Чистачица

Када сам била на првој години факултета, професор нам је дао изненадни тест. Ја сам била стандардни штребер који је летимично прочитао сва питања и стигла до последњег које је гласило: “Како се зове госпођа која чисти наш спрат?”

Мислила сам да је у питању шала. Видела сам жену неколико пута – тамнокоса, педесетих година – али како сам могла да знам њено име. Предала сам папир, оставивиши последње питање неодговорено. Један други студент је питао да ли ће и последње питање улазити у оцену. Професор је рекао “Наравно. Током ваших каријера, сретаћете многе људе. Сви су важни. Они заслужују вашу пажњу и бригу, чак и ако се само насмејете и кажете им ‘Здраво’”.

Никад нисам заборавила ту лекцију. Такође сам сазнала да се она зове Вера.

Покупити некога на киши

Једне ноћи током 60-тих година прошлог века, око пола дванаест, старија црнкиња је стајала поред аутопута у Алабами, покушавајући да издржи ударе кише и ветра. Њен аутомобил се покварио и она је, промрзла и мокра, покушавала да заустави нека кола. Стао јој је један бели младић. У тим данима расног конфликта и сегрегације, на америчком југу је тако нешто било не само неуобичајено, већ и нечувено. Младић ју је одвезао у град и помогао јој да нађе такси. Изгледало је да је она била у великој журби, али је успела да запише његову адесу. Неколико дана је прошло, и на младићева врата је неко закуцао. На његово велико изненађење, огроман ТВ у боји, био је допремљен њему на кућу. Уз телевизор је стајала порука:

“Хвала Вам велико што сте ми помогли на аутопуту пре неколико вечери. Киша ме није само исквасила, већ је убила и мој дух. Онда сте Ви наишли. Захваљујући Вама успела сам да стигнем до мужа који је био на самртничкој постељи, само кратко време пре него што је преминуо. Бог Вас благословио зато што сте ми помогли и што сте несебични у пружању помоћи било коме.
Искрено, госпођа Нет Кинг Кола.”

Увек се сетите оних који вас услужују

У данима када је сладолед коштао много мање, десетогодишњи дечак је ушао у хотелски ресторан и сео за сто. Келнерица је ставила чашу воде испред њега. “Колико кошта сладоледни куп?”, питао је. “Педесет центи”, одговорила је она. Дечак је извукао новчиће из џепа и пребројао их. ”Колико онда кошта обична порција сладоледа?”. “Тридесет пет центи”, одговорила је нестрпљиво јер су је чекале остале муштерије. “Узећу обичан сладолед, хвала.”

Келнерица је донела сладолед, ставила рачун на сто и отишла. Дечак је појео сладолед, платио на каси и отишао. Када се келнерица вратила, почела је да плаче док је брисала сто. Тамо, уредно послагано поред празне чиније од сладоледа, стајало је двадесет пет центи. Он није узео сладоледни куп, јер није имао довољно да би јој оставио напојницу.

Давати онда када је то битно

Један мој пријатељ је радио у болници као волонтер и тамо упознао девојчицу по имену Лиз која је патила од ретке и озбиљне болести. Њена једина шанса за опоравак је била трансфузија крви од њеног петогодишњег брата који је преживео исту болест и развио антитела на њу. Доктор је објаснио ситуацију дечаку, и питао га да ли жели да да крв својој сестри. Дечак је оклевао за тренутак, уздахнуо и рекао: “Хоћу ако ће то њу спасити”. Како је трансфузија напредовала, он је лежао на кревету до ње и гледао као и сви остали около како се боја постепено враћа у њено лице. Онда је он пребледео и његов осмех је нестао. Погледао је доктора и питао га дрхтавим гласом: “Хоћу ли ја умрети одмах?”.

Пошто је био јако мали, није разумео доктора и мислио је да треба да, да сву своју крв сестри да би је спасио.

