Православна духовност – Михаил Кардамакис

Православно подвижништво

Православна духовност се поистовећује са православним подвигом и свој израз налази у њему. Изворни унутарњи живот није неко пасивно психолошко стање, него духовно напредовање и борба за стицање свих богочовечанских врлина. Подвиг представља искуствени садржај православне духовности, држећи је у стању трезвоумља и ишчекивања, покрећући је ка непрестаном узрастању и напретку. Православна духовност јесте акскетско искуство Цркве.

Православна духовност је подвижничка тј. не повезује се са фатализмом или магијом, већ са непрекидним болним и богатим искуством и сталним напретком. Међутим, сваки подвижнички напор остаје непотпун без Божанске помоћи Духа Светог Који је савршенство и пунота човековог постојања и живота и могућност оставрења сврхе и циља самог подвига тј. заједнице са Богом и обожења. Цијело Хришћанство, као православна догма и наравственост јесте пут борбе, непрекидно подвижништво. Етиком не зовемо приказивање крутих и објективних етичких начела и правила, сагласно којима човјек треба да дјела, него чување заповјести Божијих и подвизавање у христовим врлинама. Хришћански подвиг се не схвата као затворени и аутономни систем умножавања људских могућности, него као покушај преображаја и узрастања цијелог човјека по мјери дарова које Бог Духом Светим дарује људима. Подвиг је безусловна промјена људског бића путем благодати и обожења цјелокупног човјека љубављу Божијом. Ради се о току враћања у јединство и цјелосност људске личности, у потврду пуноте људске слободе, у тајну и духовни закон саборне љубави. Подвиг је најдубљи лични догађај, што се посебно види у борби са демонским силама и у борби за испуњење заповијести Божијих.

Подвиг као лични има црквени карактер. Мјера и критеријум подвига нису индивидуално расположење и одлука човјека, него воља Божија и благодат, које показује саборна истина и духовно искуство Цркве. Вјерник се подвизава као члан Цркве и дјела као саборни човјек, као човјек чија се индивидуална свијест саобразила саборној свијести Цркве. Подвиг не може бити ништа друго него црквена врлина и црквено дјеловање, став и правило Цркве. Подвиг је, међутим, лично учешће у благодати Цркве, могућност судјеловања у њеној саборној пракси или дјелатна заједница у животу цијеле Цркве.

Динамички карактер подвига

Живот у најдубљем свом значењу, јесте подвиг, а подвиг, у свом динамичном изразу јесте живот. Уколико одвојимо живот од подвига, свешћемо га на чисто биолошку, инстиктивну и статичку појаву. Уколико, пак, одвојимо подвиг од живота, спустићемо га до нивоа у коме ће представљати наметнуто или тиранско правило живота, спољашњи или мртви образац. У данашњим људским, историјским и козмичким условима подвиг може да промијени облике, али не и да изгуби постојани и јединствени циљ – заједницу и јединство са Богом, што сачињава човјеково крајње назначење. Посебно у нашем времену апотеозе среће и одрицања слободе, насиља и порицања љубави, хришћански подвиг поново пружа смисао људској слободи и љубави. Живот није добро у коме уживамо, него дар коме служимо, што заиста превиђају „становници градских и потрошачких средина.

Спасење човјека од „културе“ може да дође од подвижништва, од царског стања човјека наспрам културе, или његовом владавином својим постигнућима.

 

в. Подвиг и савршенство

Савршенство које се са људске стране разумије као стално кретање и ток без краја, као „трајно „продужавање“ и „ширење“, осгварује се само у Богу и јесте есхатолошки дар Духа Светог. Подвиг је израз слободне одлуке човјека да слиједи пут савршенства, пуноту есхатона. Подвиг се не поистовјећује са савршенством. Динамички карактер хришћанског усавршавања се не налази у техничкој страни подвига, која je односна и сродна са несавршенством и слабошћу пале људске природе. Усавршавање се налази превасходно и нарочито у усавршавајућем и обожујућем дејству Духа Светога, који потпомаже дјелима_и средствима подвига. Сврха подвига није људски успјех, него повратак_у природни, органски однос и везу са Богом.

г. Подвиг и љубав

Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцјељењу, очишћењу, разрјешењу и ослобођењу од „сваке ствари која стоји као препрека истинитом животу, тј. од гријеха истрасти. “ Подвижништво je усмјерење живота које захтијева непрестано одрицање и трајно превазилажење себе, јеванђелски пут преображења и васпостављања људске природе и њених природних стремљења. Подвиг je пут који води до уподобљења Христу, до задобијања светих врлина и усвојења великих_дарова Божјих, све док човјек не постане“ непропадљиви сасуд духовних дарова и док се не испуни Духом Светим. Подвиг и трудови јесу подвиг и трудови Христових врлина. Подвиг се врједнује, врхуни и усавршава у љубави према Богу. Он представља жеђ слободе која истинује у љубави. Сврха подвига јесте славословље Божје , незрециви брак са Љубљеним. Јединство са Богом jecтe плод силе љубави коју и je сам Бог ставио у срце човјеку, јаке и незадрживе жеље коју je сам Бог усадио у његову душу. Свети оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, стога што његово дјело није само да помири и да уједини човјека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. Сваки подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља , јесу сујетни, а крај њихов je некористан. Сваки подвиг, наиме, који нема љубави постаје стран Богу. Сви подвизи јесу припрема за љубав по Богу, која je покретач и исход истинитог подвига, као што je представљено у животима светих – великих пустињака и отшелника. Свети Василије Велики недвосмислено учи да држање правила и наредби и чување заповјести_Божјих, као и дејствовање__великих дарова преставља_дјело безакоња уколико нема љубави.

Д.  Тјелесни подвиг

Стварање и спасење се односе на људску природу, на тајну цијелог и саборног човјека,
на његову цјелосност и онтолошку стварност, побијајући сваку двоначелну
антропологију, која супротставља душу тијелу, или потцијењује тијело у односу на
душу. Нови Завјет не угњетава тијело и не бори се против њега, будући да je на славу и благодарност Богу, већ против плоти и плотског мишљења, које je пад тијела и које je непријатељство Богу. Православни подвиг се не повезује са платонистичким или манихејским презирањем тијела. Он од6ацује „спиритуализам“ који тијело види као препреку, као нешто што нема везе са духовним животом, као нешто страно и спољашње истинској природи човјековој. Став: „Треба да убијем тијело, да ме само не би убило“, није библијски ни отачки, него платонистички и манихејски. Ниједна ствар коју je Бог створио није и која се користи
по Богу није зла. Зло није творевин а и нема мјеста     у Божјем свијету. Подвиг има непосредни однос са човјековим тијелом. Тијело, наиме. учествује у подвигу духа како би земља тијела постала чедна. Тјелесни подвиг не тражи бол и невољу, него отпорност и уздржање, отпор у неприликама и пажњу срца у ономе што је суштинско. Циљ тјелесног подвига je да се умири побуна тијела, да се подигне из стања пада и „отуђености, те да постане сарадник у благодатном преображају и обожењу. Подвиг треба тијелу да помогне да одговори на божанствени призив, да се јави као обиталиште славе Божје и као храм у човјеку гдје обитава Дух Свети. Могли бисмо на крају да поновимо да се тјелесни подвиг не_окреће против тијела, негопротив тјелесног размишљања и његових противприродних покрета, непотребнкх
захтјева бесловесних жеља, безличних ужив ања, једном ријечју – против страсти.   

Ђ. Подвиг и пост

Пост je један од класичних облика подвига и главни израз тјелесног подвига.
Пост је израз нашегстварног смирења, одсуства увјерености у саме себе и сопствене
врлине и истовремено, свједочанство наше истинске слободе да се отворимо прије
свега за разумијевање сопствених немоћи и осјећање грјеховност пред благодаћу која
нам је дата и пред дуготрпљењем Божјим. Стога пост задобија духбвне размјере и
његови плодови јесу духовна постигнућа. Он je супротност стомакоугађању и
пијанству, који се ослањају на_самозадовољство и апсолутизам природе и на њено
отуђење у чулном уживању и тјелесном мудровању.       ^: Истински пост јесте ослобођење од зла, разрјешење од свих неправедних веза. „Какву корист имаш да постиш тјелесно, а душу своју испуњујеш мноштвом зала“. Данас би пост могао да буде одбацивање изобиља и расипништва потрошачких добара и да постане пут праведности, која још увијек није достигнута.

ПОДВИГ И ПОКАЈАЊЕ (ПРЕУМЉЕЊЕ)

а. Покајање као непрекидни подвиг

Подвиг je искуство покајања, а покајање се изражава у подвигу и са подвигом. У међусобном прожимању покајања и подвига, _правило покајања јесте да задобијемо осјећање грјешности и да схватимо своју немоћ, што нас припрема и води ка тражењу  благодати Божје и Његовог одговора. Уколико je гријех трајна пријетња ропства и отуђења човјекове природе, покајање je једина благодат и могућност ослобођења и искупљења од гријеха, васпостављања човјекове природе за Бога и живот у његовој благодати. Покајање није само једна врлина, прелазни тренутак, привремени степен, дјелимична или пролазна појава коja може да се ограничи или заврши, него_подвиг који се остварује као стање живота, постојано и трајно, природно и свакодневно дјелање душе. Покајање je начин благодатног живота. Покајање није сображавање закону, него потресни сусрет са Христом, преображај љубави унутар огња Духа. Хришћанство се одвија у распону између живота покајаног            и непокајаног разбојника.Покајање je непрекидни_повратак Богу, непрекидно тражење и откривање Љубљеног, трајна жеља и јака чежња._Покајање je веће од сваке врлине и његовом дјелу нема краја. Оно одговара свима и увијек и грешнима и праведнима, свима који стреме ка спасењу. Не постоји граница савршенства, стога што је оно уистину без краја.

б. Благодат после крштења

Покајање je прва заповјест коју je Бог дао човјеку после пада. Гријех није ни почетак нити крај човјека и његовог живота. Почетак и крај јесте Бог и наше успокојење у Њему. Покајање je безмерна могућност и бескрајна благодат која свједочи о самопознању и самосвијести, повратку у изворни и прави живот, препуштању Божјој милости и човјекољубљу, превазилажењу гријеха и безнађа које искушавамо када се затварамо у себе или када се уздамо у људске способности, Горе од гријеха јесте безнађе. Велико искушење погибије човјекове јесте безнађе, одсуство повјерења у Бога_и Његову самилост. Покајање као и крштење заузима мјесто првине новог живота, новог стварања у Христу. Покајање оживотворује умртвљеног гријесима. Оно je обиљежје препорода, побједе Васкрсења већ овдје очима видљиво. Kpштењe и покајање таинствено остварују онтолошку промјену човјека путем његовог учешћа у смрти и Васкрсењу Христовом. После благодата светот крштења људима је дата благодат покајања тј. обнове крштења, другог крштења, крштења покајања. Узрок пакла_човјековог неће бити гријех, него одбијање_понуђене Божје љубави у Христу, Божјег милосрђа и  човекољубља ко]е усвајамо једино  покајањем  тј. преокретом. Подвижничко искуство благодат покајних суза сврстава у облик крштења. Крштење добијено у дјечјем узрасту ми смо упрљали, а сузама га поново чистимо. Благодатне сузе   које употпуњују  покајањае јесу свједочанство дасмо достигли бестрасност јесу почетак вјечног живота. Уколико се не очистимо крштењем суза и уколико не плачемо због грјехова наших, значи да нисмо били послушни заповјести покајања, позиву на дјелање које усредсређује нашу пажњу на измјену на боље и чува нас од сваке упечатљиве бриге, запостављајући став да не постоји ни једно зло које се не разрјешује сузама покајања.

