Протојереј др Георгије Флоровски
Христос је освојио свет. Ова победа је обелодањена и откривена чињеницом да је Он створио Своју Цркву. У Христу и кроз Христа успостављена је заједница, баш као и она прва, за све који верују да је Црква Tело Христово. Кроз заједницу са Христом верни се сједињују у искреној и сагласној љубави. У овој великој заједници све границе и баријере су отклоњене. Разлике при рођењу су избрисане унутар заједнице крштењем. Црква је нови народ, облагодаћен, коме не одговарају било какве физичке или расне границе – нису ни Грци, ни Јевреји. Борба вере, кроз тајну крштења, кроз заједницу у Христу, у Божијој је деци због које је све створено – и небо и земља. У светом хришћанству свако мора да буде просветљен и да напусти своју сујету. Ако ослободи себе и иступи из природног тока ствари, то јест из закона створеног, свако улази у ред милосрђа. Све наслеђене везе и све крвне везе су раскинуте. Ипак, човек није остављен сам. Према речима апостола: „Од једног Духа смо сви крштени“, значи да се народи неће уздићи због крвних веза, већ због слободе у Цркви. Цела философија хришћанства се састоји у чињеници мистичног примања у Цркву, у тело Божије, у царство благодати. Кроз хришћанство верници постају чланови Цркве. Улазећи у једну Цркву анђела и људи, постају „суграђани“ светима и остају вечно са Господом. Према мистичним и узвишеним речима Апостола Павла: „…приступили сте Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (Јевр. 12, 22–23). То огромно сабрање је заједница у Христу. „Unus Christianus – nullus Christianus.“
Суштина Цркве је у њеном јединству. Црква је дом Јединог Св. Духа. Она није спољашња и емпиријска заједница. Икуменски карактер Цркве није спољашњи, квантитативан, просторан, нити зависи од било каквих географских одређења и од верника расутих по свету. Видљива заједница у Цркви је резултат, али не и основ за саборност Цркве. Географска свудаприсутност је производ, али није суштинска нужност. Саборност Цркве није била умањена у првим вековима хришћанства, када је заједница верних била разбацана и прогањана, скоро изгубљена у огромном свету невере и отпора. Ни данас није умањена, иако већина људи није за хришћанство. Митрополит Филарет каже: „Ако град или парохија и отпадну од Цркве, и тада ће икуменска Црква остати потпуно и неуништиво тело“. Тако ће Црква опстати у „последње дане“, и када буде сабијена у мало стадо, и када узмицање од вере буде обелодањено и када буде врло мало праве вере на земљи. Црква је увек саборна, по својој природи.
Ако неко трага за спољашњом дефиницијом Цркве, онда се њена икуменска природа може најбоље описати појмом „све-времена“ (која је свагда). За све вернике који су живи, који су живели и који ће се тек родити, Црква је иста и сви јој припадају. Сви чине једно тело, и кроз молитву се сједињују у слави Божијој. Искуство ове заједнице кроз све векове је показано и запечаћено у вери у Господа, у прослављању Његовог имена. У Цркви се мистично побеђује време. Милост зауставља време, зауставља ток и смену годишњих доба, превладава разједињеност ствари кроз векове. У заједници са Христом и Светим Духом, људи из различитих епоха и различитих генерација постају наши савременици. Христос у Цркви подједнако влада и умрлима и живима, јер Бог није Бог смрти, већ живота.
Црква није царство овога света, већ вечно Царство вечног Цара Христа. Црква је врста тајанственог облика вечности и предокус општег Васкрсења. Христос је, као Глава Тела, живот и васкрсење слугу и браће. Вредност рођења још није испуњена, а време тече. Црква је још у свом временском лутању, а ни данас нема у њој моћи и снаге. На то увек упозорава апокалиптични тренутак, када ће време стати и престати. Земаљска смрт, одвајање душе од тела, неће одвојити оне који верују, неће их одвојити од Христа, неће искључити преминулог из црквене заједнице. У молитви за преминуле и на сахрани молимо Господа, „нашег бесмртног Цара и Бога“, да пошаље душе преминулих у станишта светлости, у станишта праведних, да их пошаље код Авраама, тамо где су сви праведници, у миру. Са посебним тоном у молитвама се сећамо Светитеља, и Богородице, и Раја, и светих мученика и свих светих који су у небеској Цркви, а у исто време и са нама. У молитвама за упокојене, акценат је на свевремености и саборности у Цркви. Верни који постижу истинску заједницу са Христом, у својој борби не могу бити одвојени од Њега, чак ни смрћу. Благословени су и они који умиру у Господу, јер ће њихове душе вечно бити благословене. Молитве за преминуле у Цркви су сведок и мера саборности и свести о њој.
Црква смерно прати сваки знак милосрђа који је сведочанство и потврда земаљске борбе смртника. У свом Телу, Црква препознаје праведнике, и оне живе и оне упокојене. Доживљај Цркве је запечаћен и свештенством у њој. У том препознавању своје браће која су „постигла савршенство,“ садржи се мистична суштина коју на Западу зову „канонизација светитеља,“ а коју православни потврђују кроз слављење, величање и благосиљање. На првом месту је прослављање Бога – „чудесан је Господ у светима својим.“ Како Св. Јован Дамаскин каже, „светитељи Господњи су превазишли страсти и овладали њима, сачували су неоштећеном слику Божију у себи, по којој су и створени.“ Они су се по сопственој слободној вољи сјединили са Господом и задобили Га у свом срцу, прихватили су Га и у заједници кроз благодат постали део Њега. У њима Господ почива – постају блага у којима је Господ. У свему овоме је тајна. Као што су Свети Оци рекли: Син је постао човек, да би се људи могли обожити, тако ће синови човечији постати синови Божији. Светитељи који задобијају велику благодат, Христом су испуњени. „Свети су још у свом земаљском животу испуњени Светим Духом,“ наставља Свети Јован Дамаскин, „а када се упокоје, благодат Светог Духа још увек остаје у њиховим душама и телима у гробу“. Свети Дух је такође и на њиховим светим иконама, не због њихове природе, већ због благодати и њене моћи. Светитељи су живи и стоје дерзновено пред Господом, јер нису мртви. Смрт светитеља је нешто налик на сан, јер су у рукама Божијим. Они су живи и обитавају у светлости због Оног који је живот и извор живота. Сматрамо да нису умрли они који преминуше са надом у васкрсење и са вером у Господа. То није само помагање и посредовање Светог Духа, јер Он учи сваког верника да се моли, прослављајући светитеље. Баш због тог призива њима, кроз јединство у молитви, продубљује се свест о саборности Цркве. У призиву светих је исказана огромна љубав, осећај једногласног живљења и моћ црквене заједнице. Обрнуто, сумња и немоћ да се осети посредовање благодати и светих у нашу корист, сведоче не само слабљење љубави у братској заједници, већ и умањује пуноћу вере и моћи Оваплоћења и Васкрсења.
Једно од највећих мистичних ишчекивања православних је размишљање о „заступништву Богородице“, о њеном сталном мољењу за свет и људе у близини светитеља, пред престолом Божијим. „Данас Дјева стоји у Цркви и са мноштвом светих невидљиво моли Господа за нас. Анђели прослављају, апостоли и пророци се грле, а Богородица се моли вечном Богу за нас“. Црква се сећа визије коју је једном имао Свети Андреј – у „лудој вери у Господа.“ И то што је тада било и сада је и биће кроз све векове. Мисао о Богородичиној заштити је визија небеске Цркве, визија несаломиво и увек постојећег јединства небеске и земаљске Цркве. Такође, наслућујемо да сви постоје и ван гробова; праведници и светитељи су у неуморној молитви беспрекидног посредовања. То је савршена заједница љубави. Благослов праведних је у љубави. Велики источни светитељ Исак Сирин савршено смело сведочи о свеобоухватним моћима које крунишу хришћанску борбу. Према његовим речима, борба за Господа постиже пуноћу и свој циљ тек у чистоти, а чистота је „срце које је милосрдно према свим бићима.“ „И какво је то срце које је толико милосрдно“, пита светитељ, и одмах одговара: „Усрдно срце је за све створено, за људе, птице, звери, демоне и сва створења. Сећајући се и мислећи о свему такав човек лије сузе због своје огромне саосећајности која му је у срцу, и због постојане вере. Човек је пун нежности и милосрђа, тако да не може да подноси што чује и види неправду и тугу, патњу свега створеног. Због тога се моли у сузама сатима за неме животиње, за непријатеље и неправедне да би били пажљиви и милосрдни. Такође се моли за гмизавце са великим саосећањем које се стално повећава у његовом срцу“. На земљи су и ватрене молитве светитеља. Ту су са више жара у загрљају Очевом и Његовој љубави. Блиске су Богу, Чије је име љубав и Који се брине о свету у љубави. Црквене победничке молитве у целој Цркви никада не престају. Свeти Кипријан каже: „Хришћанска молитва је за читав свет. Свако ко се моли, не моли се за себе, већ за све, зато наша молитва није индивидуална, већ је заједничка“. Молитве морају имати универзалну свест и једногласну љубав и тек ће их тада Господ потврдити. Није одлика хришћана да осећају себe као јединку која је независна од заједнице, зато што сам човек чува сабрање у Цркви. Врхунац свих молитава је „луда љубав“ која је описана у Мојсијевој молитви: „Опрости им грехе и заклони их, молим Ти се, и ако згрешисмо.“ Центар црквеног славословља је Евхаристија, у њој се читава Црква уједињује и приноси жртву за све створено. У литургијској тајни небеске силе невидљиво служе са нама, а представљене су у свештенику. Кроз светитеље је дата Божија благодат да мисле о створеном заједно са анђелима, скривени од погледа грешника. То је показано Серафиму Саровском који је видео тријумфални улазак Божије славе у окружењу мноштва анђела. Такав улазак је такође представљен на олтарским иконама, не као символ, већ као нешто реално и стварно. Све иконе у Цркви говоре о мистичкој заједници, о јединству светитеља и нас људи. Свети Јован Дамаскин говори: „Сликамо Христа, Господа и Цара, са армијом својих светитеља“. Свете иконе нису сећање на прошлост и на праведнике, и нису слике, већ су свете, стварне твари на којима је Господ и благодат Његова за заједницу. Овде постоји веза између слике и прототипа, а означена је посебно у чудотворним иконама, које приказују силу Божију. Поштовање светих икона јасно изражава идеју Цркве о прошлости: да то није само сећање на нешто прошло, већ визија благодати у вечности, визија нечег мистичног, присутност благодати и оних који су преминули, и радосна визија јединства свега створеног.
Сва твар је возглављена у Исусу, кроз Његово Оваплоћење, према одличној мисли Светог Иринеја Лионског „опет је створена заједница.“ Црква је духовно потомство другог Адама, док је Христова љубав процвала и гори у Цркви. Она је испуњена Христом. Према смелим речима Светог Јована Златоустог, „само када је испуњена глава, може да буде остварено савршено тело.“ Овај мистични покрет почео је на Педесетницу, када је изабран народ и када је цела творевина прихватила пламен Св. Духа, када је сва слава Новог Јерусалима показана на свадбеној свечаности Јагњета. Кроз векове се изабрани гости сакупљају. Људи вечног Царства се окупљају, а Царство се и чува ван граница времена. Испуњење ће бити потпуно у Васкрсењу – тада ће слава и саборност бити свима показане.
* Преведено са енглеског изворника: G Florovsky, „On the Veneration of the Saints“, Creation and Redemption, Collected works vol. III, Belmont, Massachusetts 1976, 201–208. Оригинално издато у: Journal of the Fellowship of St. Alban and St. Sergius (No. 2). Превели: Ивица С. Чаировић и Дејан Симић