Не убиј – то сирова једноставна старозаветна заповест, за сировог и једноставног старозаветног човека.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=niSi78Fi-6A[/youtube]
„Не гњеви се” – то новозаветна заповест за новог човека; она уништава само расположење које може одвести убиству: гњев, љутину, јарост, бес; она у корену сасеца зло, убија саму клицу зла, сам бакцил убиства; она забрањује гњев, јер је гњев болест душе, која ако оболести сву душу, може одвести убиству.
Лек од гњева? – Кротост, благост, молитва, пост, самоосуда: то су еванђелске стваралачке силе које душу прерађују и преображавају и испуњују светом, божанском љубављу; а божанска, еванђелска љубав, једино она – савршено регулише човеков однос према људима, свима људима уопште, ма ко и ма какви они били.
По еванђелском, православном схватању, у земаљском свету човек је највећа вредност после Бога: врховна божанска вредност, врховно божанско величанство; његова душа више вреди него сви физички светови скупа. Чиме? – Боголикошћу, богосличношћу: у тој богосличности садрже се клицно, семенски, in nuce, све божанске силе које могу изградити човека у једно савршено богочовечанско биће, у „Бога по благодати”, док Господ Христос јесте и остаје једини „Бог по природи”. Зато над човековим животом врховну и завршну власт има једино Бог – Господ Христос: саздавши човека боголиким, Он га је саздао за бесмртност и живот вечни. Он је и сишао у човечански свет, и као Богочовек Својим Божанским Еванђељем дао човеку сва света средства, помоћу којих он и може стећи себи живот вечни. Та света средства јесу: свете тајне и свете врлине; свете тајне: крштење, миропомазање, Причешће, венчање; а свете врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, милосрђе, кротост, смиреност, трпљење, праштање, покајање… Живећи у светим тајнама и светим врлинама, хришћанин се још овде на земљи осећа бесмртним и вечним. За њега – живот вечни почиње на земљи. Зато се он не плаши смрти, никакве смрти, јер је од сваке јачи – Васкрслим Господом Христом, Јединим Победитељем смрти у свима човечанским световима.
Убити човека значи: пресећи, отети му време, дано му од Бога, да својим земаљским, временским животом стекне живот вечни. То још значи: посегнути на највредносније Божје створење у видљивом свету. У крајњој линији, то значи: посегнути на самога Бога, јер све што човек има – од Бога му је дато: и тело и душа. У самој ствари, човек није свој, не припада себи: „нисте своји”, него Христови, него Божји: и душа и тело дани су вам да буду живи храм живога Бога: да Бог живи и дела у њима и кроз њих, и на тај начин их оспособи за постигнуће Божанског савршенства (ср. 1Кор. 6,19–20; 3,23; 4,7). Отуда јасна и одлучна заповест Христа Бога: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог” (Мт 5,48). А отуда и ова најодлучнија заповест: „Не будите робови људима” (1Кор. 7,23): јер сте Божји. Добровољно служите Богу, – то је врховна слобода човекова: слобода од греха, од смрти, од ћавола. Само тада, и само тако, човек је прави човек, потпун човек, богосличан човек, и тиме истински слободан: слободан бесмртном, вечном, светом слободом. А ту слободу од греха, слободу од смрти, слободу од ђавола може дати, и стварно даје, само Господ Христос, једино људско биће у човечанском свету божански јаче од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. А то значи: од сваког зла (ср. Јн 8,31–47). Отуда императивна заповест: „Стојте у слободи којом вас Христос ослободи” (Гал. 5,1).
Са свих тих разлога: убити човека – грех је над гресима, безумље над безумљима. И још нешто: свако убиство у исто време је и самоубиство, јер онај који убија, самим актом убиства врши самоубиство: убија душу у себи.
***
Грешник и грех: Најжеравичнији проблем за савест људску у свима временима: да ли убијати грешника због греха?
Овај проблем су отпамтивека решавали: и оснивачи религија, и философи, и научници, и уметници, и мудраци, и простаци, – и својим безбројним одговорима још више замрсили кобни проблем. Једини који је дао божански савршен и човечански реалан одговор јесте Богочовек Господ Христос. Тај Његов одговор несумњиво означава најреволуционарнију новину у човечанском свету и најсудбоноснију вододелницу у историји земље.
Тај одговор гласи: не убијати грешника због греха, већ спасавати грешника од греха; не изједначавати грешника са грехом, већ разликовати грешника од греха; волети грешника – мрзети грех; осуђивати грех – миловати грешника.
