Разни текстови

Са Богом човеку није увек лако
Вековима се стално понавља исти подвиг, па ипак, мало их је који познају процес природног развитка хришћанског подвига. Због тога се многи губе на том путу. Господ је рекао: Јер су уска врата и тесан пут што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14).

Пут Хришћанина је у главним цртама следећи: У почетку човек бива привучен Богу даром благодати. После тог привлачења настаје дуги период испитивања. Бог проверава чевекову слободу и његово поверење према Њему, и то кадкад веома „сурово“. У почетку обраћења к Богу, Бог обично брзо и на чудесан начин испуњава све молбе, и мале и велике, а да их човек малтене још није ни изрекао. Али када наиђе период испитивања, све се мења и небо као да се затвара и постаје глуво за све молитве. За ревносног хришћанина све у животу постаје тешко. Однос људи према њему се погоршава. Људи се односе према њему неповерљиво и престају да га уважавају. Оно што се другима прашта, њему се не прашта. Његов труд се готово увек плаћа испод норме. Тело му постаје лако подложно болестима, а природа, околности и људи – све се окреће против њега. И поред свих својих природних дарова, који нису мањи него код других, он не налази могућности да их примени. Уз све то, њега муче још и многи напади демонских сила. И последње, најтеже и неподношљиво страдање које му се дешава јесте – напуштање од стране Бога. Тада његова страдања достижу врхунац, јер потресају целог човека, на свим плановима његовог бића.

Бог оставља човека? Зар је то могуће? Доживљено осећање близине Божије смењује супротно осећање – то јест, да је Бог бескрајно и недостижно далеко, даље од звезданих светова, и сва призивања Бога губе се немоћно у бескрајним просторима. Душа свом снагом појачава свој унутрашњи крик к Њему, али не види нити помоћ, нити да се обраћа пажња на њене вапаје. Тада све постаје тешко, изнад сила. Све се постиже тек уз крајње напоре. Живот постаје мучан и човеку се чини као да се над њим надноси Божија клетва и гнев. Међутим када ова испитивања прођу, човек сазнаје да га је чудесни Божији промисао брижљиво чувао на свим његовим путевима.

Хиљадугодишњи опит преношен са колена на колено и са покољења на покољење сведочи о једноме: када Бог види верност подвижникове душе, као што је видео код Јова, Он човека води по таквим дубинама и висинама које други не познају. Уколико је већа и дубља човекова верност и поверење према Богу, утолико ће строжије бити проверавање и савршенији опит, који може да доспе до крајњих људских моћи.

Све док се не ослободи велике гордости, човек је подложан наступима изузетно мучног адског очајања које изопачава његове представе о Богу и о путевима Његовог промисла. Мучећи се у адском мраку, горда душа сматра да је Бог виновник њених патњи и представља Га бескрајно суровим. Како не познаје истинско биће у Богу, она све посматра кроз призму свог болесног, паћеничког стања, и почиње да мрзи, како властити живот, тако и све што постоји. Живећи ван Божанске светлости, душа у своме очајању иде тако далеко, да јој се и биће самога Бога чини као безнадежна бесмислица, услед чега се све више удаљује од Бога, а њен презир према читавом бићу постаје све већи и већи.

Они који верују нису подложни оваквом очајању и мржњи. Јер, човек се вером спасава – вером у Божију љубав и милосрђе, вером у Његову реч, вером у сведочанство отаца Цркве. Већина богобојажљивих хришћана можда и нису доживели у току свога живота васкрсење своје душе, али вера у њега их је крепила. Старац је често говорио о тој вери, позивајући се на речи Господа: Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29). Доћи ће време када ће ова вера извести човека из мрака и тескобе ропства и узнети га у област истинског, нетрулежног живота, чија је узвишеност посебна, сасвим различита од уобичајене људске идеје о узвишености и лепоти.

Друкчије поступа непријатељ – ђаво са онима који га примају, а друкчије са онима која са њим ступају у борбу. Једно је страдање гордог очајања, а друго је страдање побожне душе када Бог сатани дозволи да ступи у борбу са њом. Ово последње искушење је инзванредно тешко и ретко се допушта.

Кад човек по Божијем промислу први пут осети богоостављеност и приближавање сатане, читаво његово биће, и душу и тело, притисну велика страдања и страх. Овај страх се не може упоредити са страхом од разбојника и убица, јер је у њему мрак вечне погибли. Душа тада сазнаје шта је ђаво, сазнаје снагу његове суровости, и ужаснута величином зла које стоји пред њом – сва претрне. Од ужаса, очајања и великог страха душа тако малакше, да више не налази у себи снаге за молитву. Она више не осећа себе крај Бога – Заштитника, а враг јој говори: „Ти си у мојој власти… У Бога се не уздај и заборави Га. Он је неумољив“. У таквим тренуцима душа која не жели да прихвати ђавола или ћутке замире са мишљу о Богу, или пак, у бољем случају, налази у себи довољно снаге да призива Божије име. Она тек касније сазнаје да је у тој борби Бог ни један тренутак није остављао.

Из старчевих бележака ће читалац видети да је он два пута доживео овакву борбу са сатаном. Први пут спасло га је изговарање Исусове молитве. Њу још није био ни завршио, а Господ му се јавио. Други пут, пак имајући већ више снаге и храбрости, узмогао је да седне и Богу се обрати молитвом. Тада је као одговор чуо ове необичне речи: „Држи ум свој у аду, и не очајавај“.

Тако је он познао каквим се оружјем, побеђује ђаво. Наиме, приликом сваког приближавања ђавола, душа сву своју мржњу окреће на себе и као свог највећег непријатеља саму себе осуђује на вечну муку, додајући: „Бог је свет, истинит и благословен вавек“.

Наоружана оваквим оружјем, душа се ослобађа од сваког страха и врагу постаје неприступачна. Овакво „искусна“ душа при сваком нападу сатане са великим гневом себе баца у бездан вечне таме, сматрајући да је и то заслужила. Тада се ђаво удаљује од ње не издрживши снагу огња на који је наишао, а душа, слободна од њега, може чистим умом да се молитвено обрати Богу.

„Ђаво је пао због гордости“. Гордост је извор греха. Из ње проистичу сви видови зла: таштина, славољубље, властољубље, хладноћа, суровост, равнодушност према страдањима других, маштање ума, превелика живост уобразиље, демонски израз очију, демонски карактер читавог лика, суморност, туга, очајање, мржња, завист, понизност, код многих бура телесне похоте, мучно унутрашње неспокојство, непослушност, страх од смрти, или пак жеља да се оконча живот, и најзад, што није редак случај, потпуно лудило. То су знаци демонске духовности. Али, док се они не пројаве на видан начин, многи их не запажају.

Нису сви набројани знаци карактеристични за онога који је „прелешћен“ демонским помислима, или виђењима, или „откривењима“. Код неких преовлађује мегаломанија, славољубље и властољубље, код других туга, очајање, прикривено неспокојство, код неких, пак, завист, или суморност и мржња, код многих телесна похота. Али, код свих се неизоставно јављају уображеност и гордост, која може да се скрива чак и под видом највеће понизности.

„Прелешћен“ ђаволом човек не разуме шта је сатана и полази за њим. Он не зна тежину директне борбе са сатаном, као ни то да страда зато што га сатана одвлачи од светлости правог живота у мрак, у којем сам живи. Та страдања на себи носе печат духовне слепоће. У неким случајевима ђаво пружа човеку извесну немирну насладу гордим сазнањем његове умишљене величине, док код других изазива силне душевне муке и подбада душу да устане против Бога. Не схватајући прави узрок својих страдања, душа се с мржњом односи према Богу.

Побожна, пак, душа, која је познала Божију љубав, страда због отворене борбе са непријатељем и због велике моћи сатанског зла устремљеног на њу у тој борби. Човек ту јасно види, да ова сила може потпуно да га савлада.

