Аутор: Антоније Ђурић, Православље број 909, Рубрика Ликови за споменар
Не идем ја у цркву да се научим да лажем, да крадем и да будем неваљала. Ја у цркву идем да се благословим. А ви? Чијем се благослову ви надате?“
Овим речима је малена Невена Срећковић узвратила старијем човеку који се шуњао око храма и који је, грубим питањем шта ће она у цркви, покушао да је заустави пред капијом црквене порте.
Овој сцени присуствовала је неколицина верника, међу њима и један стари прота. И сви су били запањени одговором девојчице. Сви, осим старог проте који је три године раније, кад је први пут видео у храму, рекао да је она најлепши пупољак на њиви Господњој, да у њој види будућност Србије.
И оног старијег човека, који се у времену зла отуђио од Бога и цркве, збунила је својим одговором, готово ошамутила. Мислио је да ће збунити и уплашити девојчицу, а десило се обрнуто: она је збунила њега. Нико му у његовом дугом животу такву „лекцију“ није дао!
Невени је у то време било само седам година, била је ђак – првак, али и на другој години веронауке. Било је то њено прво искушење и први отпор једном очигледном безбожнику. То ће јој свакако помоћи да се, захваљујући том чврстом православном корену у својој души, још жешће одупире разним искушењима и насиљу сваке врсте…
Те исте године, као ђак првог разреда основне школе у Чачку имала је срећу не само да упозна Патријарха Павла него и да добије благослов и „поразговара“ с њим. Од Његове Светости добила је на дар икону Пресвете Богородице коју већ осам година држи на свом ноћном сточићу и сваког јутра и сваке вечери клечи пред Њом и моли се…
Тада се десило нешто заиста необично. На питање да ли зна како се зове човек чију је десницу целивала, брзо је, у једном даху, одговорила: „ОВАЈ ЧОВЕК ЗОВЕ СЕ ПАТРИЈАРХ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ГОСПОДИН ПАВЛЕ БУДИМО ЉУДИ!“
Сви су се насмејали, осмехнуо се и Патријарх Павле и даривао је иконом.
Вратићемо се на овај догађај, будући да је згодна прилика да видимо како је све ово почело. Највише је благодарна очевој тетки Дуди: прву молитву научила је од ње, први улазак у свети храм био је с њом, прва сазнања о Богу и постанку света стекла је захваљујући њој, на прво причешће, у четвртој години живота, држала се за теткине скуте… После су дошли часови веронауке у којима је препознала све оно што јој је тетка говорила…
Одрастала је уз цркву, молитве, постове. Нико је ничим није могао обманути. У вишим разредима, на часу биологије, на питање о постанку човека и свих живих бића, рекла је: „Ја ћу одговорити онако како пише у уџбенику, али ја знам истину!“ Наставница, паметна жена, само се осмехнула и дала јој – петицу…
Преварили су се они који су помислили да се Невена не одваја од молитвених књига, цркве, литургије… Стигла је, истовремено, да заврши Основну музичку школу у трајању од осам година – свира клавир и флауту; завршила је школу енглеског језика – може на овом језику да разговара са странцима; пева, рецитује, чита белетристику, а већ је осма година како није изостала, ни закаснила, на часове веронауке.