***

Не треба просуђивати човека према томе како се односи према претпостављенима или себи једнакима, већ како се поставља према људима испод себе.

Човјек може другог човјека погледати са висине, само кад му пружа руку да устане.

БОГ ЗАИСТА ПОСТОЈИ

Један човек је отишао код фризера да се ошиша и обрије. Како је фризер почео да ради, почели су разговарати. Разговарали су о много ствари и о различитим темама, да би се на крају дотакли и теме Бога.

Фризер рече Ја не верујем да Бог постоји.
Зашто то кажете? Упита га муштерија.
Знате, довољно је да изађете на улицу и схватите да Бог не постоји. Реците ми, ако Бог постоји, да ли би било толико болесних људи?

Да ли би било толико напуштене деце? Ако Бог постоји, не би било ни патњи ни бола. Не могу замислити Бога који би дозволио све ове ствари. Муштерија промисли на моменат, али не одговори ништа, не желећи започињати расправу.

Фризер заврши са својим послом и муштерија напусти радњу. Само што је изашао из радње, виде на улици човека са дугом, непочешљаном, прљавом косом и необријаном брадом, изгледао је прљаво и запуштено.

Муштерија се врати назад у радњу и рече фризеру:
Знате шта? Фризери не постоје.
Како можете то рећи? Упита изненађени фризер.
Ја сам ту, и ја сам фризер, и управо сам вас шишао и бријао!

Не! Викну муштерија. „Фризери не постоје, јер ако постоје, не би било људи са прљавом дугом косом и необријаном брадом, попут овог човека на улици.

Ах, али фризери ипак постоје!
Те ствари се дешавају јер људи не долазе код мене.”
Тачно, потврди муштерија. Управо тако!„

Бог, такође, постоји! Лоше ствари се дешавају кад људи не иду к ЊЕМУ и кад од ЊЕГА не траже помоћ … Због тога постоји толико патњи и бола у свету”. 

 

СИЛА ПОСТОЈИ И КАД СЕ НЕ ВИДИ

 

Свети владикаНиколај Велимировић је био велики пријатељ Николе Тесле у Америци. Звали су се имењацима. Позове Никола Тесла Николаја да га посети у својој лабараторији.

Дочекао га је лепо – чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.

– Боже, имењаче, шта уради ти то? Каква је то сила? – пита га Николај.

– Имењаче ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – каже Тесла – док је света и века.

– Па што онда народ тражи, Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Николај.

О ПРАВОЈ СЛОБОДИ

Једном је један старац водио разговор са неким студентом, који је био много заокупљен проблемом слободе. Наравно, под појмом слободе овај младић је разумевао: право да се поступа по својим убеђењима и жељама.

Старац му је одговорио: Ко је тај ко не воли слободу? Сви ми хоћемо слободу, но треба знати у чему се она састоји и како се до ње долази.

Да би смо постали слободни, потребно је пре свега „свезати“ себе. Што више будемо себе обуздавали, тим ћемо имати већу слободу духа. Потребно је обуздаватии страсти, да оне не би овладале нама.

Људи обично траже слободу да би радили шта хоће. Но то није слобода, већ власт греха над нама. Слобода да се чини блуд, неумерно једе, пијанчи, злопамти, да се врше насиља и убијања, и слично томе – то уопште није слобода, већ по речима Господа: „сваки ко чини грех, роб је греха“ (Јн.8,34).

Сматрамо да је истинска слобода у томе да не грешимо, да свим срцем и свом душом волимо Бога и ближњега. Истинска слобода, то је непрестано пребивање у Богу.

И поред тога што је Старац говорио просто, он је оставио дубок и снажан утисак на сабеседника.

УСАМЉЕНА  НА  БОЖИЋ

На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало “Усамљена на Божић“. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је.

Сви су на окупу, само је једна ситна, крхка Жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе Усамљене Жене. Очи су му се испуниле сузама.

Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног Сина. Заокупљени овоземаљским добрима, трпезом и обичајима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.

Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.

“И роди Сина Својега Првенца, и пови Га, и положи у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк. 2, 7).

Па зар се ништа није променило за два миленијума?

Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.

Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.

И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.

Тада је почео да се моли:

“Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима, Своје незахвалне деце која Те воле.“

Е. Посељанин

ОЧИНСКО СТАРАЊЕ

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид.

Отац упита сина: “Шта је оно?”

Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става:
“Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”

МАЈКА

Моја мајка је имала само једно око. Мрзио сам је… била је срамота за нас. У нашој школи она је спремала храну за ученике и учитеље.

Једног дана док сам још био у тој основној школи моја мајка је ушла у мој разред да ме поздрави. Било ме је тако срам. Како ми је то могла учинити? Игнорирао сам је, упутио сам јој поглед пун мржње и побјегао. Касније су ми се пријатељи из разреда подругивали – Фуј, твоја мајка има само једно око!
Пропадао сам у земљу и желио да моја мајка једноставно нестане… Кад сам је опет видио устао сам и рекао јој – Ако од мене будеш радила предмет исмијавања боље ти је да умреш!
Моја мајка није ништа одговорила…
Нисам застао нити тренутка да размислим о томе што сам јој рекао, био сам толико пун љутње у себи. Био сам незаинтересиран за њене осјећаје… Желио сам отићи из куће и никад више ништа имати с њом.

У каснијем животу сам учио пуно и тешко. Тако да сам добио шансу да одем у Сингапур на студије… Посрећило ми се. Оженио сам се, купио сам кућу и добио своју властиту дјецу. Био сам сретан са својим животом, са својом дјецом и свим око себе мада сам наставио живјети у страној земљи.

Али једног дана, моја мајка је дошла да ме посјети… Она ме није видјела годинама нити је икад видјела своје унуке. Појавила се на вратима. Моја дјеца су је почела исмијавати. Ја сам се издерао на њу зато што се само тако појавила, непозвана. Дерао сам се на њу – Како си се усудила доћи до моје куће и плашити ми дјецу? Гони се одавде, одмах!

Моја мајка је само тихо одговорила – Опростите, мора да сам погријешила кућу – и нестала…

И онда, једног дана, након неколико година, писмо је дошло до моје куће. Позван сам назад у свој родни крај ради годишњице матуре. Слагао сам жени да морам ићи на пословни пут. Послије прославе, из неке радозналости, свратио сам до нашег старог дома. Кад су ме видјели, комшије су ми рекли да је умрла. Ни једну сузу нисам пустио. Предали су ми једно писмо за које су рекли да је од ње…

Мој Драги Сине,
Мислила сам на тебе све вријеме.
Опрости што сам дошла до твоје куће и преплашила твоју дјецу.
Било ми је драго кад сам чула да си успио у животу и да ћеш доћи на прославу овамо.
Ја можда нећу моћи ни изићи из кревета да те видим.
Жао ми је што сам ти увијек била терет и срамота.

Видиш, када си био дијете догодила се једна несрећа у којој си изгубио једно око.
Као мајка, нисам могла поднијети да одрасташ без једног ока.
Доктори су те прегледали и рекли ми да је могуће.
Ја сам ти онда дала једно своје…
Била сам тако поносна да знам да мој син види свијет за мене, с тим оком.

С љубављу, за тебе увијек…

Твоја мајка…

 

ПРИЧА О ТРИ СИНА

Три жене сретну се код бунара где су дошле по воду. Запричају се о својим синовима. „Требали бисте чути мога сина! Како само прекрасно пева, као славуј!“ Друга жена се хвали: „А да само видите мога сина, како је висок и снажан! Када баци камен увис, он скоро дотакне облаке!“
Трећа жена само ћути.

На то је друге две почну провоцирати: „А твој син?“.
„Не знам шта бих вам причала. Мој син је млад, обичан дечко, као и многи други“.