 

Покајање и смирење

Покајање и смирење се међусобно прожимају. Покајање јесте један вид смирења. Смирење за сваку врлину јесте оно што je со за сваку храну. Без смирења сва наша дјела су сујетн као и све врлине и све дјелатности наше. Без смирења човјеково дјело не може да се усаврши. Читава наша борба и подвиг бивају стога да човјек задобије смирење, да се ослободи од мучитељног ja и исцијели од самољубивог идолопоклонства, да се ослободи од кривице самољубља које је мајка свих страсти, да прими благодат Духа Светога_, па се ослободи и врати Богу . Подвижничко смирење поистовјећује са савршенством. Савршенство јесте дубина смирења. Познање самих себе ми остварујемо дубоким осјећањем грјешности и увиђањем немоћи људске природе. Човјек који је_успио да сазна мјеру своје немоћи постигао је савршенство смирења. Смирење. По својо природи није ништа друго него истинито познање и стварно осјећање самог_себе. Смиреноумље се састоји у побједи умишљености и високоумља, неразборитости и дрскости, стога што су многи који су узвисивали себе постали унижени. Смиреноумље се састоји у човјековом сматрању себе последњим и грешнијим од свих. Смирен и смиреноуман јесте онај ко je побиједио свако искушење само довољности и изобиља, сваку идеју самооправдања и самохвале, ко заборавља добра дијела и молитве и све муке своје, ко дјела и ко се не cjeћa свега урађеног како се не би поносио знајући врло добро да због своје несређености и муке, не може никад ништа савршено и чисто, беспрекорно_и богоугодно (што je иначе дужан) Богу да принесе.

Данас кад нас умара усамљеност, само нам дубоко смирење долази у помоћ, препознајући дубоку немоћ човјека оно му омогућује да стави пред Крст цјелокупно своје биће и да Христос изненада умјесто нас подигне угњетавајуће бреме.

г. Покајање и исповијест

Покајање и исповијест представљају два ступња једне исте тајне. Од покајања се тражи да се изрази у исповјести, у изношењу и испољавању кривице и злат и да се запечати са опроштајем и остављањем грјехова. Остављање грјехова, које заокружује покајање,није могуће без исповиједања. Исповједање се, наиме, назива и набрајањем Божјих доброчинстава у духу захвалности од стране оних коме су добра дјела учињена и признања зала учињено од оних који су их починили.Онај ко се исповједа јесте човјек који има самосазнање и смирење, који je престао даводи монолог са сагрешењем и са својом кривицом. Јединствени значај исповјести налази се у духовном ослобођењу и испјељењу, у помоћи човјеку да превазиђе своју недостојност и да се благодаћу Христовом исцијели Увјерење у таинствено опроштење грјехова захтјева присуство једног свједока, исповједника или духовника. Он својим присуством и улогом у вришењу тајне пројављује невидљиво присуство самог Бога и Његовог човекољубља, свједочи о дијалогу грјешног човјека са милостивим Богом, о проштају грјехова и покајниковом повратку у заједницу Цркве, у којој треба да стекне покајање. Тајна покајања или исповијести јесте тајна Божије благости и човјекољубља. Средишњи догађај православне наравствености није правичност, него љубав Божја,

СВЈЕДОЧЕЊЕ МОНАШТВА

а. Смисао монашког подвига

Монаштво није безбрачност ради неке друштвене дјелатности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу. Оно не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, већ тијело од њеног тијела и њену похвалу. Монах je узор сваком хришћанину. Монах je онај ко се држи само Божјих заповјести и ријечи у свако вријеме, на свком мјесту и у сваком послу. Бити монах значи значи непрестано приморавати природу и неуморно бдјети над својим чулима.  Монашка пракса открива подвиг и саопштава истину да je призив у савршенство свецјело одбацивање себе, цјеловито завјештање и приношење бића и иметка, слободна одлука да, горећи жељом за тражењем Царства Божјег, голоруки слиједимо голоруког Христа. У црквеном предању монашки подвиг јесте „осма“ тајна Цркве, која вјечни живот показује присутним и дејствујућим у овом свијету, која oвдје и сада покаује стварност живота. Монаштво, отшелничко и киновијско јесте свједочење у Христу и кроз Христа и  свакодневно мучеништво савјести. Монах се сараспнње и сапогреба и саваскрсава са Христом. Споља гледано, стање отшелништва и монаштва јесте одречно, док се у суштини ради о превасходно потврдном напору, чији je утицај на поновно успостављање и поредак друштвених вриједности потресан. Стварни подвиг Цркве оваплоћен у монаштву , превазилази свако одрицање и очајање, границе световњачке стварности и наде, постајући ишчекивање и прирема за долазак Господњи, очекивање преображења свијета у Царство Божје, што се одвија овдје и сада, као предукус радости, љубави, преображаја и васкрсења.

б. Послушност, сиромаштво, девственост (здравоумље)

Послушност, сиромаштво и девственост јесу три монашка завјета или врлине које  представљајуј срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и возглављује монашко искуство. Монаштво показује саборну духовну појаву и правило живота. Оно je учитељ одрицања и превазилажења, без чега не можемо да постигнемо смисао и своје назначење. Послушност није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовјећује са сервилношћу или понижавањем, који лишавају човјека слободе и потцјењују га. Напротив, послушност je потврда и мјера истинске слободе, могућност да монах или вјерник постигне висок степен слободе, скоји се поистовјећује са чистотом разума. Послушност je повратак природној и цјеловитој преданости Богу, тражење воље Божје и савршено послушање Њему, чиме постајемо слободни и цјелосни. Послушност је противотров прародитељском грјеху, одбијање властитог мудровања и воље. које ослобађа личност од индивидуалних свеза и поново чини могућом заједницу са личним Богом.  Сиромаштво нам дарује слободу не_да бисмо могли да чннимо све што хоћемо, него да бисмо завољели Бога свим cpцем, ближње као себе саме, да бисмо истиновали у љубави и са љубављу. Сиромаштво je подвиг на путу задобијања чисте молитве и уподобљења Богу. Оно je неугасива жеђ да постанемо слични Христу, који „нема гдје главе склонити“. Са одбацивањем новца и добара, посједа и ствари, душа монаха постаје безбрижна и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво je, дакле, прихватање потпуне немаштине. Оно je отвореност за планове Божје, пророчко предосјећање које не жели ништа да зна, нити хоће да слиједи било кога усвијету осим Слова, те које не жели ни једно власништво осим  надахнућа Духа Светог. Монах у подвигу нема за циљ да себе остави  да умре, него да сведе вештаствене захтјеве на најмању мјеру, тј. само да преживи. Незаситост стицања не оставља слободно вријеме за самопознање и испитивање савјести, за молитву и зрење Бога.

Девственост јесте живот „по образу“ Исуса, завјет којим се присаједињујемо Христу у коме, се врхуни наш живот и који нас чини цјелосним.

Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико претходно нисмо задобили
истинско смиреноумље у срцу. Дужни смо не само да се уздржавамо тијелом, већ и да
срце скрушавамо честим покајањем, које је праћено уздасима, како би нам пошло за руком да пећ свог тијела угасимо росом Светог Духа.

Подвиг девствености ослобађа_ од тјелесног утицаја, поновно успоставља личну цјелосност и доживљава се као непрекидно пребивање v љубави Божјој. Он свој врхунац има у девствености срца – у љубави.

„Слично се може говорити и о брачној чистоти, која није супростављена монашкој чедности. Брачна љубав je позвана да побједи стару плот и да у њој открије нову у којој јединство два бића (мужа и жене) нема за циљ губитак девствености, него њено остварење, тј. њену цјелосност. Брачна љубав превазилази подјеле и супротстављеност мушког и женског.

Црква осуђује оне који се одлучују на монаштво стога_што се гнушају  или осјећају одвратност према браку и охоло га потцјењују.

Наведени православни став налази возглављење у личности Богородицеи била je девствена иако је била_обручена за мужа и сматрана је способном за служење, у икономији спасења. И девство се поштује и брак_се не изругује.

Монашка светост и брачна чедност не представљају супротности у простору једне и нераздвојне православне духовности. Они су двије стране Тавора гдје је циљ и једне и друге јесте задобијање Духа Светога.

в. Монаштво и човјечност

Монаси су пријатељи и учитељи људи, свједоци и проповједници човјечности. Подвиг и борба монахе богате осјећањем људске трагедије и несреће и истовремено силном чежњом за слободом и остварењем цјелосности у Богу, обогаћујући их жељом за покајањем и обновом која се, као што смо истакли, изражава у снажној тежњи за благодаћу, у снажном стремљењу и жеђи за Богом и Његовим Царством. Монах није натчовјек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања натчовјека.

Монашки подвиг свједочи да заједница човјека са Богом, његов повратак и оцјелосњење у Богу – не могу да се остваре са његовом палом и отуђеном природом. Монаштво треба да пројави дубоко човјекопознање. Његова духовност се препознаје у његовом снажном човјечном карактеру. Особеност монашког човјекољубља има извор и мјерило у схватању човјека по Богу и љубави Божјој: „Немогуће je да онај ко воли Бога и сваког човјека не воли као себе самог“. За монаха je главно везивање за Христа. Међутим. без љубави према ближњем нико не може бити пријатељ Христов.

Дјело истинског монаштва je заиста богочовјечанско дјело, које не одваја и не супротставља Бога човјеку и обрнуто, дјело које не уједињује само човјека са Богом, него изражава истину Тројичног Бога међу људима и у човјечанству. Ријеч јео дјелу које се не исцрпљује у покушају индивидуалног спасења (што би образовало искривљење јеванђелског и отачког предања), већ се изражава као бол и жеља за саборним спасењем, као молитва и ишчекивање да се спасе свијет, сва земља и сви људи.

 

ТРАГИЧНОСТ ДУХОВНОСТИ

 

а. „Узак и тијесан пут“

Разноврсне препреке и честа искушења дају подвигу и духовности динамички карактер. „Савршен je онај ко вољна искушења побјеђује уздржањем, а невољна подноси са трпљењем“. Удобан духовни живот и лако задобијање савршенства јесу појаве туђе и непознате православној духовности. Пут Божји je свакодневни крст. Стога нико није успио да се са лакоћом попне на небо. Јеванђеље не говори о етосу удобности и сигурности, него о опасностима и ризицима. Онај ко хоће да задобије небеске дарове, било да je световњак или монах, треба да поднесе многе невоље, искушења и жалости (што све има значење жестоке зиме) да би сакупио плодове Духа Светог.

