„Било је ово што ћу вам исприповидати на Купрешкој висоравни, некако, десетак година прије но што ће Аустрија приузети Босну од Турака. Тако, јамда, кад бисмо године спомињали, онда је то неђи око 1868. године. Море бити, која година гори, или доли. Не знам. Јер, кад су мени старији о томе говорили, ни они то нису знали тачно одредити, али морало је то бити тако, око те године. Говорили су – десетак година прије но ће аустријски ћесар узети Босну, а он је то учинио 1878…“
Овако је почео једну од својих беседа народни приповедач наше средине, Саво Малић, родом из Доњег Вуковског, код Купреса. Нама, основцима и средњошколцима, Саво Малић то није причао у родном босанском крају, него у Новим Козарцима, код Кикинде, у Банату, где је око педесет купрешких породица, државном одлуком, пресељено 1946. године. Његово беседништво је било мирно и привлачно. Глас му је био уравнотежен – никад висок, никад тих. Слушали смо га нетрмице. Говорио је икавским наречјем, наречјем које није, као многи локализми српског језика, скрвнавило граматику српског језика, али су неки појмови изговарани екавским наречјем. Као ‘дедо’, уместо ‘дид’, или ‘менђуша’, уместо ‘минђуша’.
О овом догађају су, нама млађима, причали и други старци, али нико од њих није био у томе тако умешан као Саво Малић. Касније сам упоређивао његове беседе с приповеткама најпознатијих српских књижевника и чинило ми се да Саво Малић не заостаје за Јанком Веселиновићем, Милованом Глишићем и другима. Понекад би он споменуо и нешто што се тицало садржаја у животу нашег народа под Турцима, а да о томе нисмо могли да се обавестимо из историјске и друге литературе. Тако ће у овој својој беседи да, на сликовит начин, објасни како се чувала част породице и част српских жена, кад су ту част породица и част жена Турци газили.
Овако је Саво Малић исприповедао о догађају у Горњем Равном те 1868. године:
„… Турска власт је то била. Турци силни и никад им није било доста зла за српску рају. ‘Ајде, сритало се и Турака добрих људи, али многи међу њима су били поган, што ‘но би народ рек’о. Власт рађа поган људску. И једног од таквих погани, нанесе ђаво кроз село Равно. Јахао је с четворицом својих другова, од Доњег Равног све до на вр’ Горњег Равног. Сјахали су у Равањским вратима – ту где се наслањају, с једне стране, Горње Равно, и с друге стране, заселак Мушић. Разапели су и чадоре. Тај што је био прид њима, био је некакав бег из Травника, ди је столов’о Велики везир. Говорило се да је тај бег, није му се име запамтило, син од некаквог великог паше. А тај паша, бегов ћаћа, службов’о је код султана у Цариграду, па су се тог травничког аге (тог младог турског поганца – како су га звали) плашили многи бегови и аге. Говорило се да су му се и паше по Босни уклањале с пута.
Та поган је разапела један чадор за себе, а други за четворицу другова. Побили су кочеве и за њих повезали коње. Туд’ су пролазили, кроз та Равањска врата, чобани и чобанице с овцама, кравама и коњима, а Турци су добацивали да ће неке од тих чобаница доходити под овај већи чадор.
‘Вако је то било. Кад је бег стиг’о код субаше у Доње Равно, код Алије Кметаша, који је био потурчењак, рек’о му је да има, по турском адету, право на три рајетинске жене, за три ноћи. Тако је по турском закону. Како су Турци говорили – адету, и обећ’о је да се неће огришити и да за своје другове неће тражити то исто. Да, ето, само он захтива да му се свако вече доведе по једна млађа невиста.