Жене се упуте кући носећи тешки терет воде на глави. Трећа жена је и даље ћутала осећајући се неугодно поред две жене. Сунце је све жешће пржило, терет је био све тежи. Одједном жене угледају на улазу у село своја три сина. „Почујте како мој син лепо пева!“, ускликне прва показујући на свог сина који је седео на зидићу и занесено пјевао.

„Погледајте мога сина“, усхићено ће друга, „како високо баца камен. Дивота!“.

Трећи син потрчи према својој мајци и узме јој тешки терет с главе.

ПРЕПРЕКА НА ПУТУ

У стара времена један краљ је на сред пута поставио огроман камен. Потом се сакрио да види ко ће га померити. Неки од најбогатијих трговаца у краљевству као и многи дворјани су пролазили тим путем и игнорисали камен. Неки од њих су чак кривили краља што тако лоше одржава путеве. Али ниједан није урадио ништа да би склонио стену са пута.

Потом је наишао сељак носећи огроман терет са поврћем. Када се приближио стени, спустио је свој терет и покушао да је склони са пута. После много гурања и напора, напокон је успео. Када је поново узео свој џак поврћа, приметио је да врећица са златницима лежи тамо где је била стена. Уз њу је била и цедуља од краља на којој је стајало да је злато за онога ко помери стену са пута. Сељак је научио оно што многи од нас никад не разумеју: да је препрека заправо прилика да побољшамо своје стање.

ПРИЧА О МАЛОМ ЛАЗАРУ

У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати. Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније. Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.

– „Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети“. То је била његова молитва.
– „И то је све? „- питао је даље свештеник .
– „Све“, рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог… и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо. Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

– „Чему се Лазаре радујеш? “ питао је.
– „Исусу“ одговорио је Лазар.
– “ Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? “ питао је даље свештеник.
– “ Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже: Добро јутро, Лазаре, дошао сам те видети.„
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

ЛЕПТИР И ЧОВЕК

Једног дана, појавио се малени отвор на чахури. Човјек је сједио и гледао како се лептир неколико сати мучи да би извукао своје слабашно тијело кроз тај малени отвор. Онда је лептир стао. Чинило се да не може даље. Зато је човјек одлучио помоћи лептиру: узео је шкаре и разрезао чахуру. Лептир је с лакоћом изашао.
Али је имао крхко тијело и смежурана крила. Човјек је наставио проматрати лептира, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити, повећати и раширити како би подржала лептирово тијело и оснажила га. Међутим ништа се није догодило! Лептир је цијели свој живот провео пузећи около са слабашним тијелом и неразвијеним крилима. Никада није полетио.
Човјек унаточ својој љубазности и добрим намјерама, није разумио да је потешкоће кроз које је лептир морао проћи, излазећи из чахуре, осмислио Бог, како би крв из тијела лептира потекла у крила и кад се ослободи чахуре да буде спреман летјети. Понекад су потешкоће управо оно што требамо у животу. Кад би нас Бог ослободио од свих препрека, осакатио би нас. Никад не би постали онолико снажни колико можемо бити. Никад не би могли летјети.

Тражио сам Снагу…
И Бог ми је дао потешкоће које су ме оснажиле.

Тражио сам мудрост…
И Бог ми је дао Проблеме које је требало ријешити.

Тражио сам Богатство…
И Бог ми је дао Мозак и Тијело да могу радити.

Тражио сам Храброст ….
И Бог ми је дао препреке које је требало свладати.

Тражио сам Љубав…..
И Бог ми је дао људе којима је требало помоћи.

Тражио сам Услуге ….
И Бог ми је дао прилике.

