Погрешна учења се не тичу само Личности Христове, него се односе и на друге личности са којима је Господ Христос има заједницу као Богочовјек. Тако, ова мишљења нису мимоишла ни Пресвету Богородицу. 
Од самог почетка Хришћанства постојала су погрешна учења о њеној личности, на првом мјесту Несторијево, који о Пресветој Дјеви не говори као о Богородици, већ као о Човјекородици или Христородици, избјегавајући да исповједи да је она родила Бога у тијелу.
У новије вријеме, на Западу учења о Богородици иду у два правца. Један правац даје Протестантизам који Пресветој Дјеви одриче све оно што је чини најузвишенијом личношћу у историји рода људског: приснодјевство тј. да је прије, за вријеме и послије рођења била и остала Дјева, и Богоматеринство, да је родила Бога Логоса у тијелу. Други правац даје Римокатолицизам, који је, од средине прошлог вијека, почео да пренаглашава личност Пресвете Богородице дајући јој атрибуте који јој не припадају. Ова настојања римокатолика су стигла дотле да су они оформили једну нову област у Христологији и назвали је „Мариологијом“.
Да би издвојили Дјеву Марију из палог рода људског и насљедности прародитељског гријеха Римокатолици су донијели догму о непорочном зачећу Свете Дјеве од њених родитеља. Ову догму је прогласио папа Пије Десети булом Ineffabilis Deus од 08.12.1854.
Посљедице тог учења су слиједеће:
А) одриче се смисао цјелокупне Божије Икономије у Старом Завјету,
Б) подрива се реалност нашег спасења, јер се тим псеудодогматом одриче јединство рода људског,
В) умањује се права вриједност и лична слобода Пресвете Дјеве
Г) доводи се у сумњу реалност Христовог Оваплоћења од представника цијелог рода људског,
Д) одриче се могућност Богородичине смрти.
Наглашавајући да је Пресвета Дјева непорочно зачета римокатолици су довели у питање цјелокупни промисао Божији који је увијек у историји човјечанства налазио „тачке ослонца“ или „сасуде благодати“ кроз које се остваривала свештена историја спасења рода људског.
Тако треба схватити појаву Пресвете Богородице, као личности у којој је припрема човјечанства за долазак Спаситеља достигла врхунац.
Свети Оци гледају на Стари Завјет као на родослов (генеалогију) Пресвете Богородице која рађа Сина Божијег у тијелу.
Бог је унапријед видјевши Свету Дјеву, као достојну да буде Матер Сина Божијег унапријед видио и праведност њених родитеља. Али, иако праведни, родитељи Пресвете Богородице су били потомци праоца Адама. Стога је и Дјева Марија по природи била једнака свим потомцима родоначелника Адама, као и „кћер Адамова“ она је под одговорношћу старог палог Адама. Као таква она има своје биће са земље и наслијеђује пропадиво тијело Адама. Сходно томе, она није била изузета од посљедица прародитељског гријеха. Међутим, наслијеђе тих посљедица је у Светој Дјеви било умртвљено и недејствено, јер су њена слободна воља и све силе и енергије њене душе и тијела биле посвећене Богу и Господу. Оваквим ставом Црква је очувала вјеру у реалност јединства рода људског, што је доведено у питање у римокатоличком учењу о непорочном зачећу Пресвете Богородице.
Овим псеудодогматом људски род се дијели на онај до родитеља Пресвете Богородице и онај који долази послије. Такође, поставља се питање: у коликој су мјери и да ли су родитељи Пресвете Богородице, по овом учењу, истинити људи као носиоци њеног непорочног зачећа. Исто питање се може поставити и за Дјеву Марију. Логика нас упућује даље, да су и родитељи Јоакима и Ане, по овом учењу, морали бити непорочно зачети и тако све до Адама. Стога се намеће питање да ли је уопште могуће говорити о реалности прародитељског гријеха и његовим посљедицама на плану спасења човјечанства?
Да би спасење било реално и слободно, оно не смије да буде плод никаквог аутоматизма, него треба да буде остварено са пуном слободом и Божијом и људском. Пошто је човјек слободном вољом отпао од Бога требало је и да слободно прихвати план Божијег спасења.
По православном учењу Бог је изабрао Пресвету Дјеву за Мајку Сина Божијег као слободну кћер Адамову која је личном светошћу умртвила наслијеђене слабости природе и није имала личног гријеха. Иако је Бог Отац по предзнању предодредио Пресвету Дјеву за Матер Сину свом Јединородном, ово Божије предодређење се поклапа са предвјечним предзнањем личне вриједности слободе и светости Свете Дјевојке Марије. Пресвета Дјева је потпуно слободно послужила спасењу, тако да њене ријечи упућене Господу „ево слушкиње Господње“ нису биле просто одраз једног тренутка, него начина живота који је водила у храму Божијем, васпитавајући се у Светињи над Светињама.
По ријечима Св. Дамаскина, њен живот у храму Божијем био је бољи и чистији од свих других, укључујући и Ангеле небеске. Иако у слабом тијелу људском, Дјева Марија је кроз своје двоструко дјевичанство, душе и тијела, показала већу светост од Херувима и Серафима.
