Пјесма о њој, која нас све мучи…
Слатким мирисом отровне моћи
заслепила си ми срце,
а душу рањаваш канџама самољубља.
Заносна ко’ сукња свилена
испод струка ватрене плесачице,
у преступ ме водиш
као вулкан младе крви.
Тихо, неприметно, прикривена;
похотом палиш и доводиш до лудила.
Лукавство ти је име, а лажју си прожета.
Краљевине и царства под тобом падају;
Твој пут се смрћу завршава,
а ти за душама чезнеш.
Смрад охолости као мед усне ми дира,
скривена рђо срца мога.
Не видим те, а опет те грлима,
чежња нас у облаке диже;
јер си саврђена грешница,
блудом заслађена, среброљубљем окићена,
осудом заведена.
О, гордости моја,
ти си повод сваког греха,
без покајања у ад ћеш ме одвести.
написао: Милан Р. Крајновић – Франкфурт на Мајни 2008. године