“Нисам добио ништа од оног што сам тражио….
Али добио сам све што ми је требало.“

О ПРЕКИДУ ОДНОСА

У светским односима бива овако: ако неко познато лице у извесна времена и без оправданих узрока, не посећује извесни дом и породицу, значи и тумачи се да је то лице прекинуло односе са том породицом или домом. Па зар то није исто када Хришћанин у празничне дане не посећује Храм Божији, посећује га врло ретко, или не узима учешћа у заједничком, општем богослужењу? Зар то није јавни доказ његове хладноће према Богу и прекида његових односа са Господом, његовим творцем и добротвором? Тај и такав човек нека се не нада добру ни за себе ни за дом свој, ако га има.

Понеки стојећи у Храму, уместо спаситељног разговора са Богом, воде некорисне разговоре са другима. О, колико ли је таквих! Неким Хришћанима, а нарочито Хришћанкама, пријатнији је разговор у Цркви него ли ма шта друго! Међутим, један велики свети отац је рекао: боље је спавати код куће, неголи разговарати или управо брбљати у Светом Храму.

КАДА СЕ КРСТИТЕ, КРСТИТЕ СЕ ПРАВИЛНО

Недавно један човек беше дошао у цркву на богослужење, и при целивању светих икона се необично крстио: јако је прстима притискивао чело и груди, да му је на челу остао отисак прстију. На моје питање зашто се тако крсти, одговорио је: Невоља ме научила. После тога исприча следеће: Путовао сам једне ноћи сам. Ноћ је била прилично видна. Негде око поноћи још сам био далеко од насеља. На једној раскрсници испаде пред мене некакав човек, црн као угаљ и ружан. И почео да се врти око мене, да ме плаши и скаче на мене. Ја се сетих да је то ђаво, и препадох се од страха, али помоћи ни са које стране нисам могао да се надам. У страху ја почех да се крстим, али неправилно, у ствари да млатарам рукама, како сам био научио и како раде многи. Али враг се није уплашио од таквог крсног знака, него поче да ми се руга, рекавши: Не плашим се ја од таквог крста! И после тога поче још више да облеће око мене и да ме плаши. Ја се тада сетих како су ме некад старији учили да се правилно крстим, па саставих лепо три прста и прекрстих се правилно, говорећи. У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Тек што то учиних, сатана закука и побеже. Ето зато се ја од тог доба крстим овако и молим са страхом.

СТОПЕ

Један човек се увек молио Богу, да га не оставља на земном путу самог. Као што је Господ некада пратио своје ученике на путу за Емаус (Лк.24,13-32), да тако и њега прати на путу његовог живота.

На крају свог живота имао је овакво виђење: видео је себе како иде пешчаном обалом океана (окен вечности, поред којег пролази пут смртних). Окренувши се, видео је трагове својих стопа на меком песку како иду далеко уназад. То је био пут његовог протеклог живота. Поред трагова својих стопа видео је трагове још једног пара стопа. Схватио је да га је то Господ пратио у животу, као што му се и молио. Али на неким местима, видео је трагове само једног пара стопа, које су се дубоко урезале у песак. Као да сведоче о тежини пута у то време. Сетио се тај човек шта је тада било. То су у његовом животу били посебно мучни тренуци, када му је живот изгледао преко сваке мере тежак и јадан.

Тада је човек прекорно рекао Господу:

Ето видиш, Господе, у тешка времена мог живота, ти ниси ишао са мном; видиш ли трагове само једног пара стопа; ја сам тада сам ишао кроз живот и по томе како су се трагови дубоко урезали у земљу, тада ми је било веома тешко да идем.

Али, Господ му одговори:

Сине мој, грешиш. Ти заиста видиш само трагове једног пара стопа у оно време твог живота, кога се сећаш као најтежег. Али, то нису трагови твојих стопа, већ мојих. Зато што сам те, у тешка времена твог живота, узимао на руке и носио. Тако, сине мој, то нису трагови твојих стопа, већ мојих.

