Бог надомести све
Аутор: Славица Лазић, Број 1030, Рубрика Разговор
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=cyQYTZLeNHA[/youtube]
Војислав Билбија је као уметник оставио неизбрисив иконописни траг у манастирима широм Србије и на Светој Гори осликавајући фреске и иконе. Одличан је вајар, сликар, гуслар и појац – снимио је песме Св. Владике Николаја Велимировића и Давидове псалме уз акустичну гитару. Филигрански резбарећи дрво, слоновачу и сребро урадио је величанствени кивот за мошти Св. Симеона Мироточивог и кивот за мошти Св. Анастасије, Савине мајке, који се налазе у манастиру Студеница по којима се сврстава у најаутентичније уметнике данашњице.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=wVCm-CkZv1o&feature=related[/youtube]
Један од критичара је приметио да резбари, слика, ваја, кује злато и сребро, деље дрво, клеше камен и све претвара у лепоту која спасава свет. За уметничку вредност, стваралаштво и изузетан рад Свети Синод Српске Православне Цркве доделио му је 1991. године Орден Св. Саве првог реда. У свету спорта поштован је као учитељ борилачких вештина а остао је упамћен као први који је на овим просторима демонстрирао кјокушинкаи карате. Четири деценије живи у Холандији радећи као стоматолог, а по личном устројству живота сматра се хиландарцем ван Хиландара. Служио је 19 година као ђакон, да би 1999. године био рукоположен у манастиру Милешеви у чин јереја, а у јесен исте године произведен у чин протојереја. Прота Билбија је парох ротердамске парохије, која је захваљујући његовој несвакидашњој мисионарској делатности, окупила Србе у чврсту заједницу а окупља и многобројне протестанте и католике. Последњу деценију, захваљујући хуманитарној помоћи наших досељеника, али и Холанђана, упутио је небројено шлепера хране, обуће и одеће угроженим Србима на Косову и Метохији. Хуманитарни фонд „Србско дете“ постао је значајан сабирни центар за помоћ коју наши људи шаљу матици, а у расподели помоћи на терену помаже хуманитарни огранак Мисија Св. Анастасије у Београду. Сваког уторка обилази затворенике у Шевенингену као исповедник хашких оптуженика. Ова притворска парохија, како је шаљиво њени станари зову, практично је мисионарска парохија Св. Архангела Михајла у притворској јединици у Хагу. А настала је, како каже о. Билбија, из нужности самоодржања самих притвореника. Припадност вери даје им могућност да опстану у том тешком окружењу.
Од почетка рада Хашког трибунала посећујете све Србе притворене у Шевенингену. Шта за човека који је утамничен, значи исповест и пришчеће ?
– Много су се променили. Они су спознали Господа у оној страшној помрчини. Упознали су Христа и Његову љубав као пут и спасење у околностима када нема љубави ни са једне стране. Сви они добијају маратонске казне које служе по свету, али понесу са собом ту нову снагу, снагу да страдају у Христу и сазнање да је лако страдати у Христу, уверење да је у трпљењу и вери спасење. Моја дужност је да их томе учим. Наравно, све то зависи од личности. Срећем људе који плене вером и добротом срца, коју не бисте очекивали. Када сам пре 11 година дошао на место свештеника, рекао сам управнику затвора: Господ Бог зна њихове грехове и Господ Бог је једини који зна оправдање битисања тамо. А моје је да их обилазим као свештеник и да их чувам од њих самих, од депресивних и лоших мисли које обесмишљавају душу. Да покушам да их приведем вечној истини да би добили снагу. Јер, кад је човек у пећини, трага за светлошћу. Откровење је њихов пут. Трећина их је пришла Христу. Током прошле деценије 140 њих је прошло кроз затвор, да би их остало 26. Деветорица се редовно причешћују. Посећујем све, од покојног Милошевића до Шешеља и не правим разлику да ли су крштени или не. Донесем им 4 броја листа „Православље“, који са интересовањем читају. Као духовник немам право да говорим о њиховим проблемима и разговорима које водимо.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=8yL7BmqDVC8&feature=related[/youtube]
Сведоци смо пораста атеизма у западној цивилизацији. Каква је ситуација са нашим досељеницима?