Благодат и плодови убирају се у тешким и суровим околностима. Онај ко ходи путем савршенства и врлине без брига и искушења, лови сујету и таштину. Богочовјечанска сарадња, сусрет слободе и благодати остварује се у трагичним боловима и борби, у тешкоћама и опасностима, у испитивањима и искушењима. Христова искушења у пустињи понављају се у саблажњивим обећањима са циљем да се уништи хришћански образ у човјеку и да се његов живот испразни од божанствене пуноте. Најжалосније je што je данашњи човјек у лудости своје хвалисавости због безусловне слободе и независности, заборавио како да се суочи са опасностима и како да побједи искушења, те постао неспособан да се супротстави „чудима“ антихриста, која га понижавају и изигравају.

б). Тајна препрека и искушења

Препреке и искушења ма које име носили не могу се поистовјетити са гријехом или губитком човјека. Треба да пристанемо на невоље, да се предамо на испитивање, да не бринемо због препрека и да се припремимо на искушења. У противном ћемо у сличним околностима вјеровати у себе саме, изгубити сјећање на Бога и пасти у гријех. Апостол Павле нам je оставио предање да не треба да се хвалимо врлинама и успјесима него немоћима и слабостима, невољама и страдањима нашим, стога што са њима и због њих постајемо обиталишта благодати Христове. Бог чини доброчинство онима који воле да су с Њим и у искушењу што je свакако парадоксално за рационалну и егоистичну етику. За духовни живот je важна борба са искушењем које ни у ком случају не треба да потцјенимо нити да их фаталистички поричемо. Њих треба суочити са вјером и смиреноумљем са молитвом и трпљењем и изнад свега са благодаћу и човјекољубљем Божјим. Истински духовни развој и узрастање, побједа и тријумф налазе се у увјерености да je Господ присутан у човјековкм невољама и борбама. Осјећање наведеног надзора човјека спасава од страха и фаталистичког самопредавања страстима и искушењима, од самопоуздања и мита самоспасења, уводећи га у бескрајне могућности вјере, у препуштања Богу који подиже мртве. Бог попушта искушења и препреке у духовном животу да би људи задобили искуство и силу да га разумију да схвате његов промисао о њима будући дасе од искушења стиче мудррст. Искуством разумјевања Божјих тајни које се посебно препознају у искушењима човјек задобија храброст и постаје неустрашив. Правило je да je искушење корисно за сваког човјека. Пут ка Богу je пут самопревазилажења и личне борбе услед чега схватамо одлучни значај препрека и искушења.Нико неискушан не може ући у Царство Небеско. Вриједно je да се сјетимо тумачења светог Кирила Јерусалимског прозбе: Не уведи нас у искушење, из молитве Господње. Она не одриче велики значлај искушења за духовни живот, већ изражава молитву Господу да не потонемо у искушењима и да се не удавимо тјелесно и духовно, да пређемо њихову бујицу не утопивши се у њој. Искушење наиме подсјећа на тешко савладиву бујицу.

в. Бол – једно ново откривење

Искуство живота и духовности као и тајна препрека и искушења откривају се у
цјелокупном битијном смислу и трагичности у болу и са болом. Цивилизован човјек на
сваки начин покушава да запоставља бол и његов искупитељни значај.
Бол или патња je стварност историје која се суштински веже са животом сваког човјека,
а нарочито вјерника. Уз помоћ_бола_постоји и напредује лична савјест која је знак
човјекове дубине и изворности његовог живота. Без бола човјек се спушта на ниво
животиње и живот постаје скотски. Бол је најдубља тајна будног постојања, таинствени
пут остварења слободе, пуноте слободе у Богу. Бол или Крст јесте пут и Јеванђеље Христово који хоће да смо му пријатељи а не робови, да смо слободни. а не усрећени. Речено, наравно не значи да треба да стремимо ка болу предајући се патњама или мукама, нити треба да сматрамо да њима пружамо задовољење Богу и поткупљујемо Његову штедрост. Бол и патње не треба да схватамо као начин исправљења сопствених сагрешења и за добијање спасења. већ да не можемо бити слободни од самих себе и да не можемо себе дати Богу и људима без крста који провјерава и очишћује људску снагу преображавајући je у жељу за слободом и љубављу. Слобода и љубав јесу бол и Крст. По Светим оцима бол у наш живот улази са rpиjexoм и преступом који су управо злоупотреба и укидање слободе. У подвигу и покајању, трпљењу и смирењу, са чежњом и љубави према Богу, бол задобија мистичну дубину и сотириолошки смисао. Сваки богољубиви човјек лако подноси бол. Јер превазилазећи бол и смрт, неправду и невино страдање, ми исправљамо своју палу и страдалну природу. Закон духовног живота јесте лично учешће у болу другог, сапатња и састрадавање са ближњим. Јединствено тумачење и последњи одговор на проблем бола и на цијели паћенички удио човјека јесте дјелање Божје које бол и невољу чини простором свог дејства и присуства. Превазилазећи сваку логику и нелогичност, бол са кенозисом Божјим постаје ново и чудесно откривење: Страдајући Бог обитава у срцу страдалног човјека и човјек се искупљује у срцу страдајућег Бога. Бог са својим болом као-крсном смрћу узима наш удио, подиже наш крст, дијели наш бол и страшна страдања, прихвата муку и освећује нашу патњу.

Гријех и страсти

а. Осјећање гријеха и духовност

На вратима овога живота са јасним подвижничким смислом и значењем исписане су ријечи: Познај себе. Познати себе у православној духовности се не доживљава и не тумачи само као једноставан повратак себи, као ограничење на самодовољност, на откривање индивидуалних могућности и на затварање у свијет самозаконитости. Данас философија износи став: Други су наш пакао. Стога смо посебно дужни да посвједочимо да се наш основни подвиг састоји у самопознању и самоукорјевању будући да у стварности ми стварамо пакао за друге. Познање себе не значи увјереност у себе него увјереност него увјереност у свемоћ љубави Божије: Познање наше окајаности без познања Бога рађа безнађе. Свети Исак Сирин говори о снази очајања за самог себе као знаку истинитог самопознања. Бог своју силу показује управо у околностима кад човјек своје спасење полаже на Њега. Јер човјек никад не задобија искуство Божје силе у стањима спокоја и удобности. Најдубљи смисао самопознања јесте осјећање гријеха. Трајно сјећање на гријехе и одговорност за њих, жалост и сузе и наравно њихово искорјењивање и одбацивање доприноси усељавању смирења у нас. Они и Бога усељавају у нас враћајући нас првобитној красоти и врлинском животу. Правило духовности јесте да човјек себе види све грешнијим уколико се више приближава Богу. Ријеч je о самопознању због кога ће Бог човјека (који га посједује) излијечити и дати му опроштај. Посебна саблазан и искушење јесте бавити се туђим гријесима, запостављајући своје што води отуђењу од јеванђелске истине и изопачењу јеванђелске наравствености. Наше духовно предање настоји на савјету да свакк човјек понесе бреме туђих грјехова и да се сматра одговорним за друге. Други je мој брат, као што исповједа свети Нил Подвижник, дио мог тијела. У библијском и отачком предању гријех се доживљава и описује као немоћ и слабост људске природе која се отуђила од Бога. Тајна јелеосвећења свједочи о ономе што се налази у срцу свих светих тајни: Бесконачну величину и бескрајно милосрђе Бога који je послао јединородног Сина Господа нашег Исуса Христа који све болести наше исцјељује и који нас искупљује од смрти. Ми чињеницу грјеховности наглашавамо да бисмо се приближили опипљивим и личним размјерама препрека и искушења, да бисмо открили дубину и бескрај људскје трагедије и немоћи које снажно продиру у ток духовности, у дјело самопознања и у све људске дјелатности. Гријех и зло не долазе од спољашње упрљаности него од унутрашњег неуспјеха, од изопачености воље. Дакле, гријех се побјеђује само са унутарњом измјеном и промјеном докј се покајање пак запечаћује благодаћу у Светим Тајнама.

б. Трагедија гријеха

Гријех није неко постојање поред других постојања, нека природа или ипостас супротстављена благости Божјој. У стварању Божјем не постоји ништа што би било зло, неко суштинско, природно или ипостасно зло, па ни сам ђаво. Гријех се, такође, не схвата символички, законски или правно, тј. као преступ Божје забрањујуће заповјести. која би одређивала однос између Бога и човјека. Гријех, дакле, није преступ који изискује Божји гњев и чије исправљење захтјева удовољење Божјој правди. Православна теологија стварност гријеха схвата и тумачи онтолошки. Гријех je догађај у коме учествује цио човјек. Он je потрес и пад човјека испод свог бића, изван Божјег живота и славе, пад са пута савршенства и обожења. „Противприродно стање“ (као последица слободног, али погрешног избора између живота и смрти) возглављује одређење гријеха и представља његов онтолошки карактер, Гријех се онтолошки повезује са непостојањем стога што од природе (Божје) ништа није зло. Врлина je за човјека природна, а зло противприродно. Гријех – зло јесте укоријењен у човјековом произвољењу, у изопаченој или самозаконитој вољи, у похоти срца или у људској слободи. Гријех je нови пол, супротан образу Божјем, фантастичан и непостојећи по себи, али стваран за вољу… Гријех улази на мјесто гдје би требало да влада благодат. Умјесто Божје пуноте он отвара бездан којим крвари творевина Божја., Вољом човјековом се, дакле. отварају врата пакла. Гријех je стање бића у трагичној раздвојености и одјељености од извора живота – од Бога. Гријех je један вид безбожја, покрет без Бога и против Бога, порицање Бога. Гријех води ка самокажњавању, самоосуди, самоуништењу, самозатварању човјека у усамљеност и безизлаз, води ка слабости и немоћи, самопредавању смрти, коју човјек бира умјесто живота. Гријех je сам пакао у човјеку који га бира умјесто Царства Божјег и који je плод избора ђавољег не, умјесто Божјег да. Светоотачко искуство свједочи да душа која замрзи гријех и која по својим моћима усвоји врлински живот, усваја благодат Духа Светог која ће преобразити њен живот, те постаје сва нова и пресаздана.