СТВАРИ НИСУ УВЕК ОНАКВЕ КАКВИМА СЕ ЧИНЕ
Два анђела путника зауставила су се да преноће у кући једне врло моћне обитељи. Породица је била негостољубива и није им одобрила да се сместе у гостињској соби њихове виле. Уместо тога дали су им мали простор у хладном подруму куће. Док су распремали лежајеве на поду, старији анђео угледао је једну пукотину на зиду, и поправио ју је. Када га је млађи анђео упитао зашто је то направио, старији му је одговорио, “Ствари нису увек онакве каквима се чине”.

Следећу ноћ, анђели су дошли да преноће у кућу једног врло сиромашног пара, али мушкарац и његова жена били су врло гостољубиви. Након што су са њима поделили оно мало хране што су имали, брачни пар је дозволио анђелима да спавају у њиховом кревету где ће се моћи добро одморити. Када су се слиједећи дан пробудили, анђели су пронашли господина и његову супругу у сузама. Једина крава коју су поседовали, чије је млеко било њихов једини извор прихода, лежала је мртва на пољу. Млађи анђео био је бесан и упита старијег анђела, “Како си могао дозволити да се то деси? Први човек имао је све, и ти си му помогао; друга обитељ имала је мало тога, али је била спремна све поделити, а ти си дозволио да им угине крава”.
“Ствари нису увек онакве каквима се чине” одговори старији анђео. “Када смо били у подруму оне виле, приметио сам да је у оној пукотини на зиду сакривено злато. Обзиром да је власник био опседнут новцем, затворио сам пукотину тако да им онемогућим да пронађу то злато.”

“Ноћас, док смо спавали у кревету сиромашне обитељи, анђео смрти дошао је по жену овог сељака, а ја сам му дао краву. Дакле, ствари нису увек онакве каквима се чине”

О ЉУБАВИ ЈЕДНЕ НЕУКЕ ЖЕНЕ

Захваљујући о. Милићу Драговићу, доносимо Вам овај текст. Ово је једна од најпотреснијих приповетки о љубави једне неуке жене, која је својим беспоштедним жртвовањем победила свако мужевљево одбацивање. Ову причу бих препоручио и будућим супружницима и монасима! Жива и делатна љубав нам је потребна, ма којим путем да пођемо пут Царства Небескога.

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп, када сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији, где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.

“Ако не буде довољно”, рекла је, “набавићемо још. Неписменима као што сам ја, не вреди много што имају очи, али је са тобом другачије. Ти си писмен човек и теби је вид потребан”. Тако сам захваљујући новцу, који је моја жена целога живота штедела, успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.

Нисам чекао ни месец дана, а доктор ми јави да је пронашао даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица да сагласност да се одмах после његове смрти приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.

Када су ме, после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима, нагла се нада мном и тихо рекла: “Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета…”

“Нека не долази!”, рекао сам.

Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме по жељи родитеља, када ми је било 19 година. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали један другоме да ће се ородити, ако се догоди да један има сина а други кћер.

Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и када сам видео њено лице – ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, збрчкано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке поднадуте. Било јој је 19 година, а мени је деловала као да јој је 40. Био сам просто ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим таквом наказом, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети када је боље будем упознао. Међутим, ја сам њу још тога првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам, нити да говорим са њоме, одселио сам се на Војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остао и за време летњег распуста све док мој отац није послао по мене једног нашег рођака и наредио ми да се вратим кући.

Жену сам затекао како спрема вечеру. Када сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.

Мати ми је стално пребацивала и говорила да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. “Већ је пола године у нашој кући и од јутра до мрака не престаје да ради за нас. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај, сине мој, да она у себи, у својој души горко пати. Још једном сам послушао своје родитеље и тада се вратио кући, али моја осећања према мојој жени нису се променила. Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а када сам је понекад грдио, понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана када сам желео њену смрт.