– Држава је издашно помагала југословенске клубове и школе великим дотацијама до почетка грађанског рата. Ти клубови су одговарали духовном просеку људи који су били недовољно духовно освешћени. Цркву су посећивали само они најсмелији и Роми. Црква је била табу тема. Верници су позивани у амбасаду на разговор, било је реперкусија. Распадом Југославије, распали су се и клубови, свако је отишао на своју страну. Једини сигурни кров био је кров Цркве за 14.000 Срба колико их има у Холандији. Враћају се Цркви стидљиво, мало по мало. Тек од скора имамо своју Цркву. Купили смо је захваљујући одлуци протестаната који су власници цркве, да је никако не продају муслиманима, из својих разлога. Ми не бисмо могли да је купимо, али су они учинили цену и стали иза тога да се у цркви може славити само Христос. Уз цркву купили смо и комплекс ливаде што отвара могућност за стварања Центра и српске школе. Српске школе, које иначе плаћају родитељи, постоје још годину дана. Прва генерација Срба је дошла у Холандију без школе. Као млади људи вредно су радили… Холанђани су се чудили, а Срби поносни на себе – тамо где је била потребна дизалица, запињали су леђима. Сада су болесни. Новац су слали жени и деци, мало су пробали живот тамо и нису стекли велики капитал. Црква је постала уточиште, гнездо светосавско. Свети Сава је отворио своје скуте за сву српску децу да их покупи и да се под тим окриљем васпитају и нове генерације а старији сете себе и покају. Млади Срби који су тамо рођени имају велики ентузијазам и љубав за Христа. Рукополажу се у ђаконски и свештенички чин и служе Господу. Нису школовани свештеници. Ниједна парохија на Западу не може да издржава свештеника. Високе су принадлежности, а парохије живе само од прилога својих верника. Свештеници морају да раде, тако да су нам ђакони и свештеници инжењери, професори, економисти. Они се регрутују из изузетно одабране духовне средине. Сви су они пробали живот Запада, али су се окренули и видели да је једина њихова нада за спасење да се врате на праисконски пут своје вере.
Ислам се шири, а католичка и протестанстска Црква се растачу. Приметили сте да је тамо слабост бити верник?
– Остало је само симболично опредељење за традиционалну веру. Хришћани у школама суочени су са осталом децом код којих је тај дух ослобођења од вере невероватно јак. Већ трећа генерација стасава која се ослобађа од вере. Сматра се да су верници глупи и примитивни, а наша деца се стиде и плаше и најчешће у тајности држе своју веру. Посебно то важи за православне. Рећи да си Србин, а при том и православан додатно је неразумљиво. Муслимани су чврсто повезани, интелектуално узрастају и стасавају у средњу класу – власници су радњи. Њихове жене ма шта да раде и даље носе зар. Холанђани то виде, букти унутрашње незадовољство и расту десничарске партије које протестују пред будућношћу које се страшно плаше. Расте нешто у нечем, недефинисана будућност.
Како Срби данас осећају своју веру?
– Ти људи су дошли у време Титовог режима. Нису ни славу славили. Они виде тек сада, посебно рачунајући од грађанског рата, да су без Цркве и вере потпуно огољени и да без тога губе карактеристику народа. Има верника који се едукују како би испунили духовну празнину. С друге стране су млађи људи који су дошли после грађанског рата. Они битишу, не знам ни да ли се зову Србима. Код одређеног броја људи живи и даље дух и сентимент југословенства.
На који начин наша Црква одолева екуменизму, који заговара ондашња држава?
– Сви смо ми тамо гости. Поредак који долази је јасан, он каже: много вера – једна Црква. Држава стимулише да се сви, бар једном годишње, окупе на молебану – католици, протестанти, муслимани, будисти, православни а то је почетак консолидације, ослобађања идеје да су сви у исто. Ми још увек одолевамо, на чудан начин, Божијом вољом. Запажају да не одговарамо на писма, да не долазимо на те позиве. Екуменизам је љубав према свима, не само зближавање хришћанских вероисповести. Наравно, то је услов да би се почели зближавати и са другим религијама. Контактирамо са братском Руском Црквом, делимично са Грчком, добро са Грузијском Црквом којима смо давали да служе у нашој цркви. Морамо се византински понашати. Ја нећу да улазим у то каква је ситуација овде, ви најбоље знате. Покушавамо на све начине да очувамо чистоћу и баш због тога нам и долазе Холанђани пробуђени за Христа. Бог је тај који их с оне стране шаље јер жели да се сви спасу. Прилазе због различитих побуда – преко лепоте икона коју виде, због наше духовне музике, због Литургије коју осећају као своју. Већина су били католици или протестанти али желе много више од онога што им даје њихова Црква. У њима је нестало мистичко созерцање с Богом, а без тога нема вере. Због њих на крају Литургије малу јектенију изговарамо на холандском, а Свето писмо недељом читамо на српском и холандском. Сваког петка после вечерње могу да дођу на разговор код мене. То је корисно и због мешаних бракова. Без крштења нема мистичког доживљаја вере и они то морају знати. Када приђу Цркви, веома су предани, агилни и више нам помажу у парохији на хуманитарним пословима од наших људи. Пожртвовани су, прецизни и поузданији од нас када се посвете животу у вери. Штампамо наш црквени календар на српском и на холандском, што је важна мисија.