Света Дјева се никада није дотакла земаљских страсти, него је одгајена небеским мислима. Због своје велике љубави према дјевичанству названа је Дјева дјевственољубива.
Она је толико вољела дјевичанство да се потпуно њиме испунила као најчистијим огњем. Св. Андреј Критски каже да је „хранитељ Свете Дјеве био сам Свети Дух“. Дакле, није било никаквог непорочног зачећа Дјеве Марије од њених родитеља, јер би такво зачеће умањило лични труд и светост Пресвете Дјеве у припреми и у самом дјелу спасења које је врхунац свој имало у Оваплоћењу Сина Божијег од ње.
Светост Дјеве није достигла врхунац у тренутку њеног рођења од праведне Ане, како учи римокатоличка Мариологија, него у моменту зачећа Сина Божијег у Светој Дјеви, силом Духа Светог. Богородица, како јој и име каже, показује да је смисао њеног постојања био рођење Бога у тијелу. У њеном имену садржи се сва тајна Божије Икономије спасења. Она је у Православној Цркви увијек доживљавана као Мати Божија, преко које се изврђава предвјечни Савјет Свете Тројице о Оваплоћењу Логоса, а не као личност која постоји сама за себе.
Зато у Православној Цркви нема мјеста за неку засебну Мариологију.
О упућености Богородице на Сина Божијег, нарочито говори и то да се она никада не слика сама, него увијек са Сином својим.
Учење, слично овом римокатоличком, које је уперено против личне слободе Богородице су својевремено износили Афтартодокети, који су говорили да је при зачећу Христа тијело Пресвете Богородице било „преелементирано“, тј. „измјењено“ и због тога је она постала „нетрулежна“ наиласком Светог Духа.
Св. Леонтије Византијски критикује ово учење говорећи да наилазак Светога Духа није одузео од Пресвете Дјеве способност да може да роди, нити је био препрека за то. Наитије Светог Духа је Дјеву Марију привело бесјеменом зачећу које се десило. Ако би наиласком Светог Духа Дјева Марија постала нетрулежна тада би она постала коријен бесмртности рода људског а не Божански Младенац који се родио од ње.
Из тајне Божијег Оваплоћења знамо да је Пресвета Дјева Марија прије, за вријеме и послије рођења Христа била и остала присно (стално) Дјева. Приснодјевство Богородице значи да она у часу бесјеменог зачећа Логоса силом Духа Светог није знала за мужа (неискусомужна) нити је знала за брак (неискусобрачна). Рођење Христово било је само изнад обичног зачећа, него и без порођајних болова, будући да је Његово зачеће остварено силом Духа Светог, потпуно бестрасно.
Посебан проблем у римокатоличкој Мариологији представља смрт Пресвете Богородице, поготово послије догмата о њеном тијелесном вазнесењу на небо. У овом догмату, који је донио папа Пије Дванаести булом Munifecentissimus Deus, не говори се да ли је Богородица стварно умрла. Ако Богородица није била под наслијеђем посљедица прародитељског гријеха, како је и зашто умрла, јер у Адаму сви умиру (1. Кор.15,22)? Из псеудодогмата о њеном непорочном зачећу, којим се одриче могућност њене смрти, проистекао је и лажни догмат о њеном вазнесењу, без проласка кроз смрт.
Несумњиви факт, по Св. Јовану Дамаскину, је да је Света Дјева умрла људском смрћу. Она која је при рођењу Христа превазишла границе наше природе, сада ипак подпада под законе те природе и њено пречисто тијело подлијеже смрти.
Њена света душа се природно разјдељује од непорочног тијела, а тијело, пак, се предаје законитом погребу. Погреб тијела бива ради тога да би оно што је од земље вратило се поново у земљу, скинуло у земљи трошност и пропадивост, а обукло се у нетрулежност тј. преобразило се у свијетло и духовно тијело бесмртности.
Смрт Пресвете Богородице била је природна и у исто вријеме изнад нас, тј. изнад природе. Смрт живоначалне Матере Господа нашег толико превазилази и сам појам смрти, да се њена смрт назива уснућем или Успенијем, или пак пресељењем ка Богу. Пресвета Богородица је као кћер палог Адама умрла стварном смрћу, али као Мати Новог Адама – Богочовјека Христа је превазишла оквире обичне смрти и прешла је, најприје душом а потом и тијелом, у вјечни бесмртни и непропадиви живот Сина свог и Бога. По учењу Св. Дамаскина Богородица је стварно умрла и тек послије њене смрти и погреба, њено пречисто тијело је узео Себи на небо нен Син Спаситељ.
Ако не жели све ове истине вјере да узме у обзир римокатоличка теологија, онда јој остаје једина могућност: да прогласи Богородичину смрт за „искупитељну“ смрт, а Свету Дјеву за „Искупитељницу“ или „Саискупитељницу“.
Свети Јован Дамаскин међутим, категорички одриче и саму помисао о томе јер вели да ми њу не сматрамо за богињу, пошто објављујемо и смрт њену, јер „није Ангео ни посредник, него је сам Господ дошао и спасао нас“.