У капели Св. Цара Лазара у Каселу, завршили смо вечерње богослужење. Пришао ми је Др. С. Р. и предао једну копију. Рекао ми је да погледам те да мисли да је и тај исјечак веома битно историјско свједочење о патријарху Гаврилу и Светом Николају Жичком. Када сам погледао текст, заблагодарио сам Светом кнезу Лазару што смо и ту у Каселу добили још једно велико свједочанство о нашим Светима.
Текст:
Специјални задатак Југоисток 1940 – 1945
Извештај једног летећег дипломате
Издавачка кућа Мустершмит – Гетинген
Берлин – Франкфурт (1956)
Када сам у новембру стигао у Беч сазнао сам да се патријарх Српске православне цркве, Гаврило и епископ Николај Велимировић, налазе у болници у Дахау. Направио сам узбуну. Ова два црквена великодостојника су приликом акције немачке полиције (Абшидес) из једног банатског манастира у који су били интернирани, одведени у болницу у Дахау. Калтбрунер није знао за моја настојања да они буду ослобођени и да им се додели боравак у неком баварском месту. Мој поновљени захтев да се обојици омогући потпуно слободно кретање на немачком тлу био је испуњен и ови достојанственици српске православне цркве су радосно дочекани од многобројних српских избеглица.
Гаврило је био импозоантан црногорац из Колашина кога су баварска деца због његове беле браде поздрављала као Светог Николу. И он, и његов духовни брат пријатно су се осећали окружени пријатељски расположеним баварским сељацима и бејаху веома задивљени чињеницом да у Немачкој има толико побожности. Божићно славље са јелкама и бесмртном песмом «Тиха ноћ, света ноћ» посебно их је одушевило. Обојица су искрено признали да су имали сасвим другу представу о немачком народу.
Николај је био украс православне теологије и велики хришћански проповедник свеобухватног духовног образовања и оштар политички борац хришћанског света .У то време је био већ добро познат, као изузетан теолог и говорник, у интелектуалним круговима и политичкој јавности Енглеске и Америке. Његове речи су изазивале велику буру код слушалаца док је аргументованоговорио о заблудама Давина, Маркса и Ничеа. Док је говорио, његове тамне очи су блистале.
Био сам у добрим односима са ова два достојанственика Српске цркве и састајали смо се у склоништу хотела Империал и Бристол док су амерички бомбардери просипали кишу бомби по центру Беча. Посебно ми је остало у сећању тешко бомбардовање 12.03.1945 када је уништена чувена Бечка опера. Бомбе су тада падале и око хотела Бристол. Водио сам разговор са Николајем о Паскаловим «Мислима». Када је тешка експлозија затресла подрум напунивши га прашином, настала је паника и лелек жена и деце. Тада устаде патријарх српски да их смири. Доминантна појава човека са белом брадом и златним крстом на грудима који је мирно подигао своју руку, била је најбољи лек за насталу панику. За неколико секунди вратио се мир у подрум.
Обојица су се доста трудили да остану политички уздржани. Али на хитну молбу Срба заробљених у Истри, отишли су у духовну посету. То је било средином априла 1945. Хитлер је за ову посету једва дао своју сагласност, јер се бојао отмице ове двојице важних људи и инстистирао да и ја са њима путујем. Пошто се мој долазак у Вертерзе у Корушкој, где су ме чекали, одужио, а они пак били притискани од стране својих Срба, тим поводом сам им се најљубазније извинио. Нису знали да сам ја за њихово путовање носио потпуну одговорност.
У ратној области, коју су они сасвим друигачије замишљали, били су политички експонирани и притиснути жељом за повратком у отаџбину.
Растали смо се у Кицбулу. Након мог интернирања Гаврило се вратио у Београд и остао поглавар Српске православне цркве. Умро је после неколико година. Николај је отишао у Америку и као велики беседник почео свој крсташки рат против Титовог режима. Тај рат је у западном свету током година престао бити актуелан. Николај, заклети непријатељ модерних «изама», удара на најмоћнији «изам», на политички реализам. За политички реализам су крсташи интересантни тек када се могу легитимисати одговарајућим бројем оклопних дивизија. Уколико тога нема, њима је у хришћанском свету осигурано само дужно поштовање.
