Учење о филиокве, папски примат и догма о папској непогрешивости највеће, али не и једине препреке за поновно уједињење источне и западне цркве. – Патријарх Вартоломеј Први: „Дијалог с католицима је један од наших приоритета, а пут екуменизма је пут без повратка”
Када ће доћи до поновног духовог јединства Православне и Католичке цркветешко јепрогнозирати. Да се чине напори у том правцу показује чињеница да су се само у прошлој години папа Бенедикт XVI и васељенски патријарх Вартоломеј I састали три пута у Риму. A уочи последњег сусрета поглавар Цариградске патријаршије је поручио: „Дијалог с католицима је један од наших приоритета, а пут екуменизма је пут без повратка”.
Упркос томе што су цариградски патријарх Атенагора и папа Павле VI још 1965. године формално повукли анатеме, последице Велике шизме из 1054. године још нису превазиђене. Мешовита православно-католичка теолошка комисија деценијама покушава да догматски приближи две цркве. На 10. скупштини у Равени у октобру 2007. усвојен је документ у 46 тачака који су многи медији на западу означили као темељ уједињења источне и западне хришћанске цркве.
Равенски документ о којем православне цркве тек треба да се изјасне дефинисао је положај папе као првог међу патријарсима у целом свету, позивајући се на положај римског бискупа у првих хиљаду година хришћанске цркве. Међутим, и поред сагласности православних и католичких теолога, остале су крупне разлике у схватањима „повластица” које собом носи првенство римског бискупа у хришћанском свету.
Теолог др Радомир В. Поповић каже да су између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. Народ те разлике најчешће види у томе да се католици различито крсте од православаца, да свештеници не носе браду и да се не жене, или пак да олтари у храмовима нису обавезно окренути према истоку.
„Постоје суштинске догматске разлике које за сада онемогућавају јединство Православне са Католичком црквом до којег је свима стало. А то су, пре свега, учење о филиокве, папском првенству и папској непогрешивости”, објашњава овај професор црквене историје.
Символ вере коначно дефинисан на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године, укратко формулисана хришћанска вера у Бога као Свету тројицу, код католика у осмом члану има додатак filioque(превод са латинског: и од Сина) који се односи на догму о Светој тројици. Протојереј-ставрофор Поповић истиче да се ова теолошка новина о начину исхођења Духа светога од Бога Оца на западу појавила у 7. веку и да је то најспорније питање у преговорима са западним хришћанима.
„Ово питање је било предмет озбиљних теолошких анализа већ у 13. веку на Лионској унији, али и у 15. веку на сабору у Ферари и Фиренци, али и у каснијим разговорима. Римокатолици тврде да Црква има право да објашњава нека питања вере, као што је било на саборима и да филиокве није ништа друго до објашњење унутар Тројичног начина постојања. И међу православнима на истоку било је оних који су покушавали да оправдају учење о филиокве и ту треба споменути бившег цариградског патријарха Јована Века који је у прилог овом учењу на сабору у Лиону 1274. године износио озбиљне аргументе”, наглашава Поповић.
Следећа препрека у приближавању две цркве о којој се разговарало у Равени јесте учење о првенству у хришћанској цркви. Радомир Поповић подсећа да се у првих хиљаду година хришћанства поштовао систем пентатархије – пет апостолских катедри од којих је римска била прва, а следе цариградска, александријска, антиохијска и јерусалимска.
Учење о папском првенству свој корен налази и у канонском предању цркве која је следила административни поредак тадашње Римске империје. Римска патријаршија је духовно покривала целу тадашњу западну Европу и добар део северне Африке и разумљиво је да се ништа није могло у Цркви догађати без знања папе.
„Да се на западу Европе догодио полицентризам источне цркве данас бисмо имали патријаршије у Лондону, Паризу и у неким немачким градовима. Али, очувано је првенство части и духовне власти епископа у Риму. Када је источна црква била угрожена од мухамеданаца, римски епископи су показивали жељу да духовно под своју власт ставе остатке православних патријаршија из пентархије полазећи од тога да је Рим, не само духовни, већ и светски центар. Тако је настала теорија о папском првенству која је нарочито после Велике шизме 1054. образлагана и теолошки”, објашњава професор Богословског факултета.