Скупио Алија Кметаш виђеније домаћине и кнеза равњског. А тај равањски кнез је био из куће Драгољевића. Било му је име Марко. То је, јамда, дедо Кузмана Драгољевића из Доњег Равног, којег знате. Је, његов је то дедо, јер и отац Кузманов је био кнез у Равном – све до иза првог рата, неку годину потље 1918. Ишло то с оца на сина. Људи се договоре да се сакрије женскиња која ће се послати бегу под чадор. Да се ујутру не зна која је била. Одлучено је да се поведе десет малађих жена и да се скупе у кући старог Периз Илије. Да мушкадија напушћи ту кућу и да тамо остане тих десет несретница и да ту све приноће. Она која ће се одвест’ бегу, да се њено име не говори. И да ујутру нико не зна која је била. А за живу главу је заприћено свакој да не сми никоме казати име те која ће бити одређена да се прида бегу за ту ноћ. Знало се да Илијина жена, Баба Зуба, како су је звали, неће проговорити о томе. Та Баба Зуба је била напака, како би се то рекло. Била је жестока и ко мушко. Јамда је била једина у селу коју њезин човик није смио ударити, па ни поприко погледати. Није она била из наших крајева. Деда Илија, кад је био млађи, нос’о га је ђаво по свиту. За паше Скопљаке из Бугојна је често радио, па је иш’о и с њиховим караванима. Гонио је коње, Бога питај куда није. Једном је, каже се, тиро неку пашину робу чак тамо до Скопља у Македонији. И отуда је довео ту своју жену – Баба Зубу. Кажу да је то било дите, нејачко. Некако је говорила, али није разговетно. Могла се разумит’, али мало теже. Ето, сада знамо да је говорила по македонски. Тек је по доласку у Равно, к’о удата жена, поресла – постала је виша од свог човика, Илије. И научила је да говори по нашки. Имала је изђихале зубе, па су је прозвали Зуба, а кад је остарила, онда су је звали Баба Зуба. ‘Тио ју је, кажу, Илија једном и ударит’. Тад су људи почесто тукли своје жене. Није било к’о сада, како кажу, демократије. ‘Тио ју је ударит, јер је пролила варенику, али се Зуба расрдила. Бацила је на Илију празан дрвени кабо, уфатила га за косу и угризла оним оштрим зубима – ‘мал’ му није уво одгризла. Остала му рупетина у ливом уву, мог’о би велику менђушу задит у то уво, ха, ха, ха…
И тако, кнез Драгољевић, субаша Кметаш и виђенији људи су обашли многе куће и, кад је ноћ пала, повели су десет жена код Бабе Зубе. Она је, кад је ноћ пала, одабрала једну, покрила јој главу и одвела бегу под чадор. Вратила ју је прије сванућа. Тако је прошла прва ноћ. Свих десет жена је ујутру отишло кући, а кад је пала нова ноћ, опет су старешине обишле многе куће и довеле десет нових жена. Опет је Баба Зуба изабрала једну и одвела бегу под чадор. Прођоше два дана и људи су једва чекали да прође и трећа ноћ, па да зли бег оде – јер, по турском адету, није имао право на четврту жену. Али, не лези враже! И трећа ноћ је прошла, а он рек’о субаши Кметашу и кнезу Драгољевићу да, за живу главу, неће из овог села. Рек’о је да нигди ‘вако липе и згодне жене није видио и да ће остати још који дан – и да му се, мимо адета, доводи млада жена сваку вече.
Занимио субаша, занимио кнез.
Људи се узбунили. Једни су почели притити да ће главу дати, али да ће бега убити. Једни су рекли да своју жаенску чељад неће слати у кућу Бабе Зубе. Митар Павлица из Мушића је рек’о субаши да му не улази у кућу и нека му пошаље бега. Нек’ дође бег, ако сми, љутито је говорио Павлица. Настало, богами, узнемирење. Субаша молио кнеза и друге домаћине да се смире, да претрпе срамоту још ову ноћ, а он је обећ’о да ће ићи властима у Бугојно да овог злотвора отирају из Равног. Некако су се људи смирили, али само прид субашом. Кад је субаша отиш’о, Марко Драгољевић позва себи само двојицу људи. Рече им да нема друге, него да се оде по ‘арамбашу ‘ајдучког Вида Јарчевића, који је Равњак и који је, посигурно, тих дана био у једној пећини уз реку Дубоку, тамо иза Вуковска. Знао је Драгољевић да је Мирко Ћупина ‘ајдучки јатак. У тог’ Ћупину нико није сумњ’о, јер је био омален, а миран човик. Скоро ни са ким није разговарао. Стално је чувао стоку и само би у пролазу назв’о Бога онима које би срит’о. Безбели, Марко Драгољевић је знао да је Ћупина најповерљивији човик ‘арамбаше Вида Јарчевића, а и Ћупина је био обавештен да кнез зна све о његовој вези с ‘ајдуцима.