(Страна 186-187)
Sonderauftrag Südost 1940-1945
Bericht eines fliegendes Diplomaten
Musterschmidt – Verlag – Gčttingen
Berlin-Frankfurt (1956)
…
Als ich im November in Wien eintraf, erfuhr ich, daß sich der Patriarch der serbischen Kirche Gavrilo und der Erzbischof Nikolaj Velimirovic in einem Spital in Dachau befänden. Ich schlug Alarm. Die beiden Kirchenfürsten waren anläßlich des Abchiedes des deutschen Polizei aus dem Banater Kloster, in welchem sie interniert waren, mitgenommen worden, und man hatte sie schließlich in das Spital nach Dachau gebracht. Kalterbrunner wußte noch gar nichts auf mein Verlangen hin freizulassen und ihnen einen Ort in Bayern als Aufenthalt zuzuweisen. Meine Spätere Forderung, den beiden volle Bewegungsfreiheit auf deutschen Boden zu geben, wurde gleichfals erfüllt, und die würdigen Männer kamen nach Wien, wo sie von den zahlreicheen serbischen Flüchtlingen freudig begräßt wurden.
Gavrilo war ein imposanter Montenegriner aus Kolasin, den die bayerischen Kinder wegen seines langen weißen Bartes als heiligen Nikolaus begrüßten. sowohl er als auch sein geistlicher Bruder hatten sich unter den freundlichen Menschen des bayerischen Dorfes sehr wohl gefühlt und waren tief beeindruckt von der Tatsache, daß es in Deutschland so viel Frömmigkeit gibt. Die Weihnachtsfeiern mit ihren Christbäumen und dem unsterblichen Lied „Stille Nacht, heilige Nacht“ hatten sie besonders gerührt. Beide erklärten freimütig, daß sie sich vom deutschen Volke eine ganz andere Vorstellung gemacht hätten. Nikolaj war die Zierde der pravoslavischen Theologie, ein großer Prediger von umfassender Geistebildung und ein scharfer politischer Kämpfer der christlichen Welt, der schon lange einen Namen in Englan und USA hatte. Die ganze Schalle seine Zornes konnte er über Darwin, Marx und Nietzche ausschütten. DA FUNKELTEN SEINE DUNKELN AUGEN! Ich habe mit beiden Würdenträgern der serbischen Kirche gute persönliche Beziehungen unterhalten, und wir trafen uns auch in den Luftschutzkeller der Hotels „Imperial“ und „Bristol“, wenn die Tausend-Kilogramm-Bomben der amerikanischen Bomber auf Wiens Innere Stadt regneten. Ich erinnere mich besonders an das schwere Bombardement des 12. März 1945, das die weltberühmte Wiener Oper vernichtete. Damals schlugen die Bomben um das Hotel „Bristol“ ein. Ich führte mit Nikolaj ein Gespräch über die „Pensees“ Pascals. So oft ich nach einer schweren Explosion, dei den Keller ersachütterte und mit Staub füllte, aufstand, um die vielen Kinder und Frauen zu beruhigen., stand die mächtige Gestalt der serbischen Patriarchen mit dem wießen Bart und dem großen goldenen Kreuz auf der Brust neben mir und hob beruhigend seine Hand über die jammernden Menschen. Einen besseren Helfer gegen die Panik hätte ich nicht finden können, nach wenigen Sekunden wurde es wieder ruhig im Keller.
Beide befleißigten sich politisch der größten Zurückhaltung. Auf dringendes Bitten der in Istrien versammelten Serben machten sie diesen einen geistlichen Besuch. Das war Mitte April 1945. Hitler gab seine Zustimmung ungern, weil er die Entführung dieser wichtigen Männer befürchtete, und bestand darauf, daß ich mitreise. Als sich aber meine Ankunft am Wörthersee in Kärnten, wo sie auf mich warteten, verzögerte, fuhren sie, gedrängt von ihren Serben, voraus, wofür sie sich, als ich nachkam, in der liebenswüdigsten Weise entschuldigten. Sie hatten nicht gewußt, daß ich für ganze Reise die volle Verantwortung übernommen hatte. Sie fühlten sich in dem Kampfgebiete, das sie sich ganz anders vorgestelt hatten, auch politisch exponiert und drägent zur Heimkehr. Wir haben in Kitzbühel voneinander Abschied genommen. Gavrilo kehrte nach meiner Internierung nach Belgrad zurück und blieb Oberhaupt der pravoslavischen Kirche. Er ist vor einigen Jahre gestorben. Nikolaj ging nach USA und begann als großer Redner seine Kreuzzug gegen das Regime Tito. Der Kreuzzug gegen Tito ist aber in der westlichen Welt seit Jahren aus der mode gekommen. Nikolaj, der geschworene Feind der modernen „ismen“ stieß auf einen übermächtigen „ismus“: auf den politischen Realismus. Für diesen aber sind Kreuzfahrer nur interessant, wenn die sich mit einer entspreschenden Anzahl Panzerdivisionen legitimieren können: wen nicht, ist ihnen in der christlichen Welt nur ein Achtungserfolg sicher.
(Seite 186-187)