И поред свега, она је према мени показала више стрпљења и љубави него било ко други кога сам познавао. Када сам дошао на Тајван имао сам низак чин у војсци и моја зарада је једва достизала да се прехранимо и платимо кирију. Наше детенце је било болешљиво и много нас је коштало, тако да је моја жена, онако неписмена и нешколована, покушавала и сама нешто да заради. Пошто би посвршавала домаће послове, плела је сламнате шешире и асуре. Када смо се преселили у једно рибарско место, крпила је рибарске мреже, а док смо живели у унутрашњости, на северу земље, научила је да украшава грнчарију. Ја сам често био службено одсутан, али нисам морао да бринем за кућу и децу. У том погледу могао сам се сасвим на њу ослонити.

Када сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе ка нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг већ је била свршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао. Молио сам Јунг да не спомиње своме брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је, чак, и транзистор да бих прекратио дуге болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада времена исувише и почео сам да размишљам о своме протеклом животу. Први пут осетих стид што сам забранио својој жени да ме посети. Када су ми након 15 дана скинули завој, био сам јако узбуђен и једва се усудио да отворим десно око. “Видите ли светлост?”, запитао ме је лекар. “Да, видим изнад себе” – “То је лампа”, рече он.

Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на ноћном сточићу…

Док смо се колима враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће! Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Када ме опази, само обори главу и рече: “Вратио си се”.

“Хвала ти што си ми помогла да платим болницу”, рекох. Чини ми се да је то било први пут за 30 година да сам јој се за нешто захвалио.

Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окрете према зиду и поче нечујно да плаче.

“Мама, реци му, све му реци!”, кроз сузе повика наша кћер. “Нека зна да је рожњача била твоја!”

Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво. Лево око моје жене било је замућено као што је било моје пре операције!

Протресао сам је снажно.

“Златни Цвете”, (први пут сам тада изговорио њено име), “зашто, зашто си то учинила?”

Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу…

ПРИЧА О КРАЉУ И ЊЕГОВОЈ ПОРОДИЦИ

Желим да са вама поделим радост – да препричам корисну и предивну причу. Нисам је измислио. Само сам је чуо. За шта сам купио, тако и продајем. То није гола идеја, већ идеја обучена у форму приче.

Слушајте…

Један краљ, са својом женом и јединицом ћерком, путовао је лађом. Њихова лађа је упала у олују и, разбијена таласима, потонула. Погинула је цела посада. Бог је међутим сачувао краља и његову породицу. Вода их је избацила на обалу и тамо, у дроњцима, попут сиромаха почели су да траже преноћиште и храну. Нико од њих чак није ни заустио да су они особе племенитог рода. Ко би поверовао одрпанцима? Могли би да им се наругају, а и претуку. Јер не воле сви сиромахе. А надмене сиромахе засигурно нико.

Догодило се да је један од становника те земље примио код себе несрећнике. Заузврат је заповедио да му чувају овце. Краљ је постао пастир, а краљица и принцеза – жена и кћи пастира. Нису роптали на судбину, већ су се само понекад увече, седећи код ватре сећали живота на дворцу и плакали. Краљ земље де су се нашли, тражио је невесту свом сину. Неколико десетина гласника кренуло је по свим крајевима краљевства да тражи најлепшу, најпаметнију и најпобожнију девојку. Добили су од краља заповест да не презру ни кћер последњег бедника. Јер умити, обући и научити манири можеш сваког. Дати човеку ум или чистоту много је теже, а понекада и немогуће. Зато су гласници разговарали са свим девојкама, посматрали их, молили да их угосте јелом које би оне припремиле. Све што су видели, записивали би у посебне књиге и затим би најмудрији дворјани изучавали записе у потрази за најбољом невестом за принца.