Ниједна црквена свечаност готово се не може ни замислити без њеног учешћа. Када је у својој седмој години, у дворани парохијског дома у Чачку, говорила стихове Војислава Илића Млађег, посвећеног Светом Сави, познати водитељ и дечији писац Раша Попов није могао да прећути своју зачуђеност: „Ово је чудо од детета! Изговорити, без застоја, готово 20 строфа, и то са сјајном дикцијом, може само неко кога је Бог обдарио раскошним талентом…“ А госпођа Ирена Чоловић, која Невени осам година предаје веронауку, истиче, у први план, њено ревновање у вери, њену питомост, смиреност, општу културу, знање. Она је, каже госпођа Ирена, умиљато јагње које сви воле. Није она најбоља само у веронауци, кроз цело своје школовање зна само за одличне оцене. Невена је, истиче госпођа Ирена Божији дар…
Западала је млађана Невена у разна искушења, али их је савладавала снагом своје вере у Бога и надом у Божију милост. А једно искушење је, заиста, било велико: спремала се за свету причест – последње две седмице провела је у строгом посту, јела је само барено поврће и очекивала тај радосни дан. Уочи причешћа њена је радост била помућена: разболела се, па су је забринути родитељи хитно превезли у чачанску болницу, у којој су лекари брзо установили дијагнозу: слепо црево само што није пукло! Свесни ризика, лекари су родитељима саопштили да је нужна хитна операција, али се девојчица побунила. Чак је и услов поставила: прво причест па операција! Узалуд су је родитељи и лекари уверавали да јој живот може бити угрожен, али је десетогодишња Невена, трпећи јаке болове, остала при својој одлуци: прво причест… Помињала је и анђела – чувара кога је добила на крштењу, истичући да ће се и он молити за њен живот…
И ко зна кроз каква би нова искушења прошла да њена упорност није најбржим путем стигла до парохијског проте Голуба Митровића: он је, носећи златни путир, брзином муње стигао у болницу и причестио Невену. Био је то, можда, онај судбоносни час у коме је Бог пружио руку да заштити своје чедо… Операција је срећно окончана и Невена се убрзо вратила свом дому, својој школи и својој цркви.
Данас је Невени петнаест година и много зрелије гледа на људе око нас. Примећује да живимо у времену безверја, лицемерја, лажи, превара, сиромаштва, насилне смрти, занемаривања наше богате традиције, одрицања од крсне славе, свог Божића и Васкрса. Не може томе да се начуди, иако та појава није масовна, реч је о појединцима. Смета јој, и то не крије, слабљење вере и пожуда за материјалним добрима.
Недавно је слушала причу о једној породици у рудничком крају која се одрекла своје крсне славе, Светог Николе, и за некакву своју нову „славу“ изабрала – Титовдан! Зна она, у то се и сама уверила, да има мало „чукнутих“ људи, али не уме себи да објасни околност да на такве измишљене славе долазе и гости! Допрла је до њеног слуха и прича о неком вајном Србину из нишког краја који је такође одбацио своју прастару крсну славу а за нову изабрао „свети партизан“. Његову безочност уочили су нишки свештеници оног часа кад их је замолио да му прекаде и прережу „славски“ колач. Свештеници су се само насмејали овој глупости…
Невена налази утеху у младој генерацији која све више испуњава не само храмове него и црквене порте – храмови постају тесни за српску младост…
А онај сусрет са Патријархом Павлом збио се пре седам година. Датум „урезан“ у њено памћење: 27. јули 1997. године. Тада је Патријарховом звању и имену додала оне две речи: „БУДИМО ЉУДИ!“ Мислила је да су оне део његовог имена и презимена. Није, дабоме, ни слутила да ће и она по томе бити позната – њене речи су, као крилатица, прелетеле преко висова Овчара и Каблара, стигле у српску престоницу и даље, на Цетиње и у манастир Тврдош у Херцеговини, и још даље, преко свих гора и мора. Цитирали су је, у одушевљењу, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије, Владика Лонгин, игумани многих манастира, монаси у нашим светињама, њени школски другови… Пре неки дан њене речи навео је и један наш познати недељник. Многи је цитирају, а нико је није упознао и видео. Нико, осим оних који су је видели на црквеним свечаностима…
Данас, упола старија, у својој петнаестој години живота, тумачи Патријархове речи БУДИМО ЉУДИ. Та порука, каже Невена, није упућена само нама, Србима, она је универзална, упућена је свету. Бити ЧОВЕК подразумева доброту, племенитост, поштење, искреност, а не грубост, насиље, лаж, превару, отимање… Мени се чини да нама, Србима, Патријарх поручује и ово: не узимајмо туђе, али бранимо своје!
Добро је, још на почетку ове приче, рекао онај стари чачански прота да је Невена најлепши пупољак на њиви Господњој. Она је будућност Србије.
Име јој казује да неће увенути: анђели ће тај цветак непрекидно заливати.