Каква је будућност Српске Цркве на Западу ?
– Сматрам да је будућност Српске Цркве на Западу чистоћа вере свештеничког кадра генерација које су рођене тамо. Они су мисионари који су никли из те средине, одлично познају језик, психологију и културу тих људи са којима лако комуницирају. Покушавамо на све начине да очувамо чистоту наше вере и баш због тога нам прилазе. Холанђани су као народ евангелизовани, па су изгубили веру. Бог је послао нас и Русе да им опет запалимо буктињу вере. Велики је грех не дати парче духовног хлеба ономе кога је Бог послао. Бог нам је дао нашу Цркву, иначе би и даље повремено служили у католичком манастиру као „кофер црква“. Четири године имамо нашу Цркву и од тада смо почели да радимо у пуној снази.
Мислите ли да се вратите у Србију?
– Имам петоро деце, седморо унучади, двоје чекамо ако Бог да и сви живе у Холандији. Деца су ми завршила школу, сви говоре српски, сви су православни. Један је лекар, други зубни лекар, један професор на факултету, ћерка уметница… Мајка им је Холанђанка. Често долазе у Србију, имају два држављанства. Срећни су јер имају другу отаџбину. Њихова мајка ме је давно напустила, има томе 19 година, и отишла са другим. Нисам хтео да оставим свештенство, остао сам у целибату што није лако, али није немогуће.
Како сте очували породицу и извели децу на пут?
– Бог нам је дао љубав. Не можемо бити без Бога извор љубави. Али, у тим најтежим моментима није било лако. Моја жена је отишла и одвела децу. Остао сам сам у огромној кући на три спрата (у приземљу сам имао амбуланту где ми је долазило сваки дан по 50 пацијената), кућа пуна живота. Одједном, нестало је све. Требало је издржати све то, плаћати врло високу алиментацију и не учинити грешку мржње, грешку освете или грешку коју направи већина родитеља – напусте све и поново стварају породицу. Ја безмерно волим своју децу. Захваљујући духовницима из Свете Горе, издржао сам. Они су ме саветовали: Бог ће ти све надоместити. Деца су долазила сваке две недеље код мене, али је и то било довољно да одржимо контакт и да се православна вера у њима одржи. Страшно је због деце, нису крива. Најмлађа ћерка је имала 8 година, а најстарије дете 14 година. Били су десет километара од наше куће, а ја сам одлазио ноћу под прозоре да их чујем. Када сам у њиховој близини, осећам се лакше. Тешко сам то преживео, посебно тај осећај страшне неправде, јер ништа нисам знао. Бог ме је сачувао и у томе да не сретнем тог човека, који је био близак породични пријатељ, да не бих себе упропастио. Духовник у Светој Гори ме је саветовао: Жена ти се више вратити неће, али ти је даровала изузетан поклон – слободу! Пази добро, слобода је вртоглава, да те не одвуче у провалију. Тада ми се упокојио отац, почео је рат у Крајини, мајка ми је остала у Книну. Можда ће ово лично сведочење о спасењу у Христу, кроз лично животно и духовно искуство некоме помоћи.
Шта је тајна Ваше животне филозофије?
– Само огледање у вери, у Христу. Христос даје пуноћу осећања сигурности без бриге за могуће страдање. Када би безверје, страхови и страсти завладале човеком а нестао Христос, остала би само једна издувана мешина .Размишљао сам годину дана, имао сталну духовну везу са Хиландаром. Сатима сам гледао зрно песка у шаци песка и схватио – то сам ја. Христос ме је покренуо, подигао моју бурну динарску природу. Само са Христом и само са вером могу да се прођу сва та искушења и иде даље без неког великог плана. Тај план дође сам од себе. Бог то даје. Нисам никад планирао да ћу бити духовник у Хагу, рецимо. Или, док сам живео идеалан живот са породицом, све тече као у филму, одједном нека зебња у срцу: Господе, да ли ће то да иде стално тако? Онда се та зебња рашири у једну сумњу. Изненада се све десило. Било је битно да радим нешто. Почео сам кивот Свете Анастасије. Подсвесно сам га припремао. Обележавало се 800 година у Студеници, откривен је гроб Св. Анастасије. Као удар грома је дошла идеја да треба да урадим кивот. То ћеш да урадиш, кроз срце, спремај се за тај посао. Добио сам благослов. Супруга ме оставила марта 1992. године а ја сам већ у августу почео да радим кивот. Док сам радио кивот било је искушења и страдања, јер сам немоћан. Кивот је залог за спасење – ја сам радио кивот, а он је градио мене.