Лако је било Ћупини да, непримећен, оде до реке Дубоке. Чув’о је овце на Вуковском пољу, оставио их код синовца и право до Дубоке. Наш’о је Вида и све му исприч’о. Распитив’о се Вид који је то Турчин, колико има пратилаца… и све тако. Рек’о је Ћупини – да каже кнезу Драгољевићу да ће он стићи прид саму вече тога дана и да Турчин неће ове ноћи да се наслађује ничијом женом. Тако је и било. Баба Зуба није ни стигла да доведе одабрану жену до беговог чадора, а пред чадорима се нађе харамбаша Вид Јарчевић. Само су два ‘ајдука била с њим. Али, понајбоља – Крстан Золотић из Вуковска и Војин Радета, однекуд је био од Ливна. По договору, Вид стане прид бегов чадор, а Золотић и Радета прид чадор четворице Турака. Золитић и Радета исику поводце коњске, поплаше коње и коњи почну бижат у галопу. Како је све у Равањским вратима каменито, одјекују коњске копите, па Турци то чују и нагрну на врата чадора. Како се који помаљ’о, тако су га Золотић и Радеата сикли јатаганима. Бег је чуо топот коња и јауке својих исичених другова, па је истрч’о из шатора. Исукан јатаган је држао у руци. Вид му даде знак да стане. Бег се заприпастио. Још се видило, ноћ није пала. Ситио се да би тај хајдук прид њим мог’о бит’ Вид Јарчевић, надалеко чувен. А с њиме су била још двојица, с крвамим јатаганима у руци. Бацио је своје оружје и рек’о је да се придаје.
‘Шта се придајеш, кукавицо?!’ – довикну му Вид.
Вид је био покрупан, па су га звали Видурина. Тако су га и Турци спомињали на својим скуповима у Ливну, Бугојну, Травнику… свукуд тамо куд је ‘ајдуков’о. Сад ћу Вам рећи нешто – то је Видурина стално говорио кад је, под старост, у вриме Аустрије дош’о кући. Највише су га слушала дица и омладина. Он би, оболио и ојађен од старости, био у кревету поред огњишта и прич’о би. Највише је спомињ’о сичу с Турцима код рике Лашве – тамо близу царског Травника. Био је опкољен од Турака, па се, са својим ‘ајдуцима, пробијао из турског обруча. Надјачали су Турке ‘ајдуци. Турци су, вавик кад би ишли на ‘ајдуке, били пуни стра’. Плашили су се, јер ‘ајдук и не зна ништа друго до сић’ и пуцат из самокреса. Тад’ се Видурина срио с големим Турчином – очи у очи. Приварио га је наш Видурина. И док су, два три пута ударали сабљу о сабљу, наш ‘арамбаша, некако му се посрићило, па је Турчину, начисто, о’сико главу. Пала је Турчинова глава у траву, али, чућете ви, тило Турчиново остало да стоји, а у десници му сабља високо исукана. И то тило, без главе, крену на Видурину. Премро Вид, па поч’о бижат, а Турчин без главе за њим. Трчи, скоро да га стигне. Ко зна да ли би Вид и умак’о, да се тило, једном, не скр’а на земљу. Вид је стално прич’о да се никад раније није тако поплашио.
Е, то је било раније. А сад’, у Равањским вратима, Вид рече поганом бегу:
‘Порваћемо се, беже. Јатаган ти, јатаган ми. Ко обори, нек сиче побеђеног’.
Казивали су потље Золотић и Радете да су бегу ноге дркћале к’о прут. Видило се да је готов. Да се не узда у се. И тако је и било. Како су се шчепали у кости, Видурина га подиже… Турчину ноге замлатараше у ваздуху. Вид га обори и повика Крстану:
‘Дај конопац!’
Везаше бега. Видурина га баци на своје раме и понесе према Говедњачи. Била је то једна велика провалија испод Мушића. На њеном дну се чуо жубор воде. Некаква подземна рика, или поток. Све ово су гледали кнез Драгољевић и јатак Ћупина. Тад је Видурина, прид Говедњачом, рек’о бегу:
‘Беже, што си досад зла учинио народу – на твоју душу, а што му од сад зла учиниш – на моју душу’.
Стрмоглавио га је, онако везаног, у провалију и кренуо, с друговима, пут Омара и села Заноглине. Нестадоше ‘ајдуци у ноћи, а Драгољевић остаде пун немира. Шта ће сад турска власт придузет’. Отиш’о је до субаше и рече му да је неко убио четири Турчина, а да бегу нема ни трага, ни гласа.
Сутрадан су дошли Турци из Купреса и Бугојна. Народ се у Равном поплашио. Многи домаћини су се крили по шуми и одлазили далеко у планине, у своје чобанске стаје. Но, ник’во зло није услидило. Турци нису много ни испитивали. Вироватно су знали да је Турке побио Вид ‘арамбаша. А мора да им је лакнуло што више нема злог бега, јер је и Турцима био подобро додијао.
Ето, тако је то било у стара вримена, дицо“.
Београд, 9. 12. 7517 (2008)