У првом случају душа се обично дуго бори, а да при томе не налази пут ка Богу. У дугом, пак, Бог се јавља човеку у великој светлости, али тек пошто душа прође кроз проверу, чије трајање и интезитет Бог одмерава. Код неких провера траје отприлике три минута, код друтих сат или више, а код једног подвижника је потрајала три дана. Трајање овог зависи, са једне стране, од напрегнутости борбе, а са друге, пак, од издржљивости човека, будући да душевне моћи нису код свих једнаке.

Нема већег искушења него што је напред описана борба душе са сатаном. То зло је веће од сваке друге беде која може да задеси човека на овој земљи. Али, постоји једно страдање мучније и од овога. То је страдање душе која је у дубини рањена љубављу према Богу, али која не може да достигне Траженог.

Несхватљив је начин Божијег поступања са душом. Он у њој изазове жарку љубав, а затим се на чудесан начин прикрије од ње. Кад душа изнемогне, мучена осећањем остављености, тада Он поново тихо прилази са Својом неизрецивом утехом. У извесним тренуцима мука због богоостављености превазилази сва адска страдања. Али, ова мука се одликује тиме што садржи животворну Божију силу која овај бол претвара у сладосно блаженство Божије љубави.

Човек не може бити непоколебљив све док живи у овом земном телу. У ретким тренуцима чисте молитве подвижникова душа дотиче истинско вечно биће. То и јесте крајњи и једини циљ. Међутим, кад се таква молитва заврши, опет се доспева у стање или осредњег богоосећања, или чак чулног осећања света са којим се враћа мрак тела и слаби моћ унутрашњег осећања.

Код многих људи чулно осећање света је у толикој мери чврсто да и не знају за друто. Тако они постају „плот“ која не прима Божји закон. Међутим, подвижник ово враћање из чисте молитве у грубост чулног осећања света, доживљава као удаљавање од Господа. Апостол Павле говори:… знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа… и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа (2.Кор. 5,6;8). Само непрекидним подвигом подвижник може да избегне спуштање, на шта га својом тежином непрестано вуче његово тело. И што су чешћа и трајнија његова духовна стања, толико је болнији силазак у чулно осећање света.

Молећи се пламеним плачем, будући подстакнут духом Божије љубави, подвижник достиже стање изнад којег се више не може уздићи. Тада он доживљава спокојство духа због близине Божије. Али, када се молитва заврши, ово спокојсвто потраје још неко време, некад дуже, некад краће, а затим душа поново почиње да се мучи. Смењивање ових стања може да има различите последице. Неки на свом духовном путу достижу до молитве која душу приводи страху и трепету, да би се затим постепено спустили на нижи ступањ, где молитва почиње да слаби. Друге, пак, храбре душе неуморно узрастају тежећи за што савршенијом пунотом молитве, све док се у њиховој души не укорени жеља, чак и потреба, да се ни мало не штеде, при чему као да „мрзе и погубљују“ своју душу. Но, како из старчевих списа видимо, ни ово није највећа љубав коју Господ може да дарује Својим слугама. Са сладошћу те љубави човек лако подноси страдања, па и саму смрт.

Блажени старац је био потпуно сигуран да је љубав којој га је учио Свети Дух, по својој онтолошкој суштини несумњива Истина. Ово је спознао у тренутку када му се јавио Господ. Он је говорио да душа не може а да не позна свога Творца и Бога када јој се Сам Господ јави. Дејством Светога Духа он се удостојио сагледавања савршене светости Бога и свим својим бићем је стремио ка стицању те светости.

Онај који иде овим путем не може се поводити за апстрактним разумским мишљењем, чак ни када се ради о тајнама вере. Његова душа одбацује свако „мисаоно расуђивање“, будући да оно уноси распад целовитости и јединства живота духа који је молитвено устремљен ка Богу. Непрестано пребивање у молитви слаби сећање на све спољашње, и када не би било навике из ранијих година, којом је он обављао свакодневне послове, он их не би могао ни извршити.

„Душа која је познала Господа и сладост Светога Духа, изгледа као безумна. Она седи, ћути и неће да говори. Као безумна она посматра свет и неће га, и не види га. А људи не знају да она сагледава љубљеног Господа, и да је свет остао иза ње као заборављен, и да неће да мисли више на њега, јер у њему нема сладости“.

Архимандрит Софроније, Старац Силуан, стр.181 -186.

Циљ хришћанског живота
Ево шта прича Николај Мотовилов у својој забелешци, која се чува у архиву манастира Дивјејева, а коју је забелешку објавила 1903. године његова удовица Јелена Мотовилова.

Дан је био облачан, прича Мотовилов; земља беше покривена де­белим снегом, који је стално падао, када ме отац Серафим по­стави да седнем поред њега на једно оборено стабло. – Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цр­кву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хришћанског живота. Али вас тај одговор није мо­гао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви други хришћански подвизи, добри су као такви; али циљ нашег живота није да само то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да задобијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Све­тог, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задо­бијање овог Духа је циљ нашег живота. – У ком смислу ви гово­рите да треба задобити Духа Светог, запитах оца Серафима; ја то не разумем. – Задобити значи стећи, рече ми он. Ви сигурно знате шта значи стећи новац; То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да сте­кне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечити капитал и једино благо које никако не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да би сте желели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је слу­жба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, више него све друго, она даје Духа Светога. -Оче, рекох, ви све време говорите о благодати Духа Све­тога, коју треба задобити, али како и где је могу видети? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу знати да ли је Он са мном или није? – Благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјег. – Запитах га: Како бих ја лично могао да постанем сведок? – Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу, ти и ја. Зашто не гледаш у мене? – Оче, не могу да вас гледам, јер је ваше лице постало светлије од сунца и очи су ми засењене. – Не плашите се, ваше Богољубије, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе не би вам било могуће да ме видите таквим. – И нагнувши се према мени, шапну ми благо на уво: Свим срцем молио сам Господа да вас удостоји да видите, телесним очима, овај силазак Његовог Духа. И ево, узвишена милост утешила је ваше срце као што мајка теши своју децу. Дакле, пријатељу, зашто ме не погледате? Не бојте се ничега, Господ је са вама! – Ја га тада погледах и сав претрнух. Замислите: у средини сунце, при њего­вом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, из­раз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку, ни то лице, већ једино ту заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која обасјава својим сјајем снежни покривач којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице која падају попут белог праха. – Шта осећате? запита отац Серафим. – Тишину и мир које не могу изразити, рекох. – Шта још осећате? питаше он. – Неисказану радост која испуњава моје срце, одговорих. – Та радост коју осе­ћате ништавна је када се упореди са оном радошћу за коју је речено „да око још не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима, који га љубе“ (1.Кор.2,9). Нама су дати само наговештаји ове радости, али шта казати о правој радости? Шта још осећате, ваше Богољубије? – Неисказану топлоту, рекох ја. – Какву, пријатељу! Ми смо у шуми, сада је зима и свуда је снег око нас… Каква је то топлота коју осећате? – Одговорих: Као када бих се купао у топлој води. Осећам такође мирис, какав никад до сада нисам осетио. – Знам, знам, рече он, ја вас хотимично питам. Тај мирис који осећате је благоуханије Духа Божијег. А та топлота о којој говорите није у ваздуху, већ у нама. Загрејани њом, пусти­њаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном ха­љином, која им је замењивала одело. Царство Божије налази се унутра у нама. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Светим Духом. – Да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила? запитах ја. – Верујем да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога, већ преко вас, осталом свету. Идите с миром и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду са вама! – Када сам га напу­стио, завршава Мотовилов, виђење није престајало: старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора и неисказана светлост коју сам видео својим очима, продужавала је да га и даље обасјава“.

Св. Серафим Саровски

Узроци отцепљења западне латинске цркве од Православне источне Цркве
Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. То је мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер је он био и учен богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи „Историјска студија о узроцима расцепа” (која је штампана у Атини у два тома, 1911–12. године).

Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. „Јер кад би својства и власт Апостола Петра, пише св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципā (начелā): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостолā), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42–45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим”. Међутим, додаје даље Светитељ, „јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостолā, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу” (књига I, стр. 68–69). – „Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца” (Јн.17,17–22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама „често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве” (књига I, 70.73). – „Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих и Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење” (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Православне вере, и такође и у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48–51 и 84–85).

„Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)” (књига I, стр. 93–94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159–172). Зато вели Светитељ: „Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере” (књ. I, 173).

Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. То су били лажни документи, такозвани „Дар Константинов”, „Псевдоисидорове декреталије” и „Грацијанови декрети”, све из каснијег времена (из 8–9, и 12. века). – „Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква – црква над црквама, и Римски епископ – епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. Влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влашћу) која му долази од даровā и повластицā датих му од императорā”! (књига I, 199–200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: „Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата” (књига II, 8). Јер папски примат власти „изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, у ствари су и они произашли из овог првог узрока” (књига I, 69).

На крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: „По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима – папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се ни мало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањио величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину Цркву прворођених”! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве Римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Свети Нектарије, „центар јединства и камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити”, како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: „Нека Бог буде судија између нас и њих” (књига II, 224).

Преузето из Житија Светих, Светог Јустина Ћелијског

О немогућности спасења иноверних јеретика
Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.

Питање које ви постављате сада постављају сви редом. „Зашто се не спасавају“, пишете ви, „незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем… Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!“

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад – не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. „Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим“, говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог. Казне – судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?“ Господ им је одговорио: „Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла“ (Јн.6,28-29). Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је – дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничење) са Богом уз посредство њиме дарованих тајни. Али узалуд и погрешно ви мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд ви гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хо ћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством – вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.

„Мислимо, дакле“, говори свети апостол Павле, „да ће се човек оправдати вером без дела закона“ (Рим.3,28). „И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу“ (Рим.3,22-24). Ви ћете приговорити: „Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела – мртва“. Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела пале природе наше. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере. Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе – од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца – недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуда га, с каквим правом, налазите, и препознајете код себе? Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. А то што називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као здрав, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се, дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божјем? Није, него здрав разум показује ово. Ах, ваш здрави разум!… Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божјем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божјем, које превазилази свако умовање, и свако поимање човеково недоступно је за њих. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи… кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!… Имаш име да си хришћанин, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине – бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. То је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. То је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити уму своме сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна сопствена самоизмишљања и скитања ума човечијег.

Кажете: „Јеретици су такође хришћани“. Откуд вам то? Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства – богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, – бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес – зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха – богохуљења. Ко прочита пажљиво “ Одлуке Сабора“, тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, – упорно се одржава у души њоме зараженој – и тешко је човеку исцељење од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: „Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу“. Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, а потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!… Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. То лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, – само понеку разлику у обртима речи – тек толико! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима „нема ничег за осуду“, одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа – само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску – тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу. Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, – дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, ту је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе – он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!… Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, а са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је – одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, не Фрање и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима – посредством хришћанства.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Јуриш на Цркву и народ (Поуке србске и руске прошлости)

Црква је вековима била нападана од стране јеретика и секташа, који су, напојени мржњом према свему светом и честитом, настојали да разоре православну веру у срцима и умовима, али и да завојевају државну власт, ради лакшег наметања својих јеретичких учења. Историја васеленских сабора довољно је позната управо као историја борбе за чистоту вере, која је у исто време била за Богом благословено друштво и државу. После те епохе, када се Византијско царство учврстило у Православљу, светлост Цркве од Истока прихватили су многи народи, међу којима су били Срби и Руси. И они су имали својих искушења у одбрани духовно-моралног здравља, угроженог од стране учитеља лажи и смрти. Две јереси које ћемо укратко поменути биле су, по много чему, сличне тоталитарним верским сектама данашњице – како по догматици, тако и по етици; у нека срећнија времена, поуке које нам тим поводом пружа наша хришћанска прошлост, могле би се искористити у стварању трезвеног односа према рушитељима људског достојанства маскираним у јагњеће коже „верске толеранције“.

Срби и богумилска јерес

Богумилска јерес, која је пошла из Бугарске, а муњевито се ширила Балканом и продрла све до Западне Европе (италијански и француски катари и патарени имали су духовност врло сродну богумилској), у Србији је нарочито почела да букти у доба владавине Светог Стефана Немање (потоњег монаха Симеона). Период његове владавине (од 1168. до 1196.) био је карактеристичан по борби Великог Жупана за јединство србског народно-државног простора, као и за ослобођење од потчињености Византији. Успевши да сузбије самовољу племића и да се, што борбом, што „усправним клечањем“ осамостали у односу на Византију, Стефан Немања је морао да постави здраве темеље духовног заједништва Срба којима је предстојала дуга и пуна опасности историјска одисеја на балканским ветрометинама… Богумилска јерес која се, као што рекосмо, из Бугарске пренела у Србију, томе је била једна од главних препрека.

Богумилска „догматика“ била је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасве уздала у човекову моћ самоспасења (данас би се то назвало „аутореализацијом“). Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраћем изгледала (у загради ћемо додавати слична учења савремених секти, да бисмо видели како ђаво ни не може да „оригинално“ руши Цркву, него се из векове у векова понавља):

1. Хуле предања и устав светих Отаца (баптисти, адвентисти, јеховисти, тврдећи да се држе „само“ Библије, одбацујући Свето Предање у потпуности, сматрајући га људском измислицом);

2. Не поштују часни Крст (познати став јеховиста: „Зар да поштујемо средство којим је „Христ“ разапет?“, при чему заборављају да је Крст оруђе нашег спасења, обасјан и осмишљен Васкрсењем);

3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље (тражите од адвентисте или јеховисте да пољуби икону, и видећете да он од ње бежи);

4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини (кад секташима наводите примере чуда православних Светаца, од Светог Николе до Светог Василија Острошког, они исто то кажу);

5. Бог није створио небо и земљу;

6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио (за протестантске секташе, Прићешће није стварно; то је пука „комеморација“ везана за Тајну Вечеру);

7. Презиру Свете Тајне цркве, Литургију, молитве, и томе слично;

8. Презиру свештенике и називају их фарисејима (јеховисти пропагирају мржњу према Цркви, тврдећи да ју је основао „ђаво“);

9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге (учење о „злом Богу“ Старог Завета присутно је код кроулијевих сатаниста);

10. Не поштују и Светог Јована Крститеља, и називају га „антихристом“ (кроулијевци такође имају ритуал жртвовања петла, који сомволизује Светог Јована);

11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре (као и протестантски секташи, који је зову „Маријом“ и од којих неки веле да је, уз Исуса, имала „још деце“ с Јосифом);

12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи;

13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино (кришнаисти брак сматрају „нужинм злом“, а забрањују употребу меса и алкохолних напитака; против меса и алкохола су, такође, адвентисти, и њима слични, иако се зна да је сам Господ Христос јео пасхално јагње и пио вино);

14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају (баптисти, адвентисти, јеховисти сматрају да се могу и смеју крштавати само одрасли јер деца, тобож, „не знају“ шта чине);

15. Не исповедају Христа који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова (већина њу-ејџ секти, као богумили некад, сматра да је „Исус из Назарета“ био обичан човек који је имао тзв. „христосвест“, а ту „свест“ окултним техникама може задобити сваки човек);

16. Не светкују празнике ни успомена на мученике, нити верују у моћ светих моштију (као ни протестанти);

17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара (једном речју, не признају државу, попут јеховиста, који одбијају служење војске, а лојалност бруклинској централи у Њујорку сматрају важнијом од лојалности земљи у којој се налазе, и у којој одбијају ношење оружја и одбрану државе).

