14.02.2009 – Предавање у ЦО Штудгарт
Тема: Медији и духовни живот наших верника
Поштовани часни оци, драга браћо и сестре,
Част ми је вечерас овде говорити пред вама о теми која је благо речено незахвална јер она је веома широка и озбиљна тема о којој би са тачке гледишта озбиљности требао да говори неко ко је довољно упућен у све проблеме које доноси данашњица, путем медија, а који хтели ми то или не, утичу на свакодневни живот једног православног верника. Али ја ћу покушати вечерас да као свештеник појасним ову тему Вама на начин како на то гледа неко коме је дато да се брине о духовном животу верника.С обзиром да средства јавног информисања била она писана или електронска имају све већу улогу у друштвеној заједници човека, потребно је разјаснити ову тему о томе да ли медији могу бити корисни или некорисни за једног верника и за његов духовни живот.
Почео бих речима апостола Павла:“Све ми је дато али ми није све на корист“. Када то говорим, говорим са аспекта да нам је у овом свету све доступно и на дохват руке, али све то што нам је на дохват руке немора да буде и нама прихватљиво односно морамо разликовати добро од лошег, свесни чињенице да по карактеру својства које носи одређена ствар која нам се нуди носи у себи негативни и позитивни део себе.Па тако и ову тему морамо гледати са те стране. Да би дошли до позитивног мишљења и закључка говорићу у кратким цртама о негативном медијском присуству у нашем националном корпусу.
По речима аве Јустина Ћелијског живимо у времену атомске технике и прашумске етике и сведоци смо све опште глобализације и наметања стандарда који у себи не носе јеванђељски карактер. Човек као угрожена врста у овом времену покушава да као појединац себи нађе уточиште у мору информација и у већини случајева искривљене медијске слике и да информација која му се нуди у том уточишту прихвати као ад акта, као нешто непобитно и стварно негледајући последице које ствара та информација.
Погдно тло за свакојаке медијске духовне преваре и прелести је свакако наш национални корпус.И он хтели ми то или не све више личи на простор који је оболео од разних болести, које по свом простору личе на тигрову кожу.Навешћу неке примере који у моногоме утичу на духовни живот верника. Једна од рак рана нашег народа у медијском простору је свакако велика заступљеност врачара и свакојаких видовњака.
Сведоци смо ужасног бомбардовања српске душе путем медија и новинских гласила са рекламама и емисијама разних врачара, видовњака и неких магова који напаћеној људској души нашег народа нуде „спас“. Ова појава масовно је раширена у нашем народу послератних догађања на простору бивше СФРЈ, када је народ празне душе обезглављено тражио утеху и спас лутајући у незнању јер религијски није био по- ткован због периода комунизма ко ји је владао њима. И тада су на народ кренули вуци у јагњећим кожама да му узму и оно последње што има а то је душу. Насртаји и духовно иживљавање над душом нашег народа наставило се до данас. Једна болна чињеница показује да само у медијима и писаним гласилима њамењеном припадницма нашег народа, обилује бројним рекламама и емисијама ових „превараната“. Који тиме чине двоструку штету човеку, прво духовну а онда и материјлну, стичући тиме енормно богаство за себе, али и за оне који их подржавају и рекламирају путем медија. И ти људи који им то допштају раде то из делом из верског незнања и неверовања ,а већим делом из користољубља, тиме се ругајући духовно оболелим и напаћеним људима. ( Када погледамо друге медије који су намењени другим народима, било нашим домаћинима Немцима, било нашим бившим комшијама, доћи ћемо до закључка и видећемо да код њих нема оваквих појава у медијима већ само код нас. То је чињеница пред којом треба добро размислити, а одговор ће доћи сам по себи ). Све доскора се одвијало иза дебелих завеса, у тишини и мраку. Сад, међутим излазе на видело дана и такве работе добијају велику рекламу и широки публицитет. Ништа ново под капом небеском и у апостолско доба видимо у Светом Писму у Делима апостолским по сведочанству Св.ап. Павла се зарађивало на несрећним људима. Догађај када је апостол Павле изгнао погађачког духа из једне робиње. Самим тим ми као хришћани дужни смо да о врачању размишљамо одговорно и озбиљно. Ми видимо да се данас свако чудо дешава. На све стране кроз медије све сами неки гуруи и „учитељи“ и „усрећитељи“ а несреће никад није било више. И чуда се нека дешавају, видимо, и многи за овим чудима хрле. Ту је опасност. Ми често заборављамо- јер нам је тако удобније да заиста постоје зли дуси и да су они итекако моћни. Пророк Исаија за ђаволa вели да он „ тресе земљу и дрма царства“( Ис. 14, 16 ).