 

в. Поробљеност страстима или „љубав према свијету

Грешне страсти нису урођене људској природи. Она je створена бестрасном. Страсти су узгредни и последични, противприродни додаци у души, који се јављају као загађење и слабост. Грешне страсти немају свој корјен у људској природи, већ у људској вољи. Зло уопште не постаје стварност без воље. Воља je суштина која злу даје привид постојања и која га поставља као препреку заједници Бога и човјека. Страсти сачињавају мучење и казну бесловесне, безумне, изопачене и окајане душе, која се одвојила и отуђила од Бога и Његове воље, која je прогнала Бога и пристала на демонску обману и безумље. У православном предању страсти носе карактеристичан и широко схваћен назив „свијет“. „Свијет“ који треба одбацити јесте грешност која сачињава опште обиљежје и карактер пале људске природе и „рај“ страсти. Ради се о садашњем вијеку преваре, вијеку плоти, плотском мудровању и плотском владању, жељама и хтијењима која се боре са Богом и непријатељски окрећу против Њега. Гријех je демонизам и обмана демонска која гуши и усмрћује духовни подвиг и живот. Одбацивање „свијета“ значи исцјелење побуњене људске природе помоћу покајања и благодати. Мржња прeма свнјету  јесте љубав према Богу и љубав према свијету непријатељство према Богу.

НЕПРИЈАТЕЉ ЂАВО

а. Ћаволска превара и људска слобода

Оваплоћујући хулу, охолост и прелест, ђаво настоји да уђе у историју као богоубица и човјекоубица, као превара и лаж небића, као туђин и паразит, који извргава руглу творевину и човјека. Начелство ђавола je приземно. Његова власт над бићима није стварна. Бог испитује слободу бића допуштајући искушења. Бог садејствује и помаже човјеку да пројави Његов промисао о њему. Ђаво искушава оне који се охоле непристојним мислима због њихове уображености и гордости, прорачунатости, неодлучности и двоједушности. Искушење и борба коју ђаво води није никада изнад човјекових сила, не принуђује његово самовлашће и не угрожава његове природне помисли, којима он, по Божјем установљењу, слободно располаже. Сила Ђавола није принудна, него увијек зависи од наше слободе. Ђаволу и демонима je допуштено да нападају човјека, премда немају снагу никог да принуде. На нама je да одговоримо на напад. или да не одговоримо. Коријен гријеха и страсти не налази се просто у злоупотреби људске слободе, него у демонским помислима и искушењима, која могу да изопаче и извргну руглу људску слободу. Ђаво je први започео побуну против Бога и први изопачио личну слободу. Он оваплоћује могућност побуне и стога и јесте искушење човјеку. Побуна човјекове слободе против воље Божје десила се по наговору ђавола. Препреке и искушења, која имају за циљ да човјека баце у гријех и да га сурвају у страсти, јесу дјелатности и дјела сатане и његових демона. По промислу Божјем демонима je допуштено да нас нападају и искушавају нашу вољу како би нам се открило шта je самовласност. Свети Симеон Нови Богослов учи да крштење не одузима самовласност и самопроизвољење, већ нам дарује слободу да тиранија ђавола без наше воље не би управљала над нама.

б. Духовност и демонологија

Ђаво кроз личност и слободу човјека даноноћно војује против закона и воље Божје. Он je човјекомрзац стога што je богоборац. Видјевши човјека по образу и подобију Божјем и не могући да дирне Бога. он je све своје лукавство излио на на Његов образ (тј. човјека), као што гњевни човјек гађа слику, јер не може да гађа цара, тј. ударајући дрво које није истовјетно са царем. Ђаво не ствара него преиначује и уништава творевину. пустоши и поништава стварност. Демони узимају различите облике и нападају нас сагласно са навиком страсти, која влада и дејствује у нашој души. Ипак, искушења и препреке, које демонске силе постављају човјеку на путу ка обожењу, могу да допринесу духовном напретку и усавршавању. Бог рат са демонима не допушта без одређеног циља. По светом Максиму речено допуштење се догађа из пет разлога: Прво да бисмо постигли разликовање врлине и зла, борећи се и оранећи се. „Друго, да бисмо имали сигурну и неизмјенљиву врлину, задобијајући je кроз борбу и треће, да научимо да не мислимо високо о себи, него да, напредујући у врлини, имамо смиреноумље. Четврто, да са највећом мржњом замрзимо зло што нас искушава. Пето  изнад свега, да, када постанемо бестрасни. не заборављамо своју слабост, као ни силу Онога ко_нам je помогао.

Порицање ђавола иде упоредо са одбацивањем Бога. Порицање демона истозначно je са одбацивањем икономије Сина Божјег. Све до коначног укидања власти ђавола, вјерник je позван да бди, да се бори и да се суочава са противником, Вјерник у борби треба да сачува чистим крштење и снагу вјере у Христа и његов Крст, у Божанствено причешће и Ријеч Божју, да сачува дјелатно смирење и дар покајних суза и изнад свега. да сачува цјелосним страх Божји, стога што се само са њиме истјерује сваки страх и стога што се не боји никога онај ко се боји Бога.  Човјек je у блкзини сатане када се очарава вјештином његове игре, када одриче иетину и заступа лажи, када му слобода постаје неумјереност, а логикаму прелази у безумље. Изгледа да смо заборавили да гдје -нема Христа, има демона и да се правилне мисли кваре и изопачују у присуству демона. Хришћани су позвани да са потпуном увјереношћу дају одговор. да je „већи Онај који je у њима, неголи који je у свијету“.

ЗРЕЊЕ И ДЈЕЛАЊЕ

1. СПРЕГА ЗРЕЊА И ДЈЕЛАЊА

а. „Зрење са делањем и делање са зрењем“

Циљ подвига јесте достизање врхунца у зритељном и дјелатном животу, трудољубиво извршавање заповјести и врлина Христових. Ca подвигом се открива најдубљи смисао бића и ствари. Хришћански живот се одликује „рјечју и дјелом“. Он je спрега теорије и праксе унутар нове могућности и видика откривења спасења у Христу. У подвижничком искуству и предању, теорија и пракса постоје нераздвојне и дејствују узајамно се прожимајући као двије могућности једног и истог тока остваривања човјекове заједнице са Богом. Зрење и дјелање образују нераздвојни, органски спој и јединство: „Душа и тијело заједно чине човјека. Слично су и дјелање и зрење једно“. Зрење и дјелање јесу два вида живота који су сједињени међусобно, премда се као засебни дјелови и разликују. Предање свакако свједочи да je дјелање за многе, док je зрење за малобројне. И у човјеку зрења и у човјеку дјелања, који се срећу кроз откривање свог знања, у плодоношењу дарова за Цркву – борави Господ. Искуство таинственог и подвижничког живота свједочи да се спрегом зрења и дјелања возглављује и поново успоставља цјелосност, свеукупност и пунота човјекове личности и да се долази до плодапоновног проналаскасмисла и испуњењачовјековогназначења. Потпун je онај ко остварује дјелање са знањем и зрење са дјелањем. Спајање дјелања и зрења, најдубље међусобно прожимање у коме je зрење обасјано врлинама, а дјелање просвећено. божанственим мислима, показује нам пут за задобијање спасења, који су прокрчили и следили наши свети оци. Подвижничко предање чува увјереност да се зритељна знања без дјелања нарушавају и да дјелање без зрења постаје беживотно. Онај ко раздваја једно од другог, или je знање претворио у безлично маштање, или je од дјелања начинио идола.

б. „Дјелање – усхођење ка зрењу“: пут до Бога

Зрење јесте духовно гледање и искуство. нова могућност знања и разумјевања тајни и узрока скривених у стварима, могућност која je плод сусрета чистог срца човјековог са Духом Светим. Тек кад човјек постане власник речене способности, моћи ће да „гледа“ Бога, што представља највише достигнуће коме нас зрење упућује. „Плавни предмет“ зрења јесте нетварна слава Божја. Гледање Бога није само резултат дара Божјег, него и плод личног напора и сарадње човјека у дјелу усвршавања по Богу, плод подвига, покајања и повратка себи и Богу, божанственој љубави и непрекидној молитви. Зрење je истински плод дјелања, као што je и дјелање савршен плод зрења. Идемо ка Богу и ка обожењу, извршавајући Божје заповјести, које се возглављују и усавршавају у новој заповјести о љубави. Два битна обиљежја нашег црквеног предања јесу дјелање и зрење₃ или свети живот и прававјера. Важно je да су зрење и дјелање приљубљени једно уз друго и да су неопходни за напредак и савршенство духовног живота. Зрење нас узвисује и уводи у светињу над светињама, враћајући ум Ономе са којим je сродан. а дјелање прихвата Христа. служи му и љубав мјери дјелима. Важно je, такође, да зрење и дјелање иду ка истом корисном циљу. да воде и узвисују ка Богу, ка Ономе ко их савршава и усавршава.

2. ВРЛИНЕ И ДУХОВНОСТ

а. Богословски корјен врлине

Врлине или добра дјела свакако нису људска постигнућа, дјела достојна награде, нити обавезе автономне етике. Оне не представљају један начин природног живота или неке навике, већш живот и дјела у благодати и са благодаћу, добро и лијепо као плод богочовјечанске сарадње. Човјек има врлине када испуњава јеванђелске заповјести, које не значе насиље, него благодат и силу Божју окренуту ка човјеку: „Без чувања Божјих заповјести човјек не напредује ни у једној врлини“. За православну етику je карактеристично да врлина није пројава многих и различитих дјела, која се оставрују у тијелу, већ срце пуно мудрости, у пуноти своје наде. Ниједно људско дјело није етично или врлинско без доброг промишљања и чистог срца које гори љубављу, без покајања и окретања Богу, преображаја и обнове човјека у Христу. Врлине нису дјела достојна плате, нити дјела којима се човјек спасава. Ca њима не рачунамо на надокнаду и награду, него да уз помоћ њух сачувамо чистоту која нам je дата са крштењем у смрт и Васкрсење Христово. Врлине су дарови, поклони, доброчинства Божија онима који не живе више себи, него Ономе који за њих умре и васкрсе. Свако знање и свака врлина и сила јесу благодат Божја. Свако добро и свака врлина јесу од Бога. Врлине су љубав вјерника у тражењу и остварењу намјере и воље Божје, у одрицању од сопствених замисли и воље, која обично води у страсти и ропство. Оне образују почетак спасења човјека, које je дјело благодати Божје. Искуствени пут врлина подразумјева познање човјечје слабости и немоћи. Бог je почетак. средина и крај сваког добра и сваке врлине. Вриједност православног подвиха и правила православне духовности, која нас чува од гордости и сујете. човјекоугодништва и лицемерја, јесте у истицању да Бог започиње сваку врлину, као што сунце у дан уводи свјетлост. Чинећи врлину сјети се Онога ко говори да без Њега не можете чинити ништа. Свако добро бива од Господа по икономији.                                       

 

б. Свједочење врлина

Не постоји духовност без етике, нити етика без врлина. Задобијање врлина и напредовање у њима свједочи о динамичком карактеру духовности, која не може да се ограничи на неодређену и пасивну унутрашњост (душевност) или на многорјечитост лијепих и побожних ријечи, које би и ђаво могао изговорити. Врлине садрже мјерило духовности, које представља историјску праксу и дјелање, одлучно и снажно ширење и кретање од вјере ка љубави. Оне су свједочанство да човјек ходи јеванђелским путем кстине и благодати, пошто je побиједио свако искушење самодовољности и одазвао се на Божји позив за освећењем и спасењем. Сето Писно назива и описује врлине „путем“. Врлине пројављују жељу и одлуку вјерног да буде у Христу. да постане чокот који, налазећи се у винограду. доноси многи плод. Остваривање заповјести шш врлина Божјих говори о дјелатној одлуци вјерног да свједочи праву и живу вјеру, да снажно воли Бога и да му угађа, да учествује у благодати и дару новог живота Христовог и Његове Цркве, да учествује у благодати, имајући удјела у црквеној заједници, у самом бићу Божјем, будући да свака врлина значи учешће у Божјем имену, у једном божанском дејству и коначно у самом постојању Божјем.