Многе подробности богумилског учења износи „Новоканон“, који је Свети Сава превео и приредио ради заштите србског народа од духовног, моралног и правног безакоња и ради успостављања доброг и благодатног поретка у Цркви и држави. Богумили су сматрали да је човек поседнут ђаволима, и да му никакве Свете Тајне не помажу, осим молитвене формуле коју они изговарају (нешто слично хиндуистичкој мантри у кришнаизму или разним врстама ТМ-јоге)… Ова прелест имала је и своју сексуалну димензију: бабуни (друго име за богумиле) верују да душа приликом сједињења са Богом осећа задовољство које осећа жена при односу са мужем (тако кришнаисти тврде да се Кришном могу имати сексуални „односи“); с друге стране, презирали су брак, а неки су се у кастрирали, да би били „чисти“.

Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док „ђаво не изађе из човека“. (Ово је слично секташком „испирању мозга“, заснованом на потреби за „апсолутном чистотом и духовношћу“ и искључивањем из радних процеса шире друштевене заједнице ради обитавања у секти.) сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте. Данашњи гуруи код бабуна су називани „блажени и савршени“ („бакте“, рекли би кришнаисти; „оперативни тетани“ – рекли би сајентолози.) њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата (Раџиниш, „савршени“, имао је 96 ролс-ројсева, проповедајући својим следбеницима потребу сиромаштва као пута ка просветљењу.)

Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти. Људе су, без икаквог разбора, „ослобађали греха“ само ако понављају бабунске молитве. Трудили су се са своје људе убаце међу свештенике, да би на тај начин лакше деловали у Цркви, и придобијали нове чланове.

Код богумила је постојао концепт „небеске обмане“, присутан и у савременим сектама: наиме, бабунска вера је омогућавала лажну заклетву и одрицање од вере, јер се сматрало да „савршенима“ никакав грех не може наудити. (Зато су „савршенима“ допуштали да уживају у јелу и блудничењу, пошто то чине „бестрасно“.) Стога је било врло тешко открити јер су се, поготову ако су били из виших друштвених кругова, по праву „небеске обмане“ вешто прикривали.

Богумилство је, како вели Станоје Станојевић, имало „комунистичких и анархистичких примеса“ управо зато што је сматрало да је ђаво снажан попут Бога, и да су породица, Црква и држава – дело ђавоље. Да је ова јерес освојила Србију, она би је потпуно разрушила, и вратила је у прасловенско дивљаштво; било би то духовно, али и физичко, самоубиство читавог једног народа. Срећом, Бог је благословио да у то време на престолу Србије буде Свети Стефан Немања.

Богумилство је ширено тајно, и било га је врло тешко открити (видели смо зашто.) Свети Стефан Првовенчани, и сам противник празноверја, у житију свог оца вели да је велики жупан за секту сазнао од кћери једног православног велможе, која је била удата за богумила. Она је рекла да се за богумила удала јер је мислила да је и он правоверан и да у србској држави влада једна вера – православна, али се показало да није тако, и да се њен муж и његови истоверници клањају самом сатани (то није чудно, кад се зна да су га сматрали подједнако снажним као што је Бог.) Одмах после тога, Стефан Немања организује сабор, и излаже каква опасност прети Србији, пре свега од великаша – нововераца, који су, очито, имали намеру да преузму власт кад то буде могуће. На сабору је, по Првовенчаном, била велика препирка, јер су многи племићи или били секташи или су, из личних интереса, секту подржавали. Немања се саветовао са својим епископом Јефтимијем. Видевши да је богумилска моћ све већа и дејство њихово све разорније, он је против њих послао војску (и богумили су имали војску.) Грађански рат се завршио успешно: богумили су протерани из Србије, а њихова литература је била уништена, док је имовина негдашњих племића раздељена сиротињи и болесницима.

Многи „хуманистички интелектуалци“, Немању оптужују због „суровости“ у обрачуну с богумилима, а нарочито због одсецања језика јересијарху. Они сматрају да је све могло да се постигне мирним путем, без крвопролића; Православну Цркву оптужују за „инквизиторски дух“, чак сумњају у светост Немањину. Наравно, све ово показује елементарно непознавање суштине богумилске секте, која је била све само не „пацифистички“ орјентисана. Немања је покушао да са богумилским вођима постигне договор, и да их врати у отачку веру, али они то нису желели. Напротив, настављали су своју пропаганду, а, истовремено, увлачили су се у Цркву и државне службе да би их разарали изнутра. Као што исправно примећује Будимир Алексић, „Немања их није прогонио због њихове вере као такве, већ због њихове намјере да ту вјеру наметну једном крштеном народу. Другим ријечима, Немања није ишао у Бугарску да одвраћа богумиле од њихове вјере (у том случају би стајала примједба да се он „недемократски“ односио према њима), већ су они дошли из Бугарске с намјером да један народ одврате од његове вјере“.

Православље је било друштвено и државно прихватљиво, због афирмативних и градилачких начела уложених у њега. Замислимо, још једном, да су Срби постали богумили, и да су поверовали да је породица ђавоља, да се у стању „савршенства“ може чинити зло јер се не чини из „страсти“, да је Црква демонска, исто као и држава, да треба себе кастрирати како би се избегло „демонско“ рађање деце… Зато није нимало случајно што је Немања, одлазећи у монаштво, на сабору поручио племићима и онима који ће владати после њега: „Бога се бојте, цара поштујте, цркве просвећујте да би и оне вас просветлиле, епископе слушајте, јерејима част чините, и будите смирени према монашком чину, да би се молили за вас, а ви, имајући правду и љубав међу собом, не заборављајте милостиње“ (Свети Сава, „Студенички типик“). Све оно што су бабуни порицали, Немања је, у Христу Богу, благосиљао; то је он био и остао темељ и кров србског духовно-државног дома.

Руси и јерес јудејствујућих

Ближила се година 1492. од рођења Христовог и 7000. од стварања света. Цариград, славни други Рим, пао је у руке Турака, и балканско Православље нашло се у агарјанском ропству. Далеки православни Исток Европе, Русија, стрепела је и дрхтала, мислећи да ће 7000. година донети крај света, Страшни Суд и „ново небо и нову земљу, где правда обитава“. Многа знамења, а нарочито пад хиљадугодишњег Константинопоља, уверавају Русе да је Господ „близу, крај двери.“

Таква, смутна и напета времена, одувек су одговарала појави јереси и секташтва. И таква времена донеше једну нову јерес у Русију, јерес чији је циљ био разарање срца руског човека – православне вере.

У Новгород, град близу границе са Литванијом, стигао је велики кнез Михаило Александрович; са пута на који је ишао довео је и свог лекара, Захарију Бен Арона Ха-Клена. Захарија је по оцу, Вићенцу де Гвизолфију, био потомак старе, традиционално римокатоличке ђеновљанске породице племића, која је од XIII века обитавала у Тамани. Од мајке Черкескиње усвојио је караимски јудаизам, а у Кијеву се упознао са Мојсијем Прогнаником, угледним представником рабинског јудаизма, који га је упутио у Талмуд. Захарија је био способан и учен: владао је италијанским, черкеским, руским, латинским, татарским, пољским, литванским и језиком иврит; био је упознат са Кабалом, магијом и астрологијом. Захваљујући брачној вези коју су успоставили његови преци, Захарија Гвизоли (који је узео јудаистичко презиме Ха-Коен), био је и кнез тамански. Новгорођани су га примили као угледног младог аристократу и човека чија се реч може слушати с пажњом.

Захарија се није толико бавио лечењем великог кнеза, колико разговорима са љубитељима библијских тема, свештеницима Денисом и Алексејем. Он им је нудио кабалистички приступ Библији, упућивао их у окултна знања и, мало по мало, преводио их у јудаизам, у чему су му помогли новопридошли јудејски теолози Јосиф Шмојло Скарјавеј и Мојсеј Хануш. Свештеници су прихватили јудаизам, и своје породице превели у нову веру. Хтели су и да се обрежу, али су им учитељи забранили, рекавши да би то изазвало нападе православних. „Тајно се држите јудејства, а јавно – Хришћанства!“, посаветовали су их. Алексеј је, ипак, променио име у Авраам, а његова жена је постала Сара (и та промена имена, међутим, била је тајна.)

