „овде је све записано”, „пази да не назебеш” и томе слично, наводи у предговору др Клајн упозоравајући:

„Словослагач, коме су обично приписивали штампарске грешке, данас практично више не постоји. Писци и новинари више не доносе у штампарију свој рукопис писан гушчијим пером, као у давна времена, па ни машином, као у 20. веку, него га сами куцају на компјутеру, а потом га шаљу на ЦД-у или га имејлом проследе редакцији. То ипак не значи да је штампарским грешкама дошао крај. Остоје такозвани „speling čekeri“, али они не могу да препознају грешку уколико новонастала реч постоји у речнику: компјутер не зна да витезови не јашу на врапцима, или да Лудвигван Бетовен није написао Трећу симфонију, достојанствену „Еротику” већ „Ероику”.

Коректори данас грешке исправљају у компјутеру, а посла имају на претек. Управо због лакоће куцања и преправљања, а и зато што се на монитору грешке теже уочавају него на хартији, писци су данас немарнији него раније. Штампарске грешке ће још дуго дуго бити актуелне.”

—————————————————– 

Захвалност лектору

Колико значи добар лектор, признао је и наш познати писац Добрица Ћосић који се пре неколико година, када су објављена његова сабрана дела, на представљању књига, између осталих захвалио и Мирјани Васиљевић која је више од петнаест година радила на лектури његових романа. Ћосић је тада казао: „Имао сам срећу да на мојим рукописима ради вредна, луцидна и креативна лекторка Мирјана Васиљевић”, потврдивши тиме колико је лекторски посао изузетно важан за једног писца.

——————————————————- 

Постоји ли књига без словне грешке

Међу издавачима и штампарима уврежено је уверење да не постоји књига без словне грешке. У низу анегдота које се препричавају у прилог овој тврдњи иде, рецимо, и ова да је једном рукопис једне књиге читало неколико врхунских коректора и да је свима промакла словна грешка баш – у наслову!

Можда и због тога београдски издавач „Фабрика књига” већ дуже време на свом сајту позива читаоце овако: „Уколико купите књигу ’Смрт и мало љубави’ и у њој нађете макар једну словну грешку, дођите у нашу редакцију, понесите рачун и на поклон ћете добити ’Еуропеану’ Патрика Оуржедника”, стоји на сајту ове издавачке куће.

Не знамо колико се њих до сада јавило, али да ово представља успешну комуникацију издавача са читаоцима и изражава обострану жељу да словне грешке буду сведене на минимум, нема сумње.

————————————————– 

Најчитаније

Библија је и највише штампана и најпродаванија књига на свету, а преведена је на 2.200 језика и дијалеката.

„Најпродаванија“ књижевница (око две милијарде продатих примерака књига) на свету била је и остала Агата Кристи, чијих је 78 криминалистичких романа, преведено на 44 језика.

Џоан К. Роулинг је са књигама о Харију Потеру постала први писац милијардер у историји. Списак занимљивости из света књига не би био потпун без Гинисове књига рекорда која се приближила продаји свог двестомилионитог примерка.

• пошаљите коментар
• коментари (3)

Последњи коментари