Онај ко прославља Бога кроз страдања за врлине, бива Богом прослављен гледањем божанствених обасјања. Стицањем врлина позвани смо да се вратимо из противприродног у природно биће и дјелање човјека. Православни подвиг јесте трајна борба за повратак човјека од страсти (пара фисин) ка врлинама (ката фисин). Врлине су здравље душе, знак исцјељене природе, док су страсти болест душе, показатељи трулежне људске природе. Посебно je важно да вјерник који добровољно подноси све муке ради врлине, прима дар заједнице и јединства са Богом. Карактеристично je свједочење светог исака Сирина да ревновање у врлЉама или чување заповјести Христових издваја нови облик свједока вјере: „Јер нису свједоци само они који су примили смрт због вјере у заповјести, него и они који су умрли да би одржали заповјести“.

в. Врлине оруђа савршенства

Врлине, као уосталом и сав подвиг, нису циљ за себе, нити су било какав циљ, будући да je циљ хришћанског живота заједница у Божанској природи, благодати Божјој, која нам се открива и која нас спасава у Духу Светом. Врлине су углавном средства и свједочанства борбе вјерника, који je чврсто одлучио да постигне циљ хришћанског живота. У најдубљој суштини својој, оне су благодат или дарови, а не човјекова сила или савршенство. Врлине су један степеник, прелаз, оно што треба да се постигне да би се чежња душе успокојила у Богу. Врлине су дјела садашњег вијека, док je обожење искуство – дар будућег вијека. Врлине нису савршенство већ средства за постизање савршенства. Узалуд се хвалимо постом, бдењем, добровољним сиротовањем и читањем Светог Писма, уколико нисмо стекли љубав према Богу и ближњима. Јер, у ономе ко je стекао љубав пребива Бог и његов ум je увијек са Богом. Добра дјела и врлине су Богу угодне, али не спасавају човјека. Њихов значај се налази у чињењу човјека будним и свјесним на путу ка обожењу. Нико у њима није савршен, будући да je савршенство (закона) скривено у Крсту дристовом. Онај ко остварује врлину због истине јесте нерањив од стријела славољубља. Онај, пак, ко практикује истину због врлине има уображеност као подстанара таштине. Свим врлинама претходе милост и истина. Код оних код којих влада милост и истина, све бива богоугодно.

г. Христологија врлина

Врлине имају превасходно христолошки и христоцентрични карактер. Врлине су људски облици савршенства Слова Божјег. У њима Бог непрестано бива човјек у достојнима. Путем подражавања или усвајања Христових тајни. вјерник се позива да буде учесник цјелокупног његовог Богочовјечакског живота. Искуство реченог живота он стиче извршавајући и чувајући његове заповјести. Христос вјерницима омогућава да чувају Божје заповјести кроз подвизавање у врлинама: „Наша природа се обновила кроз оваплоћење Христа. Поставши заједничар у његовим страдањима и смрти и у проливању крви, наша природа се обновила и осветила, поставши способна да прими нове и савршене заповјести. Христос je основ сваке благодати и врлине, почетак и темељ свих врлина. Христос je нада и мир и без Њега не само да не може нико да чини никакво добро, већ je и од Бога отуђен,

Треба да се обучемо у новог и духовног човјека, што je немогуће безХр^{иста и} свијетле одежде Његових заповијести. Нови људи или светитељи јесу они који су дјелом и искуством, осјећањем, знањем и зрењем цијелог Христа у себи свецјело стекли.

3. „САЖЕТАК“ И „СВРХА“ ВРЛИНА

а. Пунота човјекових врлина

Главни значај за вјерујућег посједује његова одлука да постане прави пријатељ врлине и да се заиста бори за њу, да ходи путем врлина и да напредује у што je могуће више врлина, да свакодневно има отвореност за напредовање у врлинама како би могао учинити истинитом вјеру, наду и љубав, све док не постане свједок читаве врлине и сваке врлине.Врлина je одговор на призив, добровољни крст, потврда човјекове слободе у Богу, а не категорички императив кантовске автономије, свеукупног моралног законодавства. За православни подвиг и духовност истинито и врлинско јесте оно што бива у слободи и љубави, оно, дакле, што се не потчињава никаквом закону и не повезује са насиљем, што не опозива личну јединственост и лични дар. Духовни учитељи су нам предали учење да се свака врлина садржи у свим осталим врлинама, тј. оне једна другу порађају. И уколико одсуствује једна и друге недостају. Јер, врлина, јесте једна, са више начиња пројављивања. Ми ходимо путем Господњим, имамо на уму и пфоштујемо његов закон уколико се свјесно боримо да постигнемо све врлине. Јер, грађевину не чини један камен.

 

Сажетак врлина -дјелатна вјера

Bjepa je недоказиво знање. Као недоказиво знање, она je натприродна веза којом се на непознат и непоказив начин сједињујемо са Богом у надумно јединство. Човјек може бити вјеран или невјеран, може да одговори са да или са не Богу који долази да би био наша вјера и живот. Антрополошки гледано, вјера je примање Господа који долази да спасе, одговор који провјерава и заокружује слободу, који просуђује истину личног живота и даје цио њен садржај. Вјера или основ вјере јесте нерадознало пристајање или сиромаштво духа и немјерива љубав према Богу. Она je усходећа љубав човјека (као одговор) на силазећу љубав Божју. Вјера није неко религиозно убјеђење или сума религиозних знања. Шта више, она није нека идеологија или метафисика. Она je тајна која се крије у дубинама Божјим. Вјеа je нови живот у Христу, плод благодати и слободе. Вјера има динамички, стваралачки и покретачки карактер. Православна наравственост се образује на основу једког оеновног начина. који свој корјен има у Светом Писму и који се шири у цркви: „Вјера без дјела je мртва, као уосталом и дјела без вјере. Истинска вјера се испитује кроз дјела“. Bjepa у себи носи и своје биће и биће свих богочовјечанских добара и врлина. Задобијање вјере слиједе страх Божји, уздржање од уживања, подношење болова, нада у Бога, бестрашће и љубав. Ради се о живој и дјелатној вјери. Она je важна сама по себи, али су јој неопходна и дјела или нада у Бога, која се испољава кроз злопаћење и задобијање врлина. Црквено предање развија библијски став. да je велики сажетак врлина вјера која кроз љубав дјела. Вјера и љубав, како их доживљава Црква, препознају се као двије стварности. које се несливено и нераздјелно прожимају.

в. Сврха врлина – љубав

Вјера, која je корјен и темељ свих врлина, своју сврху има у љубави према ближњима. Она и љубав према Богу образују два вида једне и једине и потпуне љубави: „Ми познајемо и именујемо једну и једину љубав, не упућујући једну Богу, а другу ближњима. Напротив, ми посједујемо једну и цјелосну љубав, коју дугујемо Богу и која људе повезује међусобно“. Само уколико уистину волимо Бога, ми волимо и човјека. Љубав према Богу никако не трпи мржњу према човјеку. Постигавши љубав, стигли смо до Бога. Наш пут се окончао и пристали смо уз острво које je изван свијета, гдје су Отац и Син и Дух Свети. Љубав je пут богословља, пут ка богочовјечанској заједници и јединству, могућност уселења христа у нас, задобијање осјећања његовог тијесног унутарњег присуства. Укидање или порицање љубави поистовјећује се са безизлазном невољом, духовним хаосом, свједочанством пакла људског срца. Ca укидањем или порицањем љубави поставља се и питање истинске слободе. Јер стварна слобода ее уцјељује, прожима и усавршава љубављу. Љубав je одређење и мјерило слободне слободе. Слободан je онај који излази из себе и истински заједничари са другима, ко своју пуноту начлази у ближњем, онај дакле ко воли и ко бира и носи крст љубави. Губитак или одбацивање љубави које се изједначује са човјековом поробљеношћу тјелесном закону кроз уживања слаби испуњаваље заповјести и врлина Божјих. Љубав се задобија последња у реду свих врлина, али je по вриједности прва међу њима. Љубав je својство оних који су стигли до савршенства, Она свакако не значи самозадовољство и не подразумјева задовољење самољубивих захтјева који доводе до уживања и неумјерености, што je случај у тјелесној љубави која човјека баш због реченога оставља празним и незадовољним. Љубав je кенозис, самоодрицање, напуштање и превазилажење себе. Истинскн вјера, коју открива и о којој свједочи живот Исуса_Христа .дјелује и бива потпуна са љубављу: „Свеукупноет јс вјера и љубав. Пред њима ништа није важно“. „Почетак je вјера, а крај je љубав. Кад се уједине обје су –Бог“. Љубав јесте покрет којим се превазилази свака индивидуална граница и који грли све људе: „Сила љубави грли и присаједињује и повезује, не само присутне, блиске и оне које видимо, него и оне који су далеко“. Савршена љубав мијења природу ствари. Она je допринос опипљивом, личном постојању ближњег или брата, грешника или непријатеља, у којима треба да видимо себе, стога што су „други“ – „мој Бог“, а не мој „пакао“. Човјек који се бори да стекне савршену љубав и да воли једнако сваког свог брата, не бори се само да се ослободи од свих грешних страсти, него, горећи непоновљивим и светим жаром љубави, више не осуђује ни грешнике ни синове овог вијека, те воли и поштује све без разлике и везује се за њих и ради на њиховом спасењу. Оно пгго je суштинско јесте превазилажење индивидуалног или самољубивог схватања живота. Свједоци смо парадоксалне хришћанске етике, која одриче свако лицемерје пред гријехом и говори о љубави Божјој према грешнику. Јединственост и новина речене етике састоји се управо у додавању „ватре на ватру“, у љубави до смрти, у преображавању људи у храмове Божјег милосрђа. Хришћанска љубав која je слађа и јача од живота, која није рачуница и која je ,.јака као смрт“, којаје неограничена и безмјерна, представља јединствен одговор свијету који je заробљен насиљем и мржњом, безизлазом и очајањем, који je револуционаран и подијељен у супротстављању и непријатељству према Богу. Љубав може свијету да отвори пут и да одлучно обасја његово назначење.Савршена или жртвена љубав према ближњем, коју никада не треба да замијенимо љубављу према стварима, остаје благодатна и апостолска само уколико има „Бога за узрок“.