Секта се ширила брзо, али скривајући своју мисију. Генадије Новгородски о томе пише овако: „Та се прелест није ширила само по граду, него и по селима. А све од попова, које су јеретици поставили… Где су православни, и они се да су такви праве. Ако ли виде неког припростог, на лов се спремају … Ко је слаб и ленив и греховноме јарму склон, они га, као слабог, одступником од вере учине и примају га у своју јерес. Ако је нешто сагрешио, лако му праштају (као и богумили, нап. аут.), не следујући црквеним канонима. А ако неко од православних хоће да их због јереси разобличи, и они бивају одметницима од своје јереси, па и проклињу оне који тако чине, и одричу се без страха“ (исти концепт као и код богумила – „небеска обмана“).

Основна учења секте су била:

1. Бог је један, али није Тројичан.

2. Прави месија још није дошао, него ће тек доћи. Кад дође, он ће бити Син Божји, али не по природи, него по благодати, попут Мојсеја и Давида.

3. Христос Који је дошао био је, тобож, обичан човек, Који је умро, распет и „није васкрсао“.

4. Хришћанство је лажна вера.

Очито, јудејствујући су били секта која је исповедала чист јудаизам, а одбацивала новозаветно Хришћанство. То се види и по литератури коју су најрадије читали: „Логика слова“ Мојсеја Мајмонда, познатог јеврејског философа; „Тајна над тајнама“ Псевдо-Аристотела; астролошки уџбеник „Шестокрил“ Емануела бен Јакова Бонфиса, итд. Преводили су по талмудском обрасцу делове Библије Старог Завета: Данилова пророчанства, Трећу књигу Јездрину, Псалтир. Пустили су у јавност „Енохову апокалипсу“ и зборник јеврејских молитава за свакодневну употребу.

1480. године велики кнез Јован је посетио Новгород и упознао се са свештеницима Алексејем и Денисом. Свидела му се њихова начитаност и слаткоречивост, па је решио да их приведе у Москву, где је Алексеја поставио за старешину Успенског храма у Кремљу, а Дениса за настојатеља Светоархангелске цркве самог великог кнеза. У престоници јерес је имала свог моћног заштитника Фјодора Курицина, који је обављао значајне дипломатске послове; он и његов брат су били главни „спонзори“.

Секта јудејствујућих сматрала је својом обавезом ругање Христу и Хришћанству; многе ствари које су секташи чинили сасвим личе на савремене обреде сатанистичких групација. Они су, на пример, људима налагали да од плакун – дрвета праве крстове са изрезаним полним органима и да то носе око врата. Руски је народ плакун – траву сматрао светом, верујући да је она настала од Богородичиних суза на Голготи, док је гледала Распетог Сина; према томе, изрезивање „мушког и женског срама“ на крсту, била је ругање Мајци Божјој. Везивали су крстове око врата вранама и гаврановима, и пуштали их да лете. Бацали су иконе у септичке јаме, ломили их, кидали зубима, мокрили на њих. То је био саставни део иконоломачког ритуала. Шта су све чинили – не може се ни описати. Чак је и 1904. издање књиге Светог Јосифа Волоцког, борца против јудејствујућих, било лишено ових описа – да се читаоци не би саблазнили.

На крају, прешло се на „црне мисе“: у олтарима су се ругали Причешћу, играли по Светом Престолу, имали блудне односе са женама и једни са другим, пошто се међу секташима хомосексуални однос сматрао саставним делом иницијатичког процеса. (Треба се сетити да је ред „темплара“ упражњавао иницијатички обред у коме је љубљење магистровог фалуса значило „посвећење“; сличних обреда има и код кроулијеваца.)

Наравно, и јудејствујући су хтели моћ. У секту су увукли снаху Великог кнеза Јелену Стефановну и њеног сина Димитрија, будућег престолонаследника.

Постојање секте је откривено тек после 17 година, када је епископ новгородски Генадије, учен и уман човек, сазнао за четворицу пијаних јеретика, који су се јавно хвалисали својим делима. Епископ је одмах спровео истрагу, али су секташи успели да побегну у Москву. Владика Генадије је тражио помоћ великог кнеза и митрополита Геронтија, но узалуд. Схватио је да се јерес проширила више но што би се могло слутити, и кренуо је у одлучну борбу против исте.

Међутим, секташи су успели да учине велики продор у окупацији духовног простора младе руске државе: 1490. године митрополит московски је постао Зосима, ревносни члан секте. Свети Јосиф Волоцки га овако описује: „Погани и злобесни вук у пастирску се одежду обуче, скрнавећи се содомским сквернима… преједајући се и препијајући и свињским животом живећи и свако безбожје непорочној хришћанској вери намећући… и говорећи: „А шта му је то Царство Небеско? А шта му је то Други Долазак? А шта му је то васкрсење мртвих? Ништа од тога не постоји! – Умро неко, па умро, и шта с тим?“

Утицајни дипломата Курицин на двору је већ имао свој салон, у коме се расправљало о Светом Писму и о реформама у Цркви. Митрополит Зосима, желећи да компромитује владику Генадија, тражио је од њега да понови епископско исповедање вере, дато једном на заклетви при устоличењу. Генадије је успео да писмима и саветима увери многе епископе о потреби Архијерејског сабора на коме би било речи о јереси јудејствујућих. Сабор се састао 1490. године у Москви. Владика Генадије је молио да се ругачима под хитно стане на пут, да се њихова секта не би проширила тако да ју је после немогуће зауставити. Сам он се на сабору није појавио, али су епископи потврдили православно исповедање, и 27 људи, за које је утврђено да су секташи (од њих су 22 били свештена лица) – предати су анатеми. Велики кнез је неке секташе послао у Новгород, а неке заточио у манастире, да би се покајали. Па ипак, браћа Курицини су остали на слободи, а и сам владар је наставио да општи са јеретицима.

Сабор је донео одлуку да епископ Генадије у црквено општење прими све покајнике, што је он и учинио, мада нерадо, знајући да њихово покајање није искрено, јер им је вера омогућавала да лажу. Но, казна Божја није изостала. Летописац бележи: „Дијак Истома, пас паклени, би растргнут удицом гнева Божијег: нечисто му срце сатрули, и утроба му би предана гнојењу. И дозва себи неког лекара, а он, видевши, рече му да је то Божији гнев, и да се не може људским лековима излечити. И тако, много мучен, изврже погану своју душу… Денис, пак, поп, после проклетства и заточења би предан хулноме демону који се у њега усели, и пребуде време месечно, оглашавајући се зверским и скотским и разним гласовима птица и жгадије, и тако зло извргну погану и јеретичку душу своју. Такође и Захарије чрнац који им је слично мудровао“.

Епископ Генадије је наставио борбу с јересју: направио је пасхалију за године после 1492, пошто је постојала пасхалија само до те године (то је био један од разлога за сујеверни страх од „краја света“). Секташи су тврдили да они имају „праву“ пасхалију, која је била фалсификат чак и јудејске календарске традиције, а да православни исту немају, нити је могу имати, јер су „у заблуди“. Зато је епископ Генадије преузео на себе ову дужност, и успешно је обавио.

Ипак, јерес је наставила да постоји. Од 1483. до 1500. са Јеврејином Захаријом дописивао се сам велики кнез, зовући га себи на службу; Курицини су жарили и палили; московски митрополит Зосима је гонио православне, рашчињавајући писмене и у вери утврђене свештенике или их шаљући у забите манастире. Пошто је таманска област пала у руке Турцима, Захарија Бен Арон Ха-Коен, преставши да буде тамошњи владар, одлази у Крим, Татарима, на двор хана Менгли-Гиреја, где покушава (и, изгледа успева) да у јудаизам приведе руског изасланика Д. В. Шаина.

Епископ Генадије, видевши да нема помоћи из престоне Москве, од 1492. до 1500. године настоји да своју паству заштити од погубног јеретичког утицаја: служи молебане, предводи литије, проповеда, а да би превео недостајуће делове Библије позива доминиканског монаха источног обреда Венијамина (Хрвата – глагољаша) и руског учењака Димитрија Герасимова.

