Војислав Живковић ратну успомену деде Мирка Михаиловића из заробљеничког логора у Немачкој предаће наследницима Џорџа Т. Фергуса
Потпуковник Џон Капело и Војислав Живковић разгледају прстен у редакцији „Политике” Фото Д. Ћирков Половином априла 1945. године нацистичка Немачка била је пред коначним сломом. Црвена армија спремала се да покрене завршну офанзиву на Берлин, док су америчка и британска војска продирале кроз западне регионе Немачке. Тих дана савезничке армије среле су се у месту Торгау на Елби, чиме су преполовиле територију коју су контролисале немачке снаге.
Уз трупе, закрченим немачким путевима кретале су се колоне избеглица, али и логораша и ратних заробљеника које су немачке снаге покушавале да пребаце у подручја под њиховом контролом, као што је Баварска. Тако се, после напорног марша из Нирнберга, у заробљеничком логору „шталаг VII-А” у Мозбургу код Минхена нашао и амерички пилот Џорџ Т. Фергус, заробљен скоро годину дана раније. Био је израњављених ногу, исцрпљен од дугог ходања. Помоћ у логору пружио му је подофицир и музичар Мирко Михаиловић из Крагујевца, заробљен још током априлског рата 1941. године.
Џорџ Т. Фергус са посадом испред авиона који је оборенУпркос томе што није знао ни реч енглеског, Мирко се спријатељио са америчким пилотом. Пошто му је несебично помогао да се опорави, Џорџ Т. Фергус одлучио је да му у знак захвалности поклони нешто на шта су амерички матуранти, дипломци факултета и војних школа и дан-данас поносни. Наиме, пилот се одрекао свог прстена, масивног комада накита од злата са смарагдом, са урезаним обрисима авиона.
Нажалост, прстен је за Мирка остао само опипљива успомена на изгубљеног познаника – кратко другарство је прекинуто после свега неколико дана, када је пилот одведен у посебни одељак логора, за припаднике савезничких ваздухопловних снага. Агонија ратних заробљеника мозбуршког логора, највећег заробљеничког логора у Немачкој, прекинута је 29. априла 1945. године, само дан пре него што је Адолф Хитлер извршио самоубиство у свом бункеру у Берлину, када је њих 110.000 (више од 25 националности) одушевљено дочекало своје ослободиоце, припаднике америчке Четрнаесте оклопне дивизије.
Мирко Михаиловић у заробљеничком логору Фото Лична архиваМирко се, као и сви, готово распаметио од радости што је коначно слободан. Његову срећу каткад је мутила само чињеница да више никада није видео америчког пилота. Једино сведочанство о његовом идентитету остало је урезано са унутрашње стране прстена, која је скривала мистериозне курзивне латиничне натписе које су протумачили као „Leo T. Fergus” и „43-F”…
Прошле су деценије, и време би наталожило прашину заборава на ове догађаје да Мирко, на самрти, 1975. прстен није завештао зету Добривоју – Бати Живковићу и унуку Војиславу. За ову ратну причу никада се не би сазнало да Београђанин Војислав Живковић (61) није уочи Нове године одлучио да преко „Политике” покуша да уђе у траг наследницима првобитног власника прстена, са жељом да их упозна и да им га врати, али и да сазна шта се даље дешавало са другом његовог деде.
– Сигуран сам да би и деда волео да прстен, који је пажљиво чувао, буде враћен власнику или његовим наследницима – рекао је Живковић.
Редакција „Политике” обратила се ваздухопловном аташеу америчке амбасаде у Београду, потпуковнику Џону Капелу, уз наду да ће се расветлити судбина америчког пилота. Клупко је почело је да се размотава само дан након што је Капело у нашој редакцији кроз лупу, заједно са Војиславом Живковићем, добро осмотрио прстен, на коме, утврдио је, не стоји стилизовано „Leo”, већ „Geo”, што би са тачком која је такође урезана поред представљало скраћеницу од имена Џорџ (George). На прстену је такође прочитао и име чувене фабрике „Џостенс” из Минеаполиса, која од 1897. кује почасно дипломско прстење. Тако је тамо пре петнаестак година израђен и Капелов.
– Угравирани број 43-F вероватно означава генерацију ваздухопловаца којој је припадао. Неће бити лако, али мислим да већина америчких бомбардерских јединица из Другог светског рата има удружења ветерана и податке о судбинама чланова посада – рекао је Капело.
Он је већ сутрадан редакцији „Политике” јавио добре вести. Чланови удружења преживелих пилота не само што су потврдили да је извесни потпоручник Џорџ Т. Фергус заиста био командант једног авиона Петнаесте америчке ваздушне армије, обореног маја 1944. изнад Аустрије, већ су Капелу дали адресу и телефон наследника – двојице синова, као и његове супруге.
Породица је одмах електронском поштом послала Капелу кратку биографију Џорџа Т. Фергуса. Рођен 1923. у Радерфорду у Тенесију, добио је пилотску дозволу и унапређење јуна 1943. године, након једанаестомесечне пилотске обуке у разним центрима широм САД. Б-24 „либератору”, тешком четворомоторном бомбардеру којим је командовао Фергус, посада је, уобичајено за Други светски рат, дала духовито име „Теси од две тоне”.
Овај авион узлетео је 29. маја 1944. године, само недељу дана пре „Дана Д” – искрцавања у Нормандији, из италијанске базе Гротаљи на своју 49. мисију, овог пута против авио-индустрије код Бечког Новог Места. Испоставиће се да је то последњи лет „Теси”, јер су технички проблеми приморали посаду да напусти формацију усред акције, након чега је постала лака и усамљена мета немачке ловачке авијације. Десеточлану посаду су спасили падобрани, али су Фергус и његови саборци провели једанаест месеци у више немачких заробљеничких логора. Фергус је из војске изашао јануара 1946. године као капетан, одликован са десетак ратних медаља и признања. Преселио се у градић Маријета у Џорџији где је 1951. дипломирао стоматологију. Овај свет је напустио прерано, у 37. години, доживевши несрећу док је пецао на језеру Џорџ у Флориди 12. марта 1959. године. За собом је оставио супругу Марвину, и два сина, Џорџа Трећег и Браунинга, са којима ваздухопловни аташе Капело „преговара” о преузимању прстена. Војислав Живковић и Џон Капело гаје наду да ће и Фергусови синови, попут оца пре 65 година, видети Европу из авионске перспективе и доћи у Београд по прстен.
Тереза Бојковић