УСХОЂЕЊЕ (БОГУ) И ОБОЖЕЊЕ

1. ЛЕСТВИЦА ДАРОВА

а. Бескрајно духовно усавршавање

Хришћанин, ма на ком степену духовног савршенства се налазио посједује снажно осјећање да за њега ништа није завршено и коначно одређено, да још није достигао до коначне зрелости и до безусловне пуноте. Душе које воле Бога и његову истину, уколико се више духовних дарова удостоје, утолико незаситије и трудољубивије траже небеска добра. И, сагласно Светом Писму, премда изгледају гладне, оне су духовно богате: Који ме једу огладњеће и који ме пију биће још жеднији. У нашем богословском предању, заједница човјека са Богом се не тумачи законски, чиме би се уништио динамички садржај слободе и благодати, са последицом да се изгуби подвижни израз и плодност саме духовности. Човјек je позван да се слободним подвигом у благодати врати стању од кога je отпао, на пут савршенства. За православно духовно предање савршенство je бескрајно: Треба да сматрамо штетним неприхватање да се измијенимо на боље. Треба да заиста стремимо промјени на боље, да се преображавамо из славе у славу и да се мијељамо. свакодневним узрастањем постајући бољи, трајно и непрестано се усавршавајући и никада не достижући савршенство савршенства. Јер, истинско савршенство управо јесте да не престајемо да узрастамо ка бољем и да се не заустављамо на одређеном степену савршенства. Човјек није саздан као савршен и стога мора да напредује ка савршенству. Пут православ^не духовности од трезвоумља до бестрашћа, који вјеру има за почетак, а љубав за сврху, описује се као рајска или Јаковљева љествица. Ријеч je о љествици дарова и врлина које откривају дубину самосвијести и исправности вјерујућих, које украшавају и чине разноврсним њихов живот. Цијела љествица се руши уколико се не подиже у љубави према Богу и уколико не снисходи у љубави према свим људима. Онај, пак, ко стигне до савршене љубави, бива привезан и заробљен благодаћу. Божанска и света љубав јесте савршенство. Љубав je тајна која садржи сва блага. која je сврха свих добара. Као највиша од свих добара и узрок сваког добра, као вјерна, непогрјешива и трајна, љубав оне који у њој ходе води к усмјерава ка Богу.

б. Степени духовности

1. Трезвеумље наликује јаковљевој љествици на којој борави Бог и по којој усходе
анђели. Трезвеумље се поистовјећуЈе са пажњом и будношћу, са стањем здравоумља, марљивости и „чувања срца“. Трезвоумље  је трајно учвршћење помисли и стајање на вратима срца. Трезвоумље сачињава“делање“тј. метод духовног усавршавања човјека. Искуство трезвоумних (отаца) je показало да je трезвоумље духовни метод који нас благодаћу Божјом ослобађа од страсне помисли ријечи и злих дјела. Уз помоћ трезвоумља се уклањају препреке и удаљују страсти и истовремено ее стреми ка узрастању у врлинама и њиховом чувању, ка животу по Богу. Трезвоумље je хришћанство које није везано за безнађе и празнину, страх и хаос, ништавило и смрт, већ самосвијест и познање, утјеху и наду за стварност овога сјјијета и несрећу човјека.

2. Расуђивање сје неопходно не само за правидан подвиг трезвеумља, него иза сав духовни живот. Без расуђивања постојање и опстанак до краја ни једне врлине није извјестан. Расуђивање je врхунац и царица свих врлина, и са њим се постижу највећи дарови Духа Светога. Дар расуђивања представља суштинску претпоставку и могућност, непоколебиву мјеру и мјерило исправности и изворности духовног живота и подвига. Расуђивањем добијамо даре разликовања добра и зла, правовременог препознавања демонских превара („разликовање духова“), што за последицу њихово надвладавање, потпуно сатирање страсти и правилно подвизаање у врлинама, препознавање воље Божје у  сваком поступку. За искуство љествице_расуђивајње је код почетника тачно познавање самог себе._Код_ оних који су доспјели до средине, расуђивање је духовно чуло којим се непрогешиво разликује право добро од зла. Код савршених, расуђивање je знање које je стечено путем Божанског озарења и које je способно да својим светилником обасја и оно што je у душама других (људи) тамно. Расуђивање правилно учи човјека да остави претјеривање било које врсте и да ходи царсим путем, да не дозвољава да кроз неумјерено уздржање буде покрадејн са десне стране, нити опет, да се са лијеве стране нагомилавају равнодушност и љеност. Дар расуђивања. Пророчки и царски дар, представља нову могућност истинског  вриједновања слободе, с рбзиром да данас човјек не налази други избор осим ропсгва и насиља,

3. Умилење се одређује као_спокојна и корисна скрушеност срца, као непрестано мучење   савјести,   које   унутарњим   исповједањем  расхлађује   ваздух  срца, као усредсређена патња душе,_која нема никакве утјехе. Умилење, без кога се не може разумјети расуђивање, јесте спој жалости и радости, доживљен за вријеме молитве. Подвижничко предање умилење назива „радостотворним плачем“ или радосном тугом. Умилење није снажно без живе свијести и трезвеноумног срца, које има наглашени_однос с Богом и зависност од Њега, што се посебно изражава у молитви и са молитвом. Свети Григорије Двојеслав учи да постоје двије најузвишеније врсте умилења. Осјетивши жеђ за богом, душа се прво умиљује страхом, а потом и чежњом. Подвижничко искуство љествице свједочи да у часу изласка душе нећемо бити окривљени стога што нисмо чинили чуда, нити стога што нисмо  нити стога што нисмо богсловствовали, што нисмо постали зритељи – али ћемо свакако морати да одговарамо Богу што нисмо непрестано плакали. Стога је умилење болно очишћење човјека од индивидуалне самодовољности, једно крстоносно напорно самодопуштање.

4. Безметежје (тиховање) није само занимање монаха с обзиром_да је свим људима потребно лично упражњавање, било дјелимкчно или у  потпуности. Безметежје „из

Послушности“ јесте пут и „нови“ умни живот по Богу, свештенодјелање истинитих хришћана, истинити и нелажни, чист и јасно видљив скривени живот у Христу. Безметежје се сматра значајном и узвишеном врлином. царицом свих подвига и крајем савршенства. Оно се одређује као неометано стање ума, тишина слободне и радосне душе, мирно и неузбуркано уздање срца у Бога, гледање свјетлости, познање Божјих тајни, ријеч мудрости која произилази из чистог разума, бескрај мисли о Богу, обузетост ума_ богомислијем, разговор са Богом, недремајуће око, умна молитва, безболни спокој у великим напорима и на крају -Јединство и повезаност са Богом. По светом Григорију Палами, безметежје је знак душе која је здрава_и_која образује ново стање ума и свијета, заборав земаљског и тајновидство у небеско узвисивање мисли ка бољем. Безметежј je мајкa покајања, почетак очишћења, избјегавање сваког зла. Да бисмо сачували безметежје и да бисмо се предали молитви, неопходно je да избјегнемо метеж помисли и буку свијета, случајне спољашње догађаје, празнословље или многорјечито свезнање. Нерпходно je да ум и срце кроз непрекидни духовни подвиг постану неузнемирени, да се ослободе сваке галаме која расипа пажњу и разбија јединство личности јединство личности. Стварна величиначовјека налази се у његовом повратку ка првобитној љепоти и Богу.А повратак је могућ само са Христом. Обузетост ума Богом јесте молитва која за основну претпоставку има безметежје. Безметежје је марљиво дјелање и тежак подвиг. Оно  je далеко од дваког теоријског блаженства и религиозне пасивности. Исихазам, велики подвижнички и духовни подвиг Цркве, јесте свједочанство битијне борбе, дјелатног напора. Спреге зрења и дјелања. Он не одриче дјелањее него успоставља нови животни позив који је љубав, позив на повратак Богу, једном и једиственом, личном и непоколебивом темељу човјека и цијелог тварног свијета у благодат Светих тајни и чување заповјести христових.

5. Чистота je подвиг дат да би се ум ослободио и да_би узишао чист ка Богу, да би нашао своју пуноту у чистоти срца. Важно је да ум сиђе у срце и да се кроз његово „силажење оствари непосредни и цјелосни улазак човјека у заједницу са Богом. Тачнјде речено, срце je „натприродно“, али и „противприродно средиште, сасуд  благодати, али и страсти, мјесто Божје али и мјесто пакла, радионица правде али и неправде. Подвиг има за циљ ослобођење срца од противприродних покрета и његово узрастање до мјеста присуства Божјег у човјеку, што je тајна која претпоставља будност и чистоту. Чистота срца, којој претходи_чистота и усредсређеност ума, налази се изнад сваког духовног Дјела и изнад сваке врлине,  будући да се ономе ко задобије чистоту све потчињава, као Адаму у рају прије него што је преступио заповјести. Уколико долично чувамо чистоту срца, искорјенићемо из срца и сасјећи све страсти и_сва зла. Чистота срца, са којом „се у нама налази свако смирење, свако добро и дар Духа Светога. јесте потпуно одстрањење помисли које настоје да уђу у душу. Знак чистоте срца, који представља савршенство врлинског пута, јесте љубав. Милосрђе и састраддвање са свима, а посебно са немоћнима и грешнима. Човјек ће знати_да je срцем достигао чистоту када осјети да оно гори милосређем за сву _твар и када све људе буде видјело добрим. Без чистоте (светост) немамо могућности истинског и стварног присуства и утицаја усвијету. Стога разумијемо што значи чистота или пунота личности по схватању итумачењу Старечника: „Ако имаш срце можеш се спасити“. Бестрашће je крај свих врлина, врхунац дјелања и цвијет подвига. Бестрасан или савршен јесте онај ко је ум потчинио срцу, ко се ослободио од нужности трулежне трироде, ко је тијело учинио непропадљивим и узвисио га до краја личног оцјелосњења. Бестрасан није човјек који je умртвио страдалност душе и постао непокретан и недјелатан за божанствене посјете, односе и расположења, већ онај који je страсност душе потчинио уму и који је постојано усмјерава ка Богу. Подвижничка бестрасност не подразумјева безосјећајност или недјелатност. Она представља бестрасну „страст“ и пројављује стање најузвишеније „страсти“ која човјека држи у будности и_ трезвоумљу, те страсти и дејства душе окреће ка Богу и_ Његовом_човјекољубљу, преображавајући их у чувара__и_ служитеља еванђелске љубави.Савршена бестрасност или њен највиши степен – дар милости Христове, значи „не гријешити нити помислима“. Висина бестрасности је сразмјерна           људској природи, будући да je у питању_људска бестрасност, а не анђелска. Бестрасност не треба да_се_мијеша са одсуством искушења, нити са стоичким бестрашћем. Она представља унутарњи мир човјека, који_стоји насупрот искушењима и који осјећа и најмање покрете своје. Природе. И они који имају савршену бестрасност осјећају страсти, премда им нису уподобљени. Борба демона слаби када се у нама остваривањем врлина умањују страсти. Не треба да заборавјимо да је бестрасност у садашњем времену Цркве есхатолошки дар, праобраз и предукус есхатолошког савршенства и будућег васкрсења. Бестрасност je истинска слобода. Није слободан онај ко брани само своја индивидуална права, него онај ко изнова налази себе истинског у савршеној љубави, која се може постићи бестрасношћу, која опет претставља главни циљ духовног напретка.