Поред овога реченог постоје и други видови који урушавају духовну вредност верника,почев од измишљеног и лажног писања појединих медија на рачун цркве, необјективно преношење информација,једном речју што је сензационалнија вест без обзира да ли је она тачна или не обајвљује се и сервира уз гесло слободе медија а све то у већини случајева уноси немир у душу човекову. Свуда око нас, у свакој области људске делатности и живота, почевши од уметничког стваралаштва, запажамо одбацивање традиционалних стандарда лепоте и вредности. У визуелној уметности, у литератури, филму, ружноћа је устоличена као нови стандард, а што више шокира, то је боље и лепше.
Рат против стандарда укључује напад на породицу и као да прикупља нову снагу сваке наредне године. Породица не само да је прозивана последњих година, већ је унакрсно и свирепо нападана од најперверзнијих снага нашег друштва којих нема много, али које су упорне. Оно што није успело под плаштом борбе за некаква људска права, организовањем срамних парада, сада се покушава преко разних медија, нарочито филма, ТВ серија, Talk Show па чак и билборда…
Највећа битка од свих јесте покушај појединих медија да се подрију темељи хришћанских вредности, друштва и саме Цркве. Рат против традиционалних стандарда води логично и неизбежно стварању одбојности према вери, која највише смета јер из ње извиру и у њој имају ослонац сви остали стандарди: култура, морал, људска права, лепота…
Медијски радници морају бити свесни какво им је моћно средство поверено за опште народно добро. Стога не би смели да свој позив ставе у службу идеологије или у комерцијалне сврхе. Проценат гледаности или читаности не сме да буде на штету истине, човека и његовог достојанства.
Црква и медији морају да служе једној те истој породици – друштву. И поред свих негативних чињеница које смо изнели на рачун појединих медија, мисија Цркве обавезује је да одржава добре односе са медијима који су у могућности да пренесу њену еванђелску поруку различитим деловима друштва. Свети апостол Петар позива хришћане … да свагда будите спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде…(1 Пет. 3, 15).
Сваки свештенослужитељ или лаик је позван да преко медија, када за то има прилику изнесе своје хришћанске погледе и ставове; да пробуди интерес секуларног друштва за различите аспекте црквеног живота и хришћанске културе. У том подухвату мора показати мудрост, одговорност и обазривост у погледу ставова појединих медија према Цркви и вери имајући притом у виду њихове моралне оријентације.
Црква не треба да се плаши медија. Као што је у одређеним историјским тренуцима требало да одговори на изазове нових култура, философија и новог начина живота и комуникација, тако и данас осећа сличан изазов пред масовним медијима који јој могу бити добар савезник у њеној мисионарској делатности.
На крају треба напоменути да нови изазов црквених медија представља Интернет. Најјефтинији и свима доступан начин, коме је посебно окренута млађа популација, већ представља, а то тек може бити у много већој мери, драгоцену мисионарску снагу наше Цркве. Свака црквена јединица данас требало би да има своје интернет представљање, а оне највеће као што су епархије и своје информативне центре. Пружање информација и стално учешће православног погледа на свет на Интернету много ће значити верницима широм света, као и бројним другим посетиоцима овог необичног и паралелног света. Тиме се и само коришћење Интернета умногоме оплемењује и спасава од јаких процеса технолошког отуђења.
И да завршим речима Ликенштајна: „Границе мог језика су границе мога царства“. А то се у нашем случају може превести: Док се чује молитвени ехо из олтара, дотле се простире и наша духовност. Зато с пуним правом можемо рећи, да се у сваком делу, свакој речи и сваком покрету, кроз успех и неуспех, у радости и у тузи, у сваком дамару човековом види и његова вера. Све што човек има, и што чини, треба да носи на себи својеврсни духовни печат, и има шансу да добије вечни смисао и индититет.
Хвала Вам што се те саслушали ово кратко излагање и надам се да ће Вам оно помоћи да у будуће боље разликујете неке ствари у свој шароликости медијског простора који нас окружује.