Класичан пример тога, Спаситељев поступак са женом ухваћеном у прељуби: Он осућује њен грех, али не осуђује њу; од ње, као од боголиког створења Божјег, сазданог за бесмртност и живот вечни, Он захтева да „од сада више не греши”, и на тај начин води на земљи свети еванђелски живот, који ће јој осигурати бесмртност и живот вечни у Царству небеском.
Спасавати грешника од греха, лечећи га од греха, – то је богочовечански посао Православне Цркве Христове кроз векове и векове. Она, свето лечилиште за све врсте грешника, има лек за сваки грех, и то свети лек. Сви су лекови њени божанског порекла и пуни божанске силе. То су свете тајне и свете врлине. Терапија грешника је разноврсна: према природи греха и расположењу грешника. Успех је увек сигуран, ако грешник има покајничког смирења. Покајање је као неки свелек: оно је „друго крштење”, јер омива човека од свакога греха. Тако Црква вида и лечи све врсте грешника, никада никога не убијајући због греха. Лечи она и разбојнике, и убице, и блуднике, и прељубочинце, и злочинце, и крадљивце, и пакоснице, и гордељивце, и завидљивце, и клеветнике, и среброљупце, и самољупце, и саможивце, и сладостраснике, и отимаче, и насилнике, и силеџије, и крвопије, и хвалише, и немилосрднике, и све остале грешнике. Јер у свакоме од њих она гледа пало Божје створење, оболело Божје дете; и у свакоме од њих испод муља грехова и зала она види неугасиву божанску искру, која се покајањем може распирити и распалити у сунце новог живота, бесмртног и вечног.
У Цркви Христовој сви су лекови духовне природе; њене казне, такозване епитимије, све су духовног карактера, са једним циљем, свециљем: да се грешник излечи од греха. Зато у светом регистру њених епитимија не постоји смртна казна.
***
Папизам је у највећој мери, нарочито на етичком плану, – јер пре тога и на догматском плану –, отпао од Христа и устао против Христа, када је у Средњем веку завео и озаконио антиеванђелски принцип и праксу: убијати грешника због греха: спаљивати јеретике због јереси, врачаре због враџбина, мислиоце због извесних нових идеја – ad majorem Dei gloriam.
Овај антиеванђелски принцип позајмили су од папизма, као религиозног европског хуманизма, сви остали европски хуманизми: и философски, и научни, и уметнички, и етатички, и политички, и социјални. У основној суштини својој сви су ти европски хуманизми били, и остали, рођена деца папизма; истина – нека законита а нека незаконита, нека послушна а нека бунтовна. Својом разноврсном делатношћу ти су хуманизми viribus unitis, – но увек предвођени, свесно или несвесно, volens или nolens, папистичким хуманизмом – вратили европски римокатолички и протестантски свет многобожачко-незнабожачким мерилима и схватањима: убијати грешнике због греха, уништавати злочинца због злочина.
Тако је Европа и идеолошки и прагматично утонула у незнабожачки, антиеванђелски начин живота и мишљења и делања, и почела доживљавати и преживљавати свој незнабожачки ренесанс. Људождерство је у природи незнабоштва. Незнабожачки жртвеници широм Европе диме се и гуше и пламте, и својим отровним воњама трују душе и савести људске. И збива се незапамћени покољ душа људских, који се турбулентном дијалектиком своје природе нужно извија и у покољ тела људских. Сасвим је логично и нормално што повампирено незнабоштво пустоши Европу и вуче је из агоније у агонију, којима – да ли ће бити догледног краја?
Због овакве незнабожачке антропологије човек је у Европи престао да буде највиша земаљска вредност, врховно божанско величанство, што он увек јесте и вечито остаје за Господа Христа и Његову Православну Цркву. У онезнабоженој философији, у онезнабоженој науци, у онезнабоженој уметности, у онезнабоженој књижевности, у онезнабоженој култури, у онезнабоженој религији, у онезнабоженој етици, у онезнабоженој цивилизацији човек постаје и остаје само средство за најразноврсније циљеве. Једино за Богочовека Христа и Његову Цркву Православну човек претставља врховну божанску вредност у земаљском свету, и њему треба да служи све и сва.
Одломак из књиге „На богочовечанском путу“,
отац Јустин Поповић,
Београд 1980. (стр. 301-305)