Четири Српкиње које су током мартовског погрома 2004. године протеране из Ђаковице, вратиле су се недавно у обновљени конак још увек потпуно разрушене ђаковичке православне цркве Успење Пресвете Богородице.
Полексија Кастратовић (73), Надежда Исаиловић (80), Белка Мијовић (80) и Васка Перић (62), данас су једине Српкиње у Ђаковици, метохијском граду у којем је до 1999. године живело више хиљада Срба. Повратнице истичу да су се вратиле уз свесрдну помоћ владике Теодосија и братства манастира Високи Дечани, у којем су биле смештене након протеривања.
Да се обнови и црква у Ђаковици
Све четири кажу да су задовољне што су се вратиле у свој град и да се надају да ће још ове године бити обновљена и православна црква у Ђаковици. Црква, конаци и парохијски дом су разорени и спаљени марта 2004. Сада су конаци и парохијски дом обновљени, а око порте је изграђен нови оградни зид. Повратнице, које непрекидно чува полиција, надају се такође да ће се у град вратити и Срби и Црногорци који су у избеглиштву од 1999. године.
Полексија Кастратовић, која је у ђаковичкој цркви живела 40 година, каже да монаси из манастира Високи Дечани стално долазе да их обиђу, да донесу све што им треба, да са оцем Иларионом обаве богослужење и да причесте повратнице.
Косовска полиција даноноћно чува ове четири жене и свако ко долази обавезан је да припадницима полиције, који су смештени у порти конака, остави лична документа. Повратнице причају да им полиција помаже у свему што им затреба. Жао им је, међутим, што још нису крочиле „својом“, Српском улицом, која је одмах иза обновљеног зида.
„У тој улици су били наши преци и наше породице и у њој смо провеле цео свој век. Када негде идемо и када се враћамо, кола улазе у порту тако да улицу видимо само из аутомобила“, прича Васка Перић.
Смеће целе улице у Српској кући
Надежда Исаиловић наводи да је по доласку ишла код градоначелника да се жали јер су комшије направиле сметлиште у обновљеној кући њеног покојног брата, у којој је и она раније живела. „Градоначелнику сам рекла да је обновљена кућа мог покојног брата поново проваљена и покрадена. Становници целе улице бацају смеће у ту кућу која је била спаљена марта 2004. Иако је обећао да ће доћи да види шта је са кућом, градоначелник није дошао“, каже Исаиловићева. Она напомиње да је до 2004. године у братовљевој кући живела под заштитом италијанског Кфора који је штитио и остале Српкиње које су живеле у оближњој цркви у Српској улици. „Због сталних провокација Албанаца мене су тада свакодневно, тих тридесетак метара од куће до цркве, пратили припадници Кфора“, каже Исаиловићева.
Белка Мијовић, која је такође рођена у Српској улици у Ђаковици, са тугом напомиње да је остала сама, јер њени рођаци више нису међу живима. Пошто више нема никога одучила је да свој део породичне куће у Ђаковици завешта манастиру Високи Дечани.
Све четири жене истичу да им је једна од највећих жеља да се у Ђаковицу врате и други Срби и Црногорци који су у избеглиштву од 1999, односно од доласка међународних мировних снага на Косово и Метохију.
Христос у срцу
Као и протеклих четрдесет година, Полексија Кастратовић – Пољка и данас свакодневно позива на молитву звонећи у звона старе православне цркве у Ђаковици. Вршећи ово, од Бога јој дато послушање она чврсто верује да не позива само на молитву него и смело објављује да последњих шест православних старица-хришћанки у Ђаковици још увек живи и моли се Господу Христу, носећи Га у срцу.
Упркос готово безнадежној ситуацији у којој се налазе, ове старице нису клонуле духом. Пољка је спиритус мовенс ове групе и, увек мирна и сталожена, препуна поуздања у Божију заштиту помаже и другима које се боре да издрже сав тај терет мржње који се осети свуда око њих.
Без могућности да изађу из свог уточишта, старице су потпуно зависиле од италијанских војника који су са њима временом изградили веома срдачне односе. Старице, видећи у војницима можда своје синове и унуке, цесто су им кувале кафу, правиле понеки колач. Заузврат, Италијани су старицама куповали храну.
„И овај пас, видите…“ показује Полексија „то је наш пас, Албанци га познају и гађају камењем кад изађе на улицу. Други пас је италијански, они то знају и никад га не дирају“. У овом чудном окружењу чак и пси страдају.
Извор: РТВ