Српски Сион
Препознатљив по торњевима цркава и палатама, познат по одличном вину, нераздвојан од имена Бранка Радичевића, центар духовности, због чега је стекао име српског Сиона, све је већи магнет за туристе жељне лепоте и мира…
(Снимио Милан Јанковић) На североистоку Срема, на усталасалим зеленим обронцима Фрушке горе а на обали Дунава, налази се ово место које спада међу најлепше мале градове југоисточне Европе. Ту су се среле и „пољубиле“ две европске културе – западна и источна. Тај спој је и данас видљив и узбудљив. Зато вам, кад се нађете на тргу окружени велелепним грађевинама, срце заигра, јер стичете утисак да сте у пребогатом музеју под „капом“ неба, и то у време ђачке екскурзије, јер срећете само младе и лепе гимназијалце и ученике Богословије. Одрасли раде у десетак километара удаљеном Новом Саду, Зрењанину или у Сремској Митровици, јер у „граду музеју“, који са својих 8.800 становника нема чак ни статус града, посла има само за њих 800.
Око Карловаца нема ни лаке ни тешке индустрије, ни фабрика високих, зачађављених димњака који би „кадили“ ваздух… Ничег што би загађивало или ружило околину, јер је град на подручју Националног парка Фрушка гора и споменик је културе. Нема неконтролисане градње, па не расте у висину, куће су старе, на један бој, породичне, многе стилске, као што је кућа Димитрија Анастасијевића Сабова, богаташа и српског добротвора с титулом племића, једна од најлепших у стилу грађанског барока код нас. Препознаћете је по „чипки“ од кованог гвожђа и иницијалима власника на прозорима.
Тишина која се чује
Кад после узаврелог Београда, свега педесетак километара удаљеног, овде „чујете“ само тишину, јер кроз центар нема саобраћаја а читаво место је заправо у центру, схватите право значење речи мир и спокој, а почињете да размишљате и о духовности и традицији…
Пре свега ту је гимназија, основана 1791. а садашњи изглед, у нововизантијском стилу, добила је 1891. Поглед нам се „лепи“ за необичну жуто-црвену фасаду која дочарава средњовековно црквено градитељство, а унутра лепота божја – ходници поплочани мермером, на вратима живописни витражи… Привучени складном песмом на латинском, провирујемо кроз одшкринута тешка врата чувене Свечане сале – ђачки хор вежбао је под украшеним сводовима мајсторски осликане таванице, међу уљаним сликама старих мајстора. Чак су и пећи стилске, јаркоцрвене, аустроугарски рад. Али репертоар им није само класичан. У модерном аранжману изводе чак и „Ролингстонсе“, поп и соул музику, каже нам Бисерка Ненадовић, професорка биологије, којој је музика давнашњи хоби, па тако већ пет година води хор.
Свратили смо и у школску библиотеку, најстарију код нас, у којој се, у застакљеним полицама, међу 18.000 књига, налазе и фототипско издање „Мирослављевог јеванђеља”, прва издања дела Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Бранка Радичевића, карловачког ђака и уз Змаја нашег најпознатијег песника романтичара, који је свет напустио не дочекавши 30. рођендан. Сахрањен је у шуми на Стражилову, које је волео и опевао…
Уз гимназију, зачудо, постоји и старинска пекара у којој не праве кроасане. Јутро је, мами мирис хлеба тек извађеног из фуруне, а због његове реш корице и средине меке као душа одужио се ред све до Магистрата. Са његовог дугачког балкона, под грбом града, 1. маја 1848. проглашено је Српско војводство. У згради је сада општина, а нешто више о граду желели смо да чујемо од њеног домаћина Миленка Филиповића, општинског председника, који познаје Карловце у душу, јер је ту рођен, као и сви његови преци, 350 година уназад.
Ни лепота не помаже увек
Чујемо да упркос лепоти и духовном значају место спада у неразвијене општине. Туризам није довољно јак да покрије све потребе, иако је град све посећенији. У време кад је неговао блиске везе са Грацом, Трстом, Бечом, Темишваром, имао је историјску прилику да буде наш Хајделберг, град културе и образовања, сада је реалније очекивати да постане центар конгресног туризма.
Филиповић с поносом набраја у чему је све град био први – сем гимназије, била је то и Богословија, друга по старини у православљу, па прво соколско и ловачко друштво, први часопис, ту је одржана и прва позоришна представа – а сада нема ни биоскоп!
– Оно што имамо, морамо сачувати за време када ће бити престижно живети у овом граду. Ни нашим прецима није било лако да сачувају српство у време Аустроугарске монархије под чијом су влашћу били, па су уз мало мудрости и много одрицања у томе успели – закључује ипак оптимистички.
Поздрављамо се и журимо у Саборну цркву – у садашњем издању завршену 1762, са два велика звоника и малим између њих, чувену по лепоти иконостаса који су осликали Теодор Крачун и Јаков Орфелин. Краси је и 11 уљаних слика Паје Јовановића. Католичка црква Пресветог тројства је мало даље, некад је имала три олтара а сада два и лепо украшене оргуље са једним мануалом.
