„Историја Србије од 19. до 21. века” Холма Зундхаусена припада малом броју историјских прегледа или синтеза историје Србије – земље која је у својој двовековној историји избијала, нестајала у разним државним оквирима и поново израњала под својим именом
Одавно једна књига није изазвала тако широко интересовање и тако живо струјање у научној јавностикао књига Холма Зундхаусена „Историја Србије од 19. до 21. века”. Два разлога то објашњавају. Велики је научни подухват проучити двовековну прошлост једног народа и написати историјску синтезу. Није ни мали добитак за тај народ да у другој култури, у другом језику, има посвећеног зналца своје историје. И пријатеља. Јер, историчар не ради оно што га не узнемирује, што га на овај или онај начин не привлачи, и што не жели да разуме и објасни.
Познато је шта је за Србе, пре сто осамдесет година, значила „Српска револуција”, књига Леополда Ранкеа. А када је српска полонисткиња Бисерка Рајчић написала и у Београду објавила обимну књигу „Пољска цивилизација”, која је једна свеобухватна историја Пољске – пољска научна и културна јавност ове земље примила је њено дело као велики дар, као драгоценприлог томе како други виде пољску историју, а пољска држава је Рајчићеву одликовала. Ако не орден, Холм Зундхаусен би с добрим професионалним и људским разлозима могао да очекује озбиљну расправу о делу коме је посветио три-четири деценије живота и рударског рада. Али, и независно од његових стварних или претпостављених очекивања, његова „Историја Србије од 19. до 21. века” је ту: пред читаоцима, пред историчарима Србије и српским историчарима. Одакле почети расправу? На шта се усредсредити?
У Поговору „Историји Србије од 19. до 21. века” и у првим реакцијама на њу отворено је, у суштини, питање: да ли „странац” уопште може да напише односно да разуме „нашу” историју? Наравно, може се и о томе расправљати, али је логичније поћи од тога какво место поменута књига заузима међу књигама историографске врсте којој сама припада, и какав је приступ њеног аутора, научни или идеолошки?
„Историја Србије од 19. до 21. века” Холма Зундхаусена припада малом броју историјских прегледа или синтеза историје Србије – земље која је у својој двовековној историји избијала, нестајала у разним државним оквирима и поново израњала под својим именом. Међу њима, међу прегледима и синтезама, Зундхаусенова књига је најпотпунији преглед историје Србије и по хоризонтали и по вертикали. Пре свега, она покрива целокупну новију историју Србије. Затим, поред политичких, садржи и социјалноисторијске и структуралноисторијске елементе. Другим речима, настоји да оствари синтезу политичке историје са друштвеном и културном историјом, и то је чини различитом од других историјских прегледа. С једне стране, како каже аутор, пружа информације о догађајима и личностима које су биле њихови актери, с друге стране – реконструише перцепције и тумачења која омогућују друштвену оријентацију и деловање људи. Само се по себи разуме да свака појединост (личност, догађај, раздобље) може бити детаљније обрађена и другачије тумачена. Зато постоје парцијалне обраде (монографије, студије, чланци) на чији се импресиван број и у српској и у иностраној историографији Зундхаусен позива и ослања, и без којих ни он, ни било који други историчар, не би могао да напише историјски преглед и историјску синтезу. Појединост је, међутим, у функцији целине: она је сведена на есенцијално (нпр. ванредно успела интерпретација Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића) и њене димензије проистичу из повезаности са осталим појединостима у целини. Ко, дакле, у Зундхаусеновом прегледу нововековне историје Србије, очекује заокружене биографије значајних личности, исцрпне историје идеја, покрета, или ратова, мораће да остане незадовољан.
На првим страницама српског издања „Историје Србије од 19. до 21. века”, аутор је дефинисао свој приступ и образложио свој метод.
Прво, иако би требало да буде излишно, он, за сваки случај, каже да поменуту књигу није писао „као Немац него као историчар”. Ни адвокат, ни тужилац, понајмање судија, он најрадије себе види „као вештака или истражитеља, као некога ко обезбеђује трагове, сакупља доказе, испитује и одмерава и мора да се помири с тим да се суочава с празнинама и пукотинама”. Ко, пак, у његовој књизи „очекује један пледоаје за или против ’Срба’”, мирне душе може да је одложи и остане са својим предрасудама.