2. МОЛИТВА И ДУХОВНОСТ

а. Молитвено бивствовање човјека

Молитва није једна у низу врлина, нити некаква нужност. Молитва показује истинског човјека који је увијек у заједници са истинским Богом. Човјек није човјек без Бога или без молитве. За црквено предање по својој каквоти, молитваа је сапостојање и јединство човјека са Богом. У молитви откривамо оног коме је „лако повјерити се“, Оног „са којим је лако живјети“, Оног који и у највећој несрећи нашој отвара пут наде и, у свјетлости свог доласка, чини могућим будући живот. Човјек не може да живи без молитве, будући да је без ње одвојен од Бога, што уједно значи и отуђеност од самог себе. Антрополошко одређење налази_најпотпунији и најтачнији израз у литургијском и _молитвеном постојању човјека. Молитва je знак богољубља, праве љубави према Богу. Молитва je чување помисли. Молитва je извор и богатство богословља, Јер, ако си богослов помолићеш се истански, а ако имаш истинску молитву, богослов си. Молитва, образује и утемељује духовност, узвисује je и обогаћује, оснажује и води ка њеном циљу. Молитва на очигледан и јасан начин свједочи да заиста идемо путем духовног подвига, побјеђујући са њом све препреке и искушења. Молитва je дјело стварног видика и изобилних плодова. Она отвара пут сваком тражењу и безизлазу, постаје огледало и мјерило напретка и наравствености. Она је мајка и_хранитељка врлина. Она их порађа и храни у заједоници љубави са Богом. Стога свако подвизавање у врлини садржи молитву и једино je са њом могуће. Највећи сатанин пораз јесте човјек који се моли, који je предат Богу, који се враћа и налази мир у Царству Његовом. Највеће искушење у вези са молитвом јесте покушај да се замијени самосвојним љyдcким caзнaњeм или корисним друштвеним занимањем. Не треба да занемаримо чињеницу да истинска молитва долази из смирења и покајања, из човјекове одлуке да пориче себе и своје врлине, своје жеље и прохтјеве, да превазиђе људску раван и сопствене могућности и да се преобрази у човјека жедног славе Божје, да у себи оствари и оваплоти ријечи: Нека ми буде по вољи Твојој и ријечи твојој. Молитва je вапај и мука, борба и подвиг. Само у молитви можемо да ставимо у покрет сво наше постојање да се распнемо, да умртвимо страсти и грешне мисли, да покопамо помисли тјелесне воље, да заорбијемо чистоту мисли и осјетимо срдачно присуство другог Бића – Христа, да нађемо неометано стање ума, неко друго срдачно  питање крји живот захтјева највише напора^ава Агатон одговара: Нема веће муке од молитве Богу. Јер, увијек када_човјек хоће да се _моли, је непријатељи настоје да га излијече. Они знају да их највише омета молитва Богу.

б. Непрестана молитва

Препорука апостола Павла о непрестаној молитви не изражава нешто претјерано. Она свједочи_и подсјећа да je човјек молитвено биће, једна непрекидна молитва, или био постаје истинска молитва, тј. постојано унутарње стање духа, коje литургијски установљује и обликује цјелокупно наше бнће. Савршенство се налази у степену на коме човјек не врши молитву, већ јесте молитва, на коме се удостојава да нерасејано пребива у молитви, на коме цио његов живот задобија литургијски и доксолошки (славословни) карактер. Непрекидна молитва je осјећање вјерујућег да je дужан да се бори са молитвом, будући да другачије није у стању да изрази своје биће и своје стварне могућности. Свети оци свједоче да се треба молити и у купатилуи на путу и на постељи:. Гдје год_да_си моли се. Храм Божији не тражи мјесто: Неопходна је само воља. „Непрестана молитва“ открива да оно што суштински удврђује молитву јесте јединство те јединство ума са Богом (пошто ce ослободи од злих помисли и пошто усходи ка Богу), тј. обузетост и уздизање свецијелог ума у Богу. Позив на непрестану молитву има за циљ да нас ни једна друга помисао која надилази не одвоји од Бога и да се нашем уму не прилијепи нешто што му је страно. Сгога постаје јасно да се непрестана молитва не схвата као непрекидна употреба  ријечи, већ заправо као догађај заједнице_са Богом_ и љубавног јединства са Њим: Ја спавам а срце моје бди. Молилтја се схвата као пракса и животно дјелање, као подвиг,и, наравственост, као сав живот преображен у молитву или молитва изражена као живот.,

ц. Исусова молитва

Православно духовно предање обликовало je умну, чисту, срдачну молитву, Која се говори усеби, названу Исусовом молитвом. Она је један начин молитве који се састоји у удаљавању ума од сваке тјелесне помисли и сваке свјетске мисли и у сабирању на сјећање имена Исусовог,-сталним понављањем призива: Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме. Исусова молитва не механизује унутарњи живот. Напротив, она потпомаже његово ослобођење, његово окретање ка зрењу, удаљујући стално од предјела срца сваки додир гријеха, сваку мисао или слику која долази споља. Свој најузвишенији вид молитва постиже кроз одстрањење сваког премишљања и свођења на једну ријеч  на име Исуса, Господа Исуса Христа, Који je наше прибјежиште и спасење, једина стварност и средиште цјелокупне стварности: Ја_сам Алфа и Омега, Први иПоследњи, Почетак и Свршетак. „Духовни оци и учитељи су нам предали да je истинска молитва заправо топлота срца присутна у мољењу Господу Исусу Христу, који je као што каже свештено Јеванђеље дошао да баци огањ на земљу срца нашег, огањ који ће да сагори страсти и донесе радост и питомост нашим душама. Истинска молитва пуна трезвоумља и пажње, којој je страно свако иступљење и и одушевљење, не придаје Богу никакву слику нити облик. Речени образ ( и подобије) духовно предање види у имену Исусовом,  утиснутом у наше срце непрестаном молитвом. Заједница човјека са Богом, која је и циљ подвига и плод молитве, јесте ,,измјена“ људске природе, излазак из птростора смрти и улазак усвјетлост и живот, Који је Христос. Светитељи на основу свог искуства савјетују вјерујућег, монаха и лаика, да остане непрестано са именом Господа Исуса, да би срце његово прогутало Господа и Господ његово, да би двоје били једно. Ријеч је о дјелу које се не односи на један или два дана него_на многе године и дуго вријеме. Исусова___молитва  оваппоћује једноставни и динамични карактер   православне побожности, која се усредсређује на јединствену Личност и стварност, на оваплоћеног, Христа и Господа. Као срце христоцентричне духовности, Исусова молитва јесте начин духовног живота, постојани метод, омиљен код свих вјерника. Због своје простоте и једноставности она je доступна сваком човјеку, у свакој животној околности и у свакој епохи. Подвиг Исусове молитве могао би да се сврста у најтананије „методе“ и да се непримјетно утисне у живот заокупљеног човјека, који „више нема времена да се моли“, како би бар на тренутак, избјегао велики заборав и  чуђење унутар присуства Божјег. Молитва Исусова je извор бескрајних и неизрецивих дарова и доброчинстава, благодати и спасења. Наше духовно и подвижничко предање свједочи да божанствена молитва, призивање Спаситеља ријечима- Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме- јесте и молитва и исповједање вјере и ниспослање Светог            Духа, дјељење божанских дарова, очишћење срца и прогнање демона, уселење Исуса Христа, извор духовних мисли и богонадахнутих расуђивања, искупљење гријехова и исцјелење душе и тијела, уручење божанског просвећења и извор Божје милости и даривалац откривења и божанствених тајни смиренима и једино спасење.             Јер, она посједује спасоносно име Божје. Оно је једино име које нам je дано, име Исуса Христа Сина Божијег и не постоји друго име којим бисмо се могли спасити.

г. Правило Литургијске молитве

Молитва сваког вјерника своју пуноту и циљ налази у литургијској молитви и богослужењу Цркве. У Православљу, литургијска молитва или молитва Цркве јесте правило и образац, мјера и мјерило, возглављење и видик сваке молитве. Не занемарујући и не превиђајући важност, динамизам и распон појединачне молитве, треба да истакнемо да постоји опасност да се неко не моли као члан Цркве. Заједничка молитва претпоставља лични подвиг појединачне молитве која је, опет, могућа у простору заједнице само када онај ко се моли осјећа да je члан тијела Цркве. Уосталом, лична молитва треба да je ,,саборна“, тј. да обухвата све, цијелу васељену, да срце које се моли грли све невоље и сав бол човјечанства. Заједничко богослужење je изнад свега вјерно свједочење силе дјела Божијих, а не израз и показивање пијетистичких осјећања. Литургијско богослужење јесте темељ и средиште побожности и живота у Христу, духовног искуства и наравственост Цркве.             Истовремено, оно je динамичко и стваралачко-есхатолошко присуство и дејство Цркве у свијету и у животу свијета. Црква представља одрицање индивидуалног и одвојеног ега и потврду личног, саборног, заједнице, долажења до оног ,,ми“ у Христу. Литургијска молитва, као изворни, саборни живот Цркве, вјерника ослобађа од посебности  и усамљености, самодовољности и егоизма и чини га учесником у дјелу народа Божјег. Она, такође, учи истинском односу са другима и животу за друге, истинској заједници и стварном јединству, Сваки вјерујући спознаје да не_може да стане сам пред Бога, већ да се спасава у Литургији, због других и са другима. Индивидуализам и усамљивање_су болести палог човјека. Егоцентризам и самољубље, као одрицање заједнице и љубави, доводе до изопачености људске природе. Литургијска молитва извире из цјелокупности и саборности црквене истине, којом се укида свака дјелимичност и подјељеност, субјективизам и пијетизам, свако тренутно и пролазно надахнуће. Унутар заједнице вјерника посебно је литургијска молитва изгубила теолошко утемељење и еклисиолошке размјере, као уосталом и прави и изворни антрополошки и друштвени значај. Стога, она, што је страшно, постаје лична ствар клирика, њихово ,,занимање“. Православље нуди, премда треба и изнова да открије, истинско литургијско схватање свијета и живота, истинско богослужење, које прије свегадаје одговор на човјеков проблем: „Само истинити Бог, у истинском богослужењу ствара истинске људе“.