Патријаршијски дворУ центру је још једна православна црква, Доња, у којој је 1784. завладичен Петар Петровић Његош. У порти је, недуго по изградњи цркве, посађен платан, сада оријаш, који крошњом наткриљује кров а корењем подиже темеље храма. Засад је резултат њиховог опасног „загрљаја“, који прелази у рвање, нерешен.
Патријаршијски двор, са каменим лавовима пред широким улазом, Милан Кашанин је сматрао једном од најлепших палата у Војводини а мало ко се са њим не би сложио. Саграђена је 1894. у комбинацији барокног и псеудоренесансног стила, по пројекту чувеног архитекте Владимира Николића. Иконостас капеле у Патријаршијском двору дело је Уроша Предића. У Ризници, отвореној и за посетиоце, чувају се богослужбени предмети међу којима су и престони крстови од дрвета, опточени златом и украшени драгуљима, права ремек-дела. Данас је Двор седиште епархије епископа сремског.
Две девојке крај „Четири лава”
Чесма „Четири лава”Поред чесме „Четири лава” сликају се девојке. Саграђена је од црвеног мермера 1799. када је са чератског брега изворска вода доведена у град, а има и „сестре“, сваку са именом и патроном, које жуборе у свим деловима града. Иза ове на тргу је истоимена кафаница изузетно пријатног штимунга, у којој се уз тамбурице и добро вино можете почастити специјалитетима домаће кухиње, што прија увек, а поготово зими, кад је унутра топло, а напољу „загуди“ ветар. Мало је чудно, али и занимљиво да у овом граду, сем свима познате кошаве и северца, дувају и неки само њихови ветрови – стражиловац, горњак, доњак и горски ветар! Ветрић ће вам зујати око ушију и ако се попнете на било који од три брега изнад Сремских Карловаца, али ћете свакако уживати у дивном погледу на град и Дунав. Лети је на дунавским адама и пешчаним плажама права милина, а ко воли рибу, вино и музику, може да ужива читаве године, јер је чарди и кафаница на његовим обалама колико ти душа хоће. Тако са хране за душу пређосмо на ону другу, али – важно је да има и једне и друге…
———————————————————–
Име и историја града
Место се први пут помиње као тврђава Каром још пре Косовског боја – 1308. Припадало је разним племићким породицама, а до 1521. породици Батори, када га је турски војсковођа Бали-бег освојио и тврђаву срушио. Место је 170 година било део турске империје. Словенско име Карловци први пут је забележено у путопису Антуна Вранчића из 1533. године.
Најзначајније поглавље у историји Сремских Карловаца је 18. век, када су постали центар јавног, политичког, просветног и уметничког живота војвођанских Срба.
По завршетку Првог светског рата Карловци су ушли у састав Државе Срба, Хрвата и Словенаца.
———————————————————–
За округлим столом, први пут
На брегу над Карловцима, где се данас налази Капела Госпе од мира, у малој дрвеној бараци, после 72 дана преговарања, 1699. је потписан мир, касније назван Карловачки, који је граду обезбедио место у свим читанкама света. Карловачким миром је окончан Велики бечки рат (1683–1699) и прекројена карта Европе. Први пут у историји дипломатије, представници зараћених страна преговарали су, ради равноправности, за округлим столом а из истих разлога је барака имала и четири улаза, како би сви представници великих сила улазили истовремено. Са једне стране биле су то Аустрија, Пољска и Венеција, а са друге Турска. Посредници су биле Енглеска и Холандија. На том месту фрањевци су касније изградили капелу која се управо реновира од темеља па до бакарног крова, који се већ пресијава на сунцу.
———————————————————–
Фруштук и чаша бермета
Вина која су прославила Карловце су десертни аусбрух и бермет, суво аперитивно, којем се додају пелин, анис, цимет… За њима не заостаје ни ризлинг, а у Бечу и данас постоји заштићено име ружице под називом „Карловци товајн”. Лозу је у римско доба у ове крајеве донео Марко Аурелије Проб. Од вина се вековима живело лепо, па током 18. века и све до средине 19. на пољима око Карловаца, сем винове лозе, није било ниједног под житарицама. Вина су путовала и даље од Беча, по Чешкој, Пољској, Швајцарској, Молдавији и Белгији… Била су у винским картама прекоокеанских бродова, па и на „Титанику“. Сви путописци су их спомињали уздишући за њима. Тесла је ценио бермет, сматрајући да подстиче интелектуалне способности, док многи верују да ова вина сем очаравајућег укуса и ароме имају и афродизијачку моћ.
Туристи могу да бирају у којој ће од бројних винарија да их дегустирају. Винарија „Киш”,која постоји још од 1830, једна је од најзаслужнијих за промоцију црног бермета а производии рајнскиииталијанскиризлинг, мерло, шардоне, и белибермет.У кући породице Живановић, сем у вину, ракији и „сремачком фруштуку”, може се уживати и у дегустацији меда, али и у посети необичном породичном Музеју пчеларства, основаном на темељу спомен-збирке коју је прикупио Јован Живановић (1814–1916), зачетник модерног пчеларства код нас.
Нађа Орлић
[објављено: 28/12/2008]