Затим, бављење прошлошћу за Зундхаусена је, као и сама прошлост, процес. Већ сада би, између немачког (2007) и српског (2009) издања „Историје Србије од 19. до 21. века”, имао шта да исправи, допуни, изостави.
Најзад, Зундхаусен упоређује. Он познаје историју балканског простора и огромну историографску продукцију о том простору. Сам је писац монументалног дела „Историјске статистике Србије 1834–1918”, које је, по њему, „једна анатомија српског друштва бројкама”, ослоњена на одличну српску статистику коју је у 19. веку утемељио Владимир Јакшић. Затим, „Историје Југославије 1918–1980”… Одрастао и формиран као историчар у Немачкој после Другог светског рата, Зундхаусен је неизбежно упоређивао немачки и српски национализам, њихове трагичне учинке и тешкоће суочавања са разорним последицама.
Са овако дефинисаним приступом двовековној историји Србије, Зундхаусен је на свој резултат гледао као на отворено дело: „Оно што сам изложио то је само рекапитулација два столећа с отвореним крајем”. Или – „с оградама једна историја српске државе”, „један конструкт”. Али, ову отвореност треба схватити условно. Зундхаусен не мистификује историју, али је и не релативизује. Он прави разлику између прошлости и историје. У ствари, између историјске свести и историјског сазнања. Прошлост садржи демантије који се односе на оно што је друштво похранило „у културном памћењу као истину” и има своје кодове. Научним методом прошлост се, међутим, дâ реконструисати. Легитимне су различите интерпретације и реинтерпретације као производ сазнања нових чињеница, али не и фалсификати. Историјска наука стоји насупрот историзму по коме: „Оно што је дуго било прећуткивано, сада се о томе говори, а оно о чему се говорило, о томе се сада ћути”. Или, како би рекао Лешек Колаковски, „данас (је) нешто истина, а сутра нешто сасвим друго”. Заправо, то је грађански рат само другим средствима, непрестани реванши и насиље.
Холм Зундхаусен одбацује хилијастичко виђење историје по коме: „све што је служило нацији и остварењу коначног циља, било је позитивно, све што јој није користило, осуђивано је”. Или класи, свеједно: садржај се мења, али метод остаје исти. Он је двовековну историју Србије посматрао као недељиву историју: са свим деобама, напетостима и различитим могућностима. Иако је и сам шкрто говорио о алтернативама – јер оно што се није догодило није ни обрађивано – он, са извесном сигурношћу, допушта закључак да би историја Србије и српског друштва текла друкчије „да су се елите пре сто година заинтересовале за консолидацију државе и друштва”, а не „за територијалну експанзију”. То становиште деле и други историчари балканског простора и Србије.
Може ли, дакле, „странац” да напише односно да разуме „нашу” историју? Било би неочекивано да неко ко се деценијама, као Холм Зундхаусен, бави историјом Србије, не претпостави да ће резерве према његовој синтези доћи управо са овог становишта. Јер, резерве не могу потицати отуда што су њему недостајале информације: ниједно дело ове врсте нема тако широку истраживачку подлогу. Ове резерве, како је и претпостављао Зундхаусен, проистичу из разлика унутрашње реалности, то јест слике нације у главама појединаца, и спољне реалности, која је резултат научне реконструкције. Али, у том погледу није унисона ни српска историографија: поменуте разлике, разлике између замишљене Србије и реалне Србије, иду и кроз њу саму. Зато је и расправа о „Историји Србије од 19. до 21. века” неизбежно и расправа међу српским историчарима. Та расправа, уосталом, није нова. Са различитим интензитетом, она се у српској историографији води већ један и по век. Ваннаучни предзнаци учесника у расправи (патриоти и издајници)претпостављају јединство нације слободи. Јер, како је (1855) рекао представник немачког национализма Паул де Лагард: „Није допустиво да у једној нацији постоји још нека друга нација”.
Латинка Перовић