3. КА САВРШЕНСТВУ ECXATOHA

a. Есхатолошко усмјерење историје

Вјерник стрпљиво и  са надом ходи путем духовности, који своју пуноту има у есхатону. Он je путник који, присаједињен васкрслом тијелу Христовом, Његовој Цркви, ходи ка невечерњем Царству Тројичног Бога. У овом свијету он се не ограничава никаквим савршенством, стога што je савршенство, поред свег свог снажног окуса ипак, као што смо нагласили, бескрајно. Овдје и сада вјерник дјелимично живи оно што je есхатолошко опште. Црква и њен живот јесу есхатон из садашњости. Она не гледа есхатон из садашњости, већ садашњост из есхатона. Православна есхатологија се не схвата само „хронолошки“, тј. као један- будући догађај, као нешто што ће се десити  на крају времена. У отачком предању садшњост и живот човјека се не посматрају под пријетњом краја историје, тј. другог доласка, него у непосредном присуству његовог краја, који je у сваком тренутку присутан. Историја задобија свој стварни смиасао и истинску будућност есхатолошкој перепективи. Историја je непобитно динамичка, у чему се налази њен велики значај. Она, међутим, није динамичка сама по себи, у својој самосавршености, већ у отворености за метаисторијско, у прелазу ка васпостављеном животу, у васпостављеном свијету у Христу. Ход историје je прогресиван и усходан, тј. пут ка есхатону и опредјељеној сврси, ка очекивању виђења Царства, у коме се налази и њена доксолошка сврха са покореношћу свега у Богу свих. Историја се креће између Оваплоћења и другог доласка или тачније – Црква је нова стварност историје која_се одвија од оваплоћења до другог доласка. Есхатолошки каракгер и опредјељење садашњости, есхатолошко достојанство живота и свијета, вјерни доживљавају у литургијској пракси Цркве, а посебно у Божанственој Евхаристији, гдје се све отвара пред Лицем Тројичног Бога, гдје све постаје уистину, присутно у Тројичном присуству, гдје гдје се све идјељује већ од сада, у овом свијету и за овај свијет. Света Евхаристија јесте искуство садашњег вијека, стално продужаваног „данас„тајна уласка вјечности у простор и вријеме (историју), у садашњи тренутак живота човјека, у опипљива свјетска, историјска и људска стања. Ca реченим значењем Евхаристија није само учешће у есхатолошком свијету васкрсења, већ и сила преображаја садађњег свијета по образу свијета васкрсења. Хришћанство је живот, будућег вијека, овдје и сада, ишчекивање Царства Божијег, које неће доћи као последица развоја историје, него као последица есхатолошког преображаја свијета.

б. Славословни пут човјека

Човјек има благодатно послање и одговорност _да сва створења подсјећа на њихово, назначење и циљ, тј. на стално узношење благодарности Богу. Он има послање да будеслово бесловесне природе, уста безгласне твари, како би читав тварни свијет достигао своје савршенство, тј. благослов и славословље Свете Тројице. Вјерник се 6oри за што је могуће потпуније и саборније учешће у благодати спасења и освећења како би се он и цио његов живот показао као свјетлост унутар свјетлости благодати Божје. Подвиг је пракса словесног приношења цјелокупне словесне ипостаси човјека, која се посебно препознаје у чувању богочовјечанских         заповјести и дјела, којима се превасходно поштује и прославља Бог. Праобраз вјерног који словесно служи и прославља Бога јесте оваплоћени Син и Слово Њетово. Вјерник не може да поштује и да прославља Бога уколико не подражава Христа у страдањима и крстом. којим je Син прославио Оца и Отац Сина. Хришћански живот je проба и исповједање вјере, свједочење и свједочанство живота, страдање  и крст,  страдање  за  Христа.  које  се  изражава  у  састрадавању   и самопрослављању са другима. Служење Православне Цркве чува евхаристијски и славословни карактер молитве и богословља, подвига и духовности, самог човјека и творевине. Православни народ Божији као своју дубоку и изворну праксу и живот Цркве  препознаје као народ који страда и који се распиње, али и који се радује и поје Богу и весели се, узноси химне, игра и прославља велику милост и неизрецив домострој Божији.

 

в. „Сјећање на смрт“ и побједа васкрсења

По Светом Григорију Богослову један од три периода историје после пада од којих се сваки завршава „потресом“ због изузетнрих и пресудних плива Божијих јесте „трећи потрес“, тј. прелазак од овог живота ка другом вјечном животу. Без „превазилажења“ смрти, тј. неумитног и свеопштег догађаја, не можемо          да говоримо о људској слободи и савршенству. Без реченога човјеково постојање остаје потпуно бесмислено и цијело Хришћанство постаје заиста неразумљиво, сводећи се на религију – идеологију и не пружајући могућност васкрсења и благодат вјечног живота. За  хришћанско искуство смрт  није   природни   крај   људског   постојања,   већ противприродни  догађај, пад. „плата за гријех“, погибао. Пропадљивост, одвајање, тајна која после пада замјењује тајну живота. Смрт није ни природно несавршенство, нити ,метафисички безизлаз.  Она је по себ и отпадање од живота, највећи и последњи непријатељ човјека, иако, наравно не постаје средиште или сврха човјекал и свијета. У суштини, смрт je одвајање од Бога. Уколико се човјек удаљио од живота, утолико се приближио смрти. Јер, Бог je живот, а лишавање живота je смрт. Одвојивши се од Бога, Адам je себи произвео смрт. Јединствена човјекова невоља није смрт као таква, него губитак светости. Жеђ за светости се поистовјећује са жеђу за заједницом са Богом, за жеђу која открива пуноту човјековог природног постојања, будући да нас усправља из  пада, чини потпуним људима и уводи у пуноту живота.Бог је дао живот и Он људима жели живот. Смрт може да буде безумни човјеков избор, али никада није крај овог човјековог живота. Црквам наравно вјерује да без Христа смрт остаје до краја вјечна „страшна тајна“, која мучи човјека и непријатељује против његовог живота. Једино се Христовом смрћу усмрћује смрт. укида бесмртност смрти и прославља њено коначно умртвљење. Средиште није више смрт, него нови живот у Христу.

Смрт није више страшна за човјека, него је човјек страшан за смрт. Смрт постаје немоћна_стога што је уништено њено средиште- гријех као одвајањеод Бога. Човјековој природи, која наставља да се суочава са чињеницом смрти, од сада je дата сила васкрсења. Смрт се преображава у рођење („човјеков рођендан“). У историји подвижништва „сјећање“ на смрт се не сусреће као психолошка страст, негo као динамично искуство. Уколико je смрт_;„прије свега одвајање од Бога“ истинска смрт се крије у срцу. Стога je јасно да непрекидно „Сјећање“ на смрт јесте уклањање брига и сваке сујете, чување ума и непрестана молитва, непристрасност тијела и презирање грјехова. Да кажемо стварну истину – свака врлина извире из реченог сјећања. Догађај који се везује са тајном смрти и који такође представља сажетак православне духовности, јесте васкрсење човјека. Без васкрсења и наде на бесмртни живот наш разум сахне и ми постајемо бједнији од свих људи. Васкрсење и прослављење тијела, које ће значити коначну слободу човјека (будући да је само. вјечни живот отаџбина-истинске слободе), није независно и одвојено од ослобођења и коначног спасења тварног свијета. Ради се о промјени и преображају, о препороду или пресаздању творевине, о чему говори Библија. Све ходи ка васкрсењу, које je тајна стварне промјене цијелог свијета, створеног и тварног свемира. Преображај и обновљење творевине и тварне стварноста претходиће васкрсењу и обавиће се прије њега, као и прије него што тијела постану нетрулежна, како би ушле у састав саборне Цркве Божје.

г. Обожење или пунота Царства

Благодат обожења јесте сусрет спасењског дијела Божјег и трудољубивог дјелања човјеквовог. Православна духовност налази свој врхунац у обожењу, у заједници Божанске и људске природе, у јединству по благодати и заједници живота човјека са Богом – што представља смисао и циљ свих створења. Ход човјека ка обожењу је препријечен падом: који je заправо порицање заједнице са Богом. Онтолошки   темељ   обожења јесте  хришћанска  тајна,   јединство   Божанског            и човјечанског у Личности Оваплећеног Христа. Циљ Христовог домостроја у тијелу јесте спасење човјека и свијета, што се у црквеној теологији и подвижништву тумачи као остварење назначења човјека, а заједно с њим и цјелокупног свијета. Спасење значи остварењек пуноту бића, обнновљење и преображај, исцјелење и повратак природном начину живота. Спасење значи остварење и пуноту бића,обноваљај и преображење, исцјељење и повратак природном начину постојања (ката фисин), промјену човјека и цијелог свијета и њихово усхођење ка Богу. Обожење се не поистовјећује са измјеном човјеканске лрироде. Оно je повратак човјека у стање од кога je отпао, његова промјена и узвисивање у божанствену пуноту, удио у животу и светости Божјој, учешће у нетварним дејствима Божјим, у благодати, усвојење и уподобљење Богу. Обожење човјека се не дешава по суштини, него по благодати. Обожен човјек je бог по благодати“, а не „по природи“: Све што има Бог има и благодаћу обожен човјек, осим поистовјећења по суштини. У догађају обожења остаје суштинска разлика између нетварног Бога и тварног човјека, прослављеног Бога и грешног човјека, Божанске и човјечанске природе. Без оваплоћења обожење остаје у простору неоствариво – идеалног. Несливено јединство и заједница човјека са Богом могућа je само у оваплоћеном Слову Божјем у  Богочоовјеку Христу,  Који je спустио Бога до човјека и подигао човјека до Бога. примио и усавршио човјечанску природу у својој Личности. Обожење није нека извансебност или безлично блаженство, нека врста ванвевештавственог бјекства или бјекства од личности. Обожење je слободан и си динамичан ток, искуство напретка које укључује стадијуме и степене и које je праћено огромним напорима и дјелањем, трудољубивим_ и непрестаним подвигом, љубављу и појвјерењем у Бога, будући да представља циљ скривен у намјерама и путевима Божијим. Правило je да обожење које je донио оваплоћени Бог, кога се удостојавамо и посредством дејстава Божанског Духа и које се светим тајнама и подвизавањем у врлинама, молитвом и љубављу предметно остварује у Цркви, није довршено стање. већ непрекидна борба, непрестан ход ка Богу. Обожење je изнад свега есхатолошки догађај, есхатолошка пунота и савршенство есхатона. Оно што доживљавамо као садашње искуство јесте зарука будуће стварности и будућих нада. Искуство есхатолошког обожења je могуће овдје и сада кроз парадоксалну повезаност историјског и есхатолошког, што се одвија у оваплоћеном и прослављеном тијелу Цркве. У речено нас увјерава чудо Христовог Преображења. Преображење Христово представља знак савршенства у које Божја икономија спасења уводи свијет. Оно je Царство Божје које je дошло, aли и које треба  да дође ,,у сили“. Преображење   je  праобраз  Васкрсења.   Свјетлост  Преображења јесте свјетлост Васкрсења. Блистање присуства преображеног Исуса повезује се са свјетлошћу васкрслог Господа.