Аутор: Снежана Стојковић, Православље број 931-932, Рубрика Духовна ризница
Јерменија, препозната и призната као једна од колевки цивилизација, необично је лепа земља са дугом и болном историјом и негованом традицијом и културом. Географски смештена јужно од Кавказа, у границама између Грузије на северу, Азербејџана на истоку, Ирана на југу и Турске на западу, за оне који воле да истражују лепоту Истока и да откривају тајне времена које чувају ти простори, Јерменија у сваком погледу представља велики изазов.
Задржавајући се на тренутак на географским одликама, треба додати да је то земља богата минералним водама које извиру на планинама чија надморска висина прелази преко 3000 метара. Једна од најлепших и надасве чувених је библијска планина Арарат (5156 метара), где се зауставила Нојева барка бежећи од великог потопа. На ту планину поносан је сав јерменски народ, али данас за њом тугује јер се налази на територији Турске која је тај део земље насилно заузела у прошлом веку.
Бројни споменици и ремек-дела старог и средњег века распрострањени су на територији читаве земље. Туризам је добро развијен захваљујући, између осталог, и природним лепотама међу којима се истиче језеро Севан, шуме Дилижана и Таџакарда, као и пећинама и кањонима у јужном делу земље.
Кроз векове Јерменија је освајана од стране Грка, Римљана, Персијанаца, Византије, Монгола, отоманских Турака и Руса. У периоду од 1894-1896. године Турци су масакрирали на хиљаде Јермена. У Првом светском рату настала је велика територијална подела Јерменије од стране отоманских Турака, најбруталнијих освајача јерменског народа. Најужаснији масакр почињен је у априлу 1915. године када су Турци организовали протеривање јерменског народа у Сиријску пустињу и Месопотамију. Према историјским изворима, тада је убијено и умрло од глади 1,5 милион Јермена. То се данас сматра једним од највећих геноцида у 20. веку. Са таквим болним историјским искуством, не зачуђује ни податак да тренутно у Јерменији живи око 3,5 милиона становника, док их је 4,5 милиона расељено свуда по свету.
Земља је економски јако сиромашна. Велику материјалну помоћ држава и Црква примају од Јермена који живе и раде у иностранству. Сиромаштво и беспарица је видљива на сваком месту. Главни извори прихода почивају на искоришћавању природних богатстава.
У понашању, схватањима, уверењима, као и историјским и политичким околностима, јерменски народ је доста сличан српском.
Занимљиво је да је обавештеност о дешавањима у Србији, како политичким тако и верским, на завидном нивоу и готово да нема Јерменина који неће питати за судбину Косова и Метохије и свих цркава и манастира на тој територији. Видљиво је саосећање и разумевање свега што се са српским народом одвијало од деведесетих година па до данас.
Верски живот
Када посматрамо верски живот у Јерменији, хришћанска вера је имала и још увек држи водећу улогу у животу земље и друштва.
У четвртом веку Свети Григорије Просветитељ (240-332. године) основао је Цркву Јерменије. Тада је краљ Тиридад Трећи крштен, а сва земља је постала званично хришћанска. Уз подршку краљевске породице, хришћанство се ширило и обухватило све видове јерменског живота и културе.
Јерменска црква, нажалост, данас није у канонском јединству са Православном црквом. Она припада православној заједници цркава познатих под именом дохалкидонске цркве. У тој групи су Јерменска, Коптска, Сиријска, Етиопијска, Индијско-малабарска црква. Све почиње још од сабора у Ефесу 431. године када је тријумфовала коначна победа несторијанства на истоку. Ствар кулминира на Халкидонском сабору 451. године када Јерменска црква одбацује то учење и прихвата да је Христос имао само једну природу – божанску. Отуда и назив дохалкидонске Цркве, јер су до тог Сабора горе поменуте Цркве биле у потпуном јединству.
Много тога необичног се може приметити и у начину грађења цркава и манастира. Многи манастири су саграђени у трећем веку и до дана данашњег су потпуно очувани. Архитектонски се веома разликују од манастира на које смо навикли да сусрећемо у православном свету. Унутрашњост готово свих манастира и цркава необична подсећа на стил ране готике које срећемо на црквама и манастирима у западном хришћанском свету. Такође, и у богослужењима присутни су многи елементи богослужења које данас практикују западне цркве.
Поглавар Јерменске цркве носи титулу Католикоса, а седиште је у месту названом Свети Ечмиадзин близу Еревана, главног града Јерменије. Тренутно духовни вођа јерменског народа је Патријарх и Католикос свих Јермена Карекин Други. Свети Ечмиадзин је једно од најрепрезентативнијих места у Еревану, јер чини склоп најлепше изграђених цркава, резиденција и просветних објеката. Пажњу привлачи врт засађен у резиденцији Католикоса, који чини богатство готово свих врста воћа и цвећа које се могу срести у том делу света.
Ове године Јерменска црква је била домаћин светског скупа православне омладине Синдесмоса, која је у Еревану одржала конференцију под називом „Буди различит али буди у заједници“. На том сусрету је посебно инсистирала омладина Јерменске цркве која је јасно изразила и жељу и потребу да на различитим нивоима успостави све видове сарадње са православном браћом из источне Православне цркве.
Посебно интересовање је владало за Србију. Изражени су ставови да по начину страдања кроз историју, али и у савременим приликама, јерменски народ има велико разумевање за Србе и да у и недаћама кроз које пролазимо једни другима треба да послужимо као подршка. Изнет је и план да ће следеће године једна група младих Јерменске цркве посетити Србију и најзнаменитије цркве и манастире у земљи, као и да успостави контакт са свим омладинским организацијама које делују под благословом наше Цркве.