Нађено у капуту руског војника, који је погинуо у Великом Отаџбинском рату.
Послушај Боже … Још ни једном у животу нисам с Тобом разговарао,
али данас желим Те поздравити.
Ти знаш да су ми од детињства говорили Да Тебе нема.
И, ја, глупан сам поверовао не схватајући никада Твоју творевину.
И ево данас сам ноћу гледао из кратера који је избила граната на звездано небо,
које је нада мном.
И схватио сам одједном, очаран творевином,
Како сам био у великој заблуди.
Не знам, Боже, да ли ћеш ми дати руку,
Али ћу Ти рећи и Ти ћеш ме разумети:
Није ли чудно да се усред застрашујућег јада
Мени одједном открила светлост и да сам спознао Тебе?
А поред тога, могу Ти рећи
Само то да сам срећан што сам Те спознао.
У поноћ идемо у напад,
Али се ја не бојим: Ти нас посматраш …
Сигнал. Па шта? Морам ићи.
Било ми је добро с Тобом. Још Ти хоћу рећи,
Да, као што знаш битка може бити тешка,
И можда ћу Ти ноћас покуцати.
И ево, иако Ти досада нисам био пријатељ
Хоћеш ли ми дозволити да уђем, кад дођем?
Али, чини ми се да плачем, Боже мој. Ти видиш,
Десило ми се то да сам прогледао.
Праштај Боже мој, идем. И тешко да ћу се вратити,
Али како је чудан осећај, јер се сада смрти више не бојим.
Војник је погинуо у окршају послије писања овог исповједања Бога Живога.