Од 1492, у борби учествује и свети Јосиф, игуман волоколамски, подвижник и теолог. Видевши да епископ Генадије не успева да убеди врховну власт да је потребно помоћи Цркви, Свети Јосиф пише епископима, свештенству, побожним мирјанима, и упозорава их на оно што се збива у земљи, молећи све да, ако треба, „пострадају за Христа и Пречисту Богородицу.“ Било је тешко Светом Јосифу, јер је знао шта јеретици раде да би се наругали вери: после блудничења са женетинама у олтару, прали су се на лицу места, сипали погану воду у судове и слали је по црквама и манастирима. (Тако су, рецимо, следбеници Шока Асахаре пили воду у којој је он прао ноге и просипао своје излучевине). Код Зосиме у кући биле су оргије, где се пило и где су се упражњавале хомосексуалне гадости.

Епископи су чули глас Светог Јосифа, и 1494. су свргли Зосиму са московске катедре, пославши га на заточење у Симонов манастир. Па ипак, јерес наставља да буја: Курицини је штите упорно и систематски, надајући се да ће ускоро на престо доћи Димитрије, син припаднице секте Јелене Димитријевне.

Игуман Волоцки не мирује, и ускоро излази његова књига „Просветитељ“, у којој разобличава јерес јудејствујућих. У писању књиге су учестововали многи монаси и мирјани, тако да је ово дело послужило као изврстан темељ за борбу против духовне лажи и смрти. Бог је благословио његов труд, и 1500. године велики кнез је казнио Јелену и Димитрија, потенцијалног наследника престола, а 1504. одржн је сабор на коме је јерес коначно разобличена и осуђена.

Зашто је ова јерес била опасна? Митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован пише о томе следеће: „Чудноватости“ јереси показивале су се од самог почетка. Њени приврженици уопште се нису бринули о ширењу новог учења у народу, што би било природно за људе који искрено верују да су у праву. Па ипак, не – јеретици су пажљиво бирали кандидате за врбовање међу припадницима вишег свештенства и административних структура. Организација јеретичког друштва чувана је у тајности, мада Русија никад није знала казнене религиозне органе типа римокатоличке Инквизиције. Оно што је најчудније, следбеницима јереси је саветовано да се „тајно држе јудејства, а јавно хришћанства“. Управо је показна побожност постала узрок напредовања многих од њих.

На тај начин, спољашња делатност јеретика била је усмерена на убацивање у апарат власти – световне и духовне, чији је коначни циљ био контрола деловања истих и одлучан утицај на њих. Простије речено, циљ јеретика у политичкој области био је заузимање власти. И они само што нису успели у томе.“

Срећом, другачија је била воља Божја, свеблага и свесавршена; и Русија је остала Дом Пресвете Богородице.

Уместо закључка

Оно што се у Србији збивало са богумилима и у Русији са јудејствујућима, дешава се у Србији и Русији данас са многобројним другим сектама, чији је циљ уништење духовно-националног идентитета православних словенских народа. Нажалост, ни у Србији, ни у Русији, више нема побожних владара који би свој народ заштитили од опасности. Зато Црква и све добронамерне друштвене снаге морају да се спрегну у борби за душу православних. Чињеница је, и даље, да секташи раде на продирању у државне, зравствене и школске установе Србије и Русије (Љубиша Ракић, министар без портфеља у влади Милана Панића је, на сведочењу госпође Славенке Андрејевић, никад неоповргнутом, био сарадник Мунове унификационе цркве; Министарство просвете Русије дало је Муну 2000 руских школа, да се у њима деца обучавају по секташком обрасцу; Олег Лобов, бивши секретар Савета безбедности Руске федерације, пустио је у Русију секту „АУМ Шинрикјо“, која је касније потровала путнике у токијском метроу, итд.) Методи сатаниста су, видимо, вековима исти; али и православни, наследници благодати дате Апостолима, треба да покажу исту ревност и храброст у одбрани своје вере, угледајући се на витезове побожности какви су били Свети Симеон Мироточиви и Свети Јосиф Волоцки. И Господ, видећи ревност нашу, сигурно ће нам помоћи и благословити нас.

Преузето из Од утопије до кошмара (Православље и секте), СВЕТИГОРА

Између двеју култура: Европске човечанске и Светосавске Богочовечанске
Ми живимо на географској и на духовној вододелници између два света, између Истока и Запада. Наша народна душа послана је у овај загонетни свет, и речено јој је: живи на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности живети на оштрици мача? Није ли потребно да нам из сваке поре никне по око, и из сваког атома по уво? С једне стране душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежом својом, с друге мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности; под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два различита света. Куда ћемо ићи: на Исток или Западу? Херувимски видовита и серафимски слуховита мора бити наша душа да би могла поћи путем који се неће завршити њеном смрћу. Не реци: нека се раздели душа народа нашег, нека пола пође на Исток а пола на Запад. Пријатељу, може ли око твоје гледати ако га разделиш? може ли срце твоје осећати ако га расечеш? може ли душа твоја живети ако је раздвојиш? може ли царство остати ако се раздели? Ако се душа народа нашег раздели, пропашће. Положај наше народне душе је судбински озбиљан; само се опортунист може односити према њему неозбиљно. Основно је начело психологије народа: сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе свију нас испреплетене су међу собом као корење у земљи, из кога расте једно стабло – једно дрво. У свакоме има свачије душе; а све душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чирем, неће ли отровним гнојем својим заразити сав организам народне душе? Ако је срце твоје иструлело у егоизму, ниси ли постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи? Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао твој рад, твоја мисао, твоје осећање прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи.

Када се наша народна душа први пут устумарала на вододелници између два света, Св. Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега она је била слепа; кроз њега ми смо прогледали, и први пут угледали вечну

Истину и вечни смисао живота. Од смртног он је душу нашу окренуо ка Бесмртном, од временог ка Вечном, од човечјег ка Богочовечном. Коме ћеш ићи, пријатељу мој, када се душа твоја, плава птица твоја, устумара у кавезу тела твог, устумара мучена растковским питањима: Шта је живот? Шта смрт? Зашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли те та мучна питања, ко ће ти одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек? Није ли човек задао себи растковска питања, будите уверени, још није изашао из животињског стадијума, још се није испилио у човека, јер само животиње не задају себи та питања. Сматра ли ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни, укажите му на животиње и биље. Гле, зар љиљан у пољу није лепше одевен и од преславног Соломона? Зар паун није лепше одевен од раскошне царице Савске? Гле, зар се пчела не храни лепше од сваког Креза, јер се цвећем храни? А када светосавски озбиљно загледамо у неке представнике наше интелигенције, видећете да још изашли нису ни из анорганског стања, јер живе рскавицом тела свог и ради рскавице на телу свом.

Ко се једанпут озбиљно замисли над тајанственим бићем што се човек зове, он мора или као Растко поверовати у Господа Христа, или извршити самоубиство, неминовно извршити духовно самоубиство, а можда и физичко. Живећи на жеравичној раскрсници између двеју култура, наш човек, захваћен растковским питањима, не може се смирити док одлучно не пође или путем европског човека или путем светосавског Богочовека. Какав је крај једног пута, а какав другог? На чему почива култура европског човека, а на чему култура светосавског Богочовека?

Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен план и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи као истину; смисао живота је оно што он прогласи као смисао; добро и зло је оно што он прогласи као добро и зло. Кратко речено: европски човек је себе прогласио за бога. И он неизмерно воли да богује, да богује макар троглодитством, макар људождерством. Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто нема Бога, онда сам ја Бог! Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је потчини себи; зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назива културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју технику и политику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио; она је и даље остала људождерска; и даље шкргуће на човека својим несломљивим зубима. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да га материјализује, да га сведе на материју, и он обзидан материјом, сазнаје себе као материју, само као материју.