Трећи камен спотицања између православаца и римокатолика јесте догма о папској непогрешивости (infallibilitas) који је утемељена на Првом ватиканском концилу од 1869. до 1870. године. Како објашњава Поповић, у духу западне пирамидалне еклисиологије папа је „Христов заменик на земљи”. Тумачење да је папа непогрешив када говори у име Цркве није прихваћено у православљу.
„Тако образложена непогрешивост је излишна и не постоји. Јер из историје Цркве знамо да је било патријараха расколника који су осуђени, а неки чак постхумно. Други ватикански сабор одржан од 1962 до 1965. ограничио је донекле папску власт увођењем институције бискупског савета”, каже овај теолог.
Иако Православна и Католичка црква поштују исте светитеље до Великог раскола и обе имају седам светих тајни, током векова одвојености појавиле су се и разлике у начину служења литургије, али и у начину обављања крштења. Западна литургија је краћа и упрошћенија, без много молитвених чинова и церемонијалних детаља. „Миса, за разлику од православне литургије, подсећање је на Христову искупитељску жртву и нема призива Светог духа, такозване епиклезе. И, за разлику од православаца, католички верници се не причешћују из путира, телом и крвљу Христовом, већ хостијом која је бесквасни хлеб”, истиче Радомир Поповић објашњавајући да Римокатоличка црква сматра да је Христова Тајна вечера била пасхвална вечера, а Јевреји Песах празнују на бесквасном хлебу. Православна црква сматра да је Тајна вечера била пре јеврејске Пасхе и да је Христос преломио обичан хлеб – артос и благословио чашу.
Цркве се разликују и по начину обављања Свете тајне крштења. Православци га обављају заједно са миропомазањем. Католици прво имају крштење, па после кризмање, али не пре седме године. Такође, у Православној цркви дозвољава се развод брака чак до три пута, док тако нешто не постоји код католика. Једино је могуће да Црква брак под извесним условима поништи. Разлике постоје и у начину поста који је код католика знатно блажи, могу се користити и млечни производи, а пре причешћа довољно је не јести један сат.
Али, упркос разликама у црквеној пракси насталих током хиљадугодишње одвојености, професор Поповић подсећа на писма антиохијског патријарха Петра III из 11. века упућивана папи Лаву IX и патријарху Миахилу Керуларију. Писао је да треба имати добру намеру да се спор превазиђе. „Ако будемо тражили све, изгубићемо све.” Инсистирао је само да Рим одустане од учења о филиокве и папског примата.
———————————————————–
Различито израчунавање датума Васкрса
Нову годину вечерас, осим Срба, дочекују Руси и Грузини. Јулијански календар у православљу су задржале Српска, Руска, Грузијка црква, Јерусалимска патријаршија и монашка република Света Гора која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије.
Постоји заблуда да би преласком ових цркава на грегоријански календар сви хришћани заједно славили велике празнике. Божић је фиксни празник, који се увек слави 25. децембра и прослављали би сви истога дана, али не и Васкрс. Све православне цркве, без обзира на то да ли су прешле на „нови” календар, Васкрсење Христово славе истог дана (изузев Финске православне цркве). Православни и католици имају различите пасхалије – прорачуне за израчунавање Васкрса. Тако ће ове године католици Ускрс славити 12. априла, а православни недељу дана касније 19. априла.
Према одлукама Првог васељенског сабора 325. године, Васкрс се слави увек после пролећне равнодневице, после пуног месеца, увек у недељу. Православни хришћани не славе Васкрс када и Јевреји свој Песах (14. дан месеца нисан). Преласком на грегоријански календар католици су одступили од већ утврђене пасхалије, тако да у РКЦ Ускрс може да се поклопи са слављењем јеврејског Песаха.
Миленко Пешић