Гласници су видели и кћер сиромашног пастира који је већ почео да заборавља на своју краљевску круну. Кћер је била прелепа. Она је и у једноставној одећи била тако грациозна, као да је била одевена у скупоцену одећу. Сунце ју је учинило препланулом, свеж ваздух је огрубео лице, што јој се само давало мио изглед. Што се тиче разговора, усхићењу посланика није било краја. Толико ума и ерудиције нису сусрели ни на самом двору. Било је неопходно обавестити принца. Принц, чувши за убогу лепотицу из народа, није чекао ни секунде. Ускоро је његов исцрпљени коњ већ стајао код врата пастиреве страћаре. Принцу је требало неколико минута да његово срце буде рањено дубоком раном љубави, коју је могла да исцели само она чији изглед је и нанео рану.

Чинило се да је ствар била решена. Међутим отац се чудно понашао. Тај пастир који се још у сну понекада виде као краљ, тражио је од принца познавање неког заната. „Морате знати да радите нешто својим рукама. Није важно шта.“, рекао је принцу.

„Али, ја сам принц. Умем да водим дела државе, рукујем мачем, примам изасланике и потписујем споразуме“, са запрепашћењем је одговорио младић.

„Да. То је исправно. Међутим, ја желим да знате занат дрводеље, јувелира, кројача или било који други. Ако не знате, моја кћи неће бити ваша жена“.

Бог зна колико је напора принц морао да уложи да тог истог тренутка не убије дрског пастира. Али се уздржао. Истог дана је већ ишао пијацом, посматрајући занатлије. Ковачи, кувари, ловци, обућари… Како их је много и како је тежак њихов рад! Научити се сваком од заната тражи доста времена, а свако ко зна мучење љубави, сложиће се да је чекање најгора мука за заљубљене. Принц је изабрао човека који је плео простирке од трске. Два дана је учио. На крају другог дана три простирке су биле лоше исплетене рукама принца.

Са делом руку својих принц је поново стајао пред лицем оца своје изабранице. Пастир је држао у рукама и пажљиво разгледао труд свог будућег зета.

„За колико се може продати ово?“ – питао је он.

„За два бакарна динара сваки“.

„Колико дуго си их плео?“

„Два дана.“

„Два дана, три простирке, шест динара“, рекао је отац и одједном рекао: „Узми моју кћер за жену!“

Принц је поскочио од радости. Затим је загрлио оца. Затим је пришао поцрвенелој изабраници и павши на колена, пољубио јој руку. Међутим, након тога се вратио будућем тасту и питао гласом не младожење, већ будућег краља: „Објасните ми своје понашање!“

„Видиш синко“, одговорио је пастир, „ја сам такође био краљ. Водио сам војску у ратове, потписивао законе и слушао излагања министара. Нико није могао ни да помисли да ћу завршити као обичан пастир. Када је Бог изменио мој живот, највише сам страдао јер нисам знао да радим ништа у домаћинству. Да сам умео да плетем простирке, шест динара сваких два дана би веома помогли мојој породици“.

Пустили сте сузу, господо? Ако нисте, срце вам је окамењено. Ја бришем сузу сваки пут када причам ову причу. А беседим је, ево, више од десетину пута.

Ми желимо да наша деца потписују важна документа и путују скупоценим аутомобилима. Међутим, живот може да крене у најразличитијем правцу. Шта ако изненада крену да држе лопату, иду пешке и гасе жеђ водом? Тада ће нас они, разнежени и неспособни за прост живот, проклињати. Ову мисао су многи схватили. Солон, древни мудрац и творац закона дозвољавао је деци да у старости не хране оца који сина није научио занату. И апостол Павле је много послужио проповеди Јеванђеља тиме што ништа није узимао од пастве, већ су његовим потребама служиле његове сопствене руке, која су знале занат прављења шатора.

Ово је била српска прича, господо. И људи који су је створили схватали су неке ствари у животу, иако их је Западни свет са презиром називао свињогојцима. Ако у главама свињогојаца живе тако високе мисли, онда сам ја, господо, спреман да загрлим такве свињогојце као браћу. И да спокојно прођем поред „звезда“ о којима се пише у новинама.

Протојереј Андреј Ткачев,