Знате ли ко је победио? Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Европски човек робује стварима, не богује над њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идеалима које је сам направио. У своме походу против свега натприродног он је тековинама своје културе заменио све идеале, све небочежњиве полете, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога. И културу промовисао за бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан таква је кобна иронија овако устројеног човека.

Зар не примећујете да је култура претворила Европу у фабрику идола? Свака културна ствар постала је идол. Наше доба је идолопоклоничко доба par exellence. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте: глинопоклонство. Реците, зар се човек не клања риђој иловачи када гордо и саможиво љуби само себе? Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правог Бога она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова. Од науке и њених потеза створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле: од технике и њених изума створила је идоле; од политике и њених партија створила је идоле; од моде и њених бестијалности створила је идоле. А посред свих идола на крвави престо егоизма поставила европског човека, европског Далај-Ламу.

Европска култура је – повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. “Гурманство за стварима“ је главна одлика европског човека. Фетишистичка метафизика европске културе практички се појављује у фетишистичкој етици. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако људождерством, само маскираним људождерством. Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота борбу за само одржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање свим средствима; бори се, ако треба, и људождерством? Главно је: живети! Како? то не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Све што постоји средство је за човеково самоодржање. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло. Наука је објавила: све што бива бива под природним законима; и грех и зло су неопходност. Човече, ниси крив, ни за највећи преступ свој – ниси крив, јер све што радиш – радиш по природној неопходности… У самој ствари, како може постојати грех за човека за кога не постоји Бог, јер је грех грех пред Богом? Ако нема Бога, онда ни греха нема, ни зла нема.

Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: нема Бога, мора се пројавити као практички нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу: европска култура својом философијом и науком, својом техником и политиком – систематски потискује из човека све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, смањује душу, док је најзад не сведе на нулу. Треба се ослободити Бога – то је потајна чежња готово свих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најискренији исповедник европске културе са врха човеко-манијске пирамиде егоизма објавио вест: “Умро је Бог!“ Кад нема ни вечног Бога ни бесмртне душе, онда нема ничег апсолутног, онда све је релативно. И збиља, релативизам је душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, сабирна последица хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то; у последњој линији својој, хуманизам је нихилизам. Зар може човек не бити нихилист ако не признаје никакву апсолутну, вечну вредност? Господо, идите коритом логике докраја, и ви ћете морати доћи до закључка да је релативизам отац анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда ниједно од њих нема права да наметне себе другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности релативне, реците, какво право има ма која од њих да наметне себе за највећу и најпрву? На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, кад су и једна и друга релативне? Не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности. Постоји само анархија. Нема сумње да су нихилизам и анархизам логични завршетак европске културе,

неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава у нихилизам. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилист. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека када се из тела његовог извуче душа? – Леш. Шта од Европе када се из тела њеног извуче Бог? – Леш. Истерали су душу из човека, зар није постао леш? Истерали су душу из васељене, зар није постала лешина. Шта је човек који пориче душу у себи, и у свету око себе? Ништа друго до – униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао ствар. Личност је разорена; остао је човек-ствар. Нема целог, интегралног човека, већ сами разломци човека, музејски остаци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран дух. Истина, љуштура је углачана, политирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, механизовала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари.

Таква је, у главним линијама својим, култура европског човека. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? – Она сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек да би човека уздигао до Бога. То је почетак и завршетак, између којих се креће православна култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је најприсније јединство Бога са човеком; ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се постиже идеална равнотежа између Бога и човека. Пуноћу своје личности и човек постиже кроз уједињење са Богочовеком. Богочовечност је једина категорија кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе. Почиње се од Богочовека и завршава обогочовеченим човеком. У центру светова стоји Богочовек; Он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота.

Богочовечанска култура преображава човека изнутра, иде из унутрашњег ка спољашњем, из душе ка телу, прерађује душу, и душом – тело. За њу је тело близанац душе, близанац који душом живи, креће се и јесте. Извуците из њега душу; шта остаје ако не смрдљиви леш? Богочовек преображава најпре душу, а затим тело. Преображена душа преображава тело, преображава материју. Циљ је православне културе: преобразити не само човека и човечанство, већ кроз њих и сву природу. Но како се долази до тог богочовечанског циља? Једино богочовечанским средствима. То су богочовечански подвизи, богочовечанске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смиреност, кротост, уздржљивост и трпљење, богољубље и братољубље. Практиковањем ових врлина изграђује се богочовечанска култура. Подвизавајући се овим богочовечанским подвизима, човек прерађује душу своју из ружне у лепу, из мрачне у светлу, из грехолике у христолику. И тело своје претвара у рам, у који урамљује христолику душу своју. Кроз вежбање у богочовечанским врлинама, човек стиче власт над собом и над природом око себе. Изгонећи грех из себе и из света око себе, човек преображава поступно и себе и свет, укроћује природу у себи и око себе. Светитељи су најбољи пример тога: осветивши, преобразивши себе богочовечанским подвизима, они освећују, преображују и природу око себе. Задобивши власт над собом, они задобијају власт и над природом око себе, као некада Адам, пре пада, и Господ Христос, за живота на земљи. Многобројни су светитељи којима су дивље звери служиле, који су при првом сусрету укроћавали лавове, медведе, вукове. Њихово је опхођење са природом молитвено, благодатно, љубавно, не прождрљивско, не сурово, не непријатељско.

У богочовечанској култури нема ничег механичног и безличног. На свима ступњима својим она је богочовечански лична. У њој се све постиже једино личним опитом и подвигом. Она је на првом месту богочовечански организам, тело Христово, света Црква Христова. Не спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, духовно, лично усвајање Господа Христа путем богочовечанских подвига ствара православну културу, ствара Царство Божје на земљи. Јер Царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. Оно неће доћи да се види – вели нелажни Господ Исус. Нити ће казати: ево га овде или онде; јер гле, Царство Божје је унутра у вама (Лк.17,20-21), унутра у богозданој и боговеликој души, у души освећеној Духом Светим, јер је Царство Божје правда и мир и радост у Духу Светом (Рим.14,17); чујте: у Духу Светом, не у духу човековом. Оно може бити у духу човековом онолико колико човек испуни себе Духом Светим. Зато је прва и највећа заповест богочовечанске, светосавске културе: Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, и све ово ће вам се додати (Мт.6,33), тј. додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна. одело, обиталиште (Мт.6,25-32). Све је то само додатак Царству Божјем. А култура Запада иште најпре додатак. У томе је њено незнабоштво, јер и незнабошци ишту најпре додатак (Мт.6,32); у томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном засвагда: Не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући… Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божје и правду Његову, и све ово ће вам се додати (Мт.6,25; 6,32-33).

Кратак програм богочовечанске културе налази се у Спаситељевој Беседи на Гори. Не сабирајте себи блага на земљи (западна култура само то и ради), где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,19-21). Ако је срце ваше у земаљским мољчавим стварима, мољци ће га изгристи и рђа искварити, а лупежи зле страсти, поткопати и украсти. Ако ли је срце ваше горе па небу, сакривено с Христом у Богу (Кол.3,3; Фл.3,20), онда који ће се мољац моћи успузати на небо, која рђа доспети до неба, који лупеж дошуњати? Чудесни Господ Христос је не само тако учио, већ и тако живео: у свету је био као у бездомној пустињи: није имао где главе склонити (Мт.8,20). Тако је учио и тако живео Свети Сава; и тако уче и тако живе сви светитељи Христови, ти главни неимари богочовечанске културе. Ко си ти да Господа Христа поправљаш, да Св. Саву поправљаш, да светитеље поправљаш?

Огроман је регистар потреба које савремени човек жудно измишља. И ради задовољења тих безбројних потреба људи су ову златну Божју звезду претворили у кланицу. А човекољубиви Господ је кроз Своје божанско Еванђеље давно открио оно што је једино на потребу човеку и човечанству. Шта је то? То је Богочовек Христос. Све остале потребе, упоређене са овом, сасвим су споредне. Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе, онда мора доћи до закључка да је једино потребно одрећи се свих потреба и поћи за Господом Христом, поћи и сјединити се с Њим помоћу богочовечанских подвига. Не учини ли то, човек остаје бесплодан, бесмислен, беживотан, суши му се душа и он изумире, док сав не умре. Јер су нелажна уста Христова казала: Ко што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Ја сам чокот а ви лозе: и који обитава у ме-ни и ја у њему, он ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не обитава, избациће се на поље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити и спалити (Јн.15,4-6).

Само кроз органско јединство са Богочовеком Христом, човек може продужити живот свој у живот вечни, биће своје у биће вечно. Човек богочовечанске културе никад не мисли сам: кад мисли, он – Христом мисли; кад осећа, он Христом осећа; кад дела, он – Христом дела; никад није сам, већ увек са Богом; непрестано сарађује Богу, и Бог њему. Јер шта је човек без Бога? У почетку получовек, а на крају нечовек. Једино у Господу Христу човек налази пуноћу свога бића, налази свој оригинал, своју бескрајност, своју бесмртност и вечност, своју апсолутну вредност. Господ Исус је једини међу људима и међу боговима душу човечју прогласио за највећу драгоценост у свима световима, горњим и доњим. Каква је корист човеку, пита Спаситељ), који се никад није смејао, ако сав свет добије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт.16,26; Мк.8,36; Лк.9,25). Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа; а гле, колико је данас људи који су душе своје продали за ствари, за злато, за одело, за страсти, за сласти? Истроши ли човек душу своју у пороцима и гресима, неће је моћи откупити макар постао господар свих сунчаних система… Господ Христос је једино осигурање душе човечје, осигурање на бесмртност и вечност. Стварима се душа не осигурава, већ поробљава. Богочовек ослобађа човека од тираније ствари. Над Христовим човеком ствари немају власти, али он има власти над њима. Свима стварима он даје њихову праву вредност, јер их све цени по Христовом ценовнику. А пошто у Христовом ценовнику душа човечја има већу, несравњено већу вредност од свих бића и ствари, то светосавски човек сву бригу и сву пажњу обраћа на душу. Јер је богочовечанска култура – култура душе. Преображењу друштва она греди кроз преображене личности. Она исповеда: савршено друштво може се створити једино из савршених личности; преображено друштво може се склопити једино из Христом преображених душа.

Човек је велики једино Богом то је мото богочовечанске културе. Без Бога, човек није друго до седамдесет килограма крваве иловаче. Што су људи без Бога ако не гроб до гроба? Европски човек је осудио на смрт и Бога и душу; није ли тиме осудио и себе самог на смрт, иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно завирите у трагику људске историје, мораћете увидети да се богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. То је неумитни судбински закон који влада историјом ове губаве звезде. Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је Достојевски пре шездесет и Гогољ пре осамдесет година… И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова је зидана европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидана је огромна нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народа не разуме. Устао је човек на човека, царство на царство и народ на народ, а скоро ће и континент на континент. Европски човек је дошао до своје неизлечиве вртоглавице. На врх своје вавилонске куле повео је натчовека, и тиме хтео да заврши своје здање, али је натчовек под врхом полудео, и сурвао се с куле, а и кула за њим. За њим кроз европски рат. Европски човек морао је полудети на крају своје културе. Богоубица је морао постати самоубица. Руше се идоли Европе, и није далек дан када неће остати ни камен на камену од европске културе, која је градове зидала а душе разоравала, која је ствари обожавала а Творца одбацила… Заљубљен у Европу, Херцен је дуго живео у њој, али је при крају свога живота, пре седамдесет година, писао: “Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свуда смо видели прст смрти… Европа се приближује страшној катаклизми. Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису свршиле свој задатак; срушиле су веру, а нису створиле слободу; распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити. Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа… Збогом, умирући свете, збогом, Европо!…“ Пусто је небо јер нема Бога на њему; пуста је земља јер нема бесмртне душе на њој; европска култура је своје робље претворила у гробље. И сама постала гробље. “Ја хоћу да идем у Европу“, изјављује Достојевски, “и знам да идем на гробље.“

Пре европског рата пропаст Европе предосећали су и предсказивали само меланхолични видици словенски. После европског рата њу увиђају и осећају многи Европљани. Најхрабрији и најискренији међу њима јесте Шпенглер, који је недавно узбунио свет својом књигом untergang des Abendtandes. У њој он свима средствима која му пружа европска наука, философија, политика, техника, уметност, показује и доказује да Запад пада и пропада. Од европског рата Европа се налази у предсмртном ропцу. Западњачка или фаустовска култура, по Шпенглеру, почела је у 10. веку после Христа, а сада се распада и пропада, да сасвим престане око 2200. године. За европском културом, вели Шпенглер, настаје руска култура, православна култура. Кроза све своје културне изуме европски човек умире и изумире. Заљубљеност европског човечанства у себе – то је гробница из које оно не може да васкрсне; заљубљеност у свој разум то је кобна страст која пустоши европско човечанство. Једино је спасење од тога Христос, тврди Гогољ. Али свет, “расејан милионима блиставих предмета, који му распрштавају мисли на све стране“, нема снаге да се “непосредно сретне са Христом“. Тип европског човека је банкротирао пред основним проблемима живота; светосавски Богочовек их је решио све до једнога. Европски човек проблем живота решио је – нихилизмом! Богочовек – вечним животом. За европског дарвиновског човека главно је у животу: самоодржање; за Христовог човека: самопожртвовање. Први вели: жртвуј друге – себи; а други: жртвуј себе – другима! Европски човек није решио проблем смрти. Богочовек га је решио васкрсењем… Бујном реком времена по кориту простора душа плови у чуну тела ка чаробном пристаништу Христове вечности.

Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку??

Пођеш ли првом, претворићеш се у пролазног мољца; пођеш ли другом, претворићеш се у бесмртног творца, творца православне културе. Практиковањем богочовечанских врлина човек ствара себе непролазним и вечним. Пријатељу, ти настављаш свето дело Св. Саве, ти ствараш богочовечанску културу када верујеш у Господа Христа, када Га љубиш, када Му се молиш, када постиш, када чиниш милостињу, када љубиш непријатеље своје, када благосиљаш оне који те куну, када добро чиниш онима који те мрзе, када се молиш Богу за оне који те гоне. Радећи тако, ти прерађујеш себе у биће вечно и богочовечно, јер кроз православне подвиге обесконачујеш душу своју, побеђујеш простор и време, и освећујеш себе. И тако постижеш циљ православне културе: светост, безгрешност. Знаш ли шта значи бити светосавски православан? То значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са сладострашћем – постом и молитвом; са гњевом – кротошћу; са гордошћу – смиреношћу; са смрћу – бесмртношћу; са ђаволом – Христом!… Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш богочовечанску културу. Свако твоје свето осећање, свака света жеља, свако свето дело – неимар је православне културе. Св. Сава је у нас највећи неимар богочовечанске културе, јер је у Св. Гори двадесет година душу своју прерађивао христовским подвизима, и израдио из себе највећу, најчаробнију, најсветлију личност у историји нашег народа. Он је души нашој направио пут из смрти у – бесмртност, из времена – у вечност, из човека – у богочовечност, и повео је путем богочовечанске културе. А гле, у наше злосретне дане многи потомци Св. Саве напустили су његов пут и појурили путем европске културе, и даноноћно служе делима њеним. Многи наши интелигенти заменили су Св. Саву и његовог незаменљивог Господа Христа, чиме? гардеробом европском. Они похлепно позајмљују из Европе гардеробу, долазе међу нас као реформатори и “носиоци културе“. Зар та хаљинска култура, која полази из Париза и Лондона, није већ дојездила до Призрена и Ораховца? Зар је мало њих у Призрену који суде о човеку по његовој гардероби, и јеловнику? А оно што је најглавније за Св. Саву: Богочовек Христос, за њих је постало најспоредније: