Протојереј Михаил Кардамакис
Увод
Православна духовност и њене одлике
а) Значење духовности
у данашње вријеме много се говори о световном мистицизму или спиритиуализму, али без ослонца на неки објективни темељ и без Бога. Ријеч је о религиозности индивидуе или од духовности човјека затвореног себе. Она се може окарактерисати као «тјелесна духовност», која се обично поистовећује са оним што називамо култура. То је психоцентрична унутрашњост, безлични мистицизам, неостварено блаженство који образују философска, а не теолошка искуства. Духовност такође, не значи једноставно религиозност, с обзиром да се религиозност своди на људско одређење. Религија је људска иницијатива која остаје без дијалога и одговора.
Хришћанска духовност јесте превазилажење «душевности» и посебно «религиозности». Доживљава се као апсолутно нови и онтолошки догађај, чудо откривења и вере. Она је чисти, и аутентични, мистични и тајанствени живот ћовјека са Богом и пред Богом, који нам је дат са оваплоћеним Христом. Хришћанство је богоцентрична и христоцентрична духовност, са бескрајним сотириолошким и еклисиолошким, антрополошким и космолошким размјерама. То је «духовна духовност», у којој се остварује хришћанска и онтолошка пунота и савршенство, којом руководи Свети Дух, са човјековим слободним прихватањем или добијањем.
б) Православна духовност
Православна духовност је хришћанска духовност, образована у Цркви и изражена као Предање и живот. Она је у ствари историјско и есхатолошко јединство и заједница живота вјерника са животом Свете Тројице, заједница остварена у Цркви, у богочовјечанском Тијелу Христовом. Хришћанство није једна нова религија јер Христос је крај свих религија, нова вјера и нов живот, вјера и живот Цркве. Основни правац православне духовности јесте покрет од несавршених религиозних трагања и расправа, препирки и борби, ка страђним и ваистину духовним борбама- борби са сатаном и његовим духовима. Циљ свих подвижничких напора јесте живот у Духу Светом. Православна духовност је подвиг живота «који своју основу има у есхатологији, али који истовремено садржи и пуну свијест о присутном стању свијета» (П. Евдокимов). Православна духовност је уствари само Православље, тражи човјека и његово спасење. Теологија не може да се одвоји од духовности.
в) Обиљежја православне духовности
православна побожност показује се као покрет побожности и начин живота, као ријека трудољубивог и аутентичног живота и стваралаштва у благодати и милости Божијој. Она је вјерна догматској истини и Предању. Православна духовност је:
Библијска и предањска: Библија је дио тајне Оваплоћења и начин стварног постојања и Откривења, доласка и присуства Логоса. «Једина тема у цијелом Светом Писму јесте Христос и Његова Црква»(П.Евдокимов). Свето Писмо се назива «небески и ангелски хљеб». «У ријечима богонадахнутог Писма крије се Царство небеско»(Св. Нил Подвижник). Предање јесте свједочење Библије. «Свето Писмо без Предања, које је његова душа, остаје затворено и безживотно»(П.Евдокимов).
Историјска и есхатолошка: Тројични Бог је изнад и иза историје, али не и изван историје и њене динамике. Овлапоћење је «заузело мјесто унутар свијета, а не изван њега. Оно је испунило људску историју не уништивши је. Хришћанство је веће од историје али није изван ње.»(С.Булгаков). У православној духоности укида се разлика између времена и вјечности, «сада и увијек», и тако се «ваистину са есхатолошким размјерама, усмјерава ка промјени и есхатолошком потресу који ће доћи на крају» (Св. Григорије Назијанзин). Ову историјско-есхатолошку димензију духовног живота доживљавамо у историјско-есхатолошком Тијелу Христовом, у Цркви Која је у свијету, али није од свијета. Њу посебно доживљавамо у Светим Тајнама, која су есхатолошка дејства унутар историјског сада, знак времена Царства, енергије живота будућег вијека овде и сада, живота који је започет са Христом, а продужава се са Духом Светим. Православље је Црква литургије и његова духовност је, сљедствено томе, литургијска. Тако разумијемо љубав вјерника према литургијским службама и обредима, поштовање Светих икона и моштију Светитеља, слављење Богородице и Светих. То су само неке пројаве православне побожности.
Теоријска и практична: духовност Истока одликује се снажним теоретским уочавањем. Њено Предање чува увјерење да је теорија неодвојива од праксе. Исхизам је потпуно стран западном учењу, према коме је духовно савршенство стање теоријског блаженства и мировања. «Сусрет човјекове личности са личним Богом није једноставна философска теорија, просто разумско виђење, интуитивно наслућивање Божије суштине, него – онтолошка заједница у божанској енергији, стварно учешће у животу Тијела васкрслог Христа, које је обожено и нас обожује». «Пракса и теорија су се среле; пракса се просвјетљује врлинским методама, а теорија се обасјава божанским мислима» (Св. Максим Исповједник- Филокалиа). «Теоријски живот јесте подвиг, не само за изабране душе или монахе, него и за све вјернике.
Светоотачка и монашка: Присуство Светих Отаца свједочи и гарантује постојаност библијског и апостолског Предања. Уз еихову помоћ Предање се обогаћује и расте. Отачко мишљење је потпуно од Цркве и за Цркву, у којој се налази у виду предања. Свети Оци су били монаси или су живјели монашки. Монаси се поштују као тијело од Тијела Цркве и као аутентични свједоци њеног живота и духовности.
Аскетска и мистичка: Монаштво је «жеља за подвижничким животом» То је борба и подвиг за повратак у стање човјека прије пада. Цјели живот вјерних јесте подвижнички пут, подражавање Христа, Апостола и Светих. Зато је Православна мистика тајанствена, мистика у коју се улази са Крштењем и која се испуњује Евхаристијом (П.Евдокимов). Због тога када говоримо о мистици мислимо на «усељење и постојано обитавање Логоса» у срцу. Источно Предање не одваја духовност од мистичности, и подвиг од благодати.
Богољубова и човјекољубива: Богољубље и човјекољубље возглављују и сажимају сва обиљежја православне духовности или православне етике. Човјек без Бога остаје сам. Тада је роб самодовољности и егоизма, самољубља и безочности. Насупрот томе када је неко у Богу и са Богом, има све и може све. Због тога је такав човјек цјеловит. Љубав према Богу и љубав према ближњем чине једну једину заповјест, нову заповјест љубави Спаситељеве. Наш живот и спасење, вриједновање и кончина живота. Не могу се разумјети нез нашег ближњег нити без свијета, без бола и одговорности, без љубави и милости према свима. Православље није бјежање у ванвремену и безличну духовност, одвојену од праксе и живота. Његова духовност признаје личност, слободу и љубав, пошто је Хришћанство откривење личности, слободе и љубави. Ова духовност нема сродности са источњачким вјештинама у којима се човјек удубљује у себе самог. Насупрот томе, она представља напор да изађемо из сбе, да напустимо људску мјеру ствари, да бисмо били слободни за љубав према Богу и човјеку.
ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ И САВРЕМЕНИ ЧОВЈЕК
Несрећа савременог човјека
Апокалиптично је тврђење да у нашој епохи «није умро само Бог, него и човјек». Ово увјерење јесте резултат охолости нашег вијека, тријумф демонских искушења, јер је негација Бога и Његово одсуство из свијета требало да значи ослобођење човјека, који свом постојању даје одлике свемоћи. Међутим, умјесто ослобођености влада ропство, усамљеност, опустошење, немоћ.очај и изгубљеност, зато што губитак Бога има за диркетну посљедицу погибао човјека. Послије «смрти Божије» не васпоставља се се човјеково царство «самообожавајућег бића», него изопачена стварност у којој влада хаос, тама над безданом, простор небића, наука нихилизма, обожавање идола, вјештина сатане, једном ријечју смрт човјекова. Кретање од богоцентричности ка човјеко-центричности има за коначно достигнуће самозатвореност човјека у сиромаштво само-довољности, остављеност у ништавилу и бескрајним безизлазима. Човјек нашег вијека «надчовјек» показује се побјеђеним од самог себе, немоћан и опасан у својој немоћи. Он је најнесрећније и најпроблематичније биће. Срце савремоног човјека у себи наоси напуклост, болест на смрт. Не исцјељује се самодовољношћу и еротизмом, лажним осјећањем којим човјек покушава сопственом животу дати одређено стање. Нарочито се блуд, трансформише у безличну, површну процедуру тиранских веза, обиљежених печатом биједе и мјером смрти. Магија – «божанства технике» смјешта човјека у једну гомилу – безличног друштва. Човјек постаје увјерен да није ништа него дјелић једне машине, карика у механизму производње и потрошње, а живот – микро предузеће за преживљавање и одржавање. «Тјелесно знање, које одбацује вјеру и принос људских ствари Богу, које је безумно у свом ослонцу на разум, и дрско у уображености своје свемоћи, које је огољено од божанске бриге и сиромашно у својој свјетској ограниченсоти, нема да понуди човјеку ништа друго до трајну узнемиреност и непрекидни страх. Духовни пад човјека не лијечи се промјеном правца од овог , колико толико хтистијанизованог човјечанства – хришћанског Запада ка источањачком мистицизму са експанзијом «јоге» и «гуруа». «Духовност» тих источњачких религија формира трагичну и удављеничку затвореност у его.
Савремена кретања и духовност
Наше вријеме има тенденцију да проблеме човјека посматра психолошки, дакле, дјелимично и појединачно. Да се проблеми рјешавају обраћањем психоанализи и психијатрији, које нуде индивидуалну терапију и превазилажење индивидуалне кризе. Православна духовност позвана је да свједочи да су стварни проблема човјека духовни, то јест саборни и лични, проблеми односа и саборне одговорности. Данас све, а посебно култура, нагиње ка индивидуализму. Најдубља и највећа криза човјека јесте његов пад од личности ка индивидуи, његова немоћ да превазиђе себе. Људски и друштвени проблеми данас се своде на еконосмке и тако се човјек трансформише у економског чиниоца, фактора производње. Ова једностраност се поистовеђује са сахрањивањем стварних људских проблема, с обзиром да је његова глад изнад искушења хљеба и његова отаџбина слободе изнад сваког економског чуда.
Православна духовност и «човјек хуманизма»
Најважније дјело православне духовности у данашњем лудилу нове иконоборачке јереси, то јест сатирања човјека као иконе Божије, јесте њена борба за очување хришћанске иконе човјека, за заштиту и подршку човјека и истините човјечности, цјелосног човјека и свеукупне људске стварности. Дакле, изнова откривење и откриће богочовјечности, боголиког и христообразног човјека у епохи у којој се човјек жури и мучи у мноштву нељудских ситуација. Човјек је већи од свих створења. Мржња и насиље имају извор у изопачености индивидуализма, у разузданости самовоље, у мрачним дубинама идолатризујућег ега, у одбијању заједнице и љубави. Савремни свијет без обзира на свој пад, не престаје да гладно трага за духовношћу, а та духовност јесте православна. Хришћани су позвани да буду душа свијета, да својим постојањем пруже увјерење да је Божија сила моћна да оствари наду, тамо гдје наде више нема, и пут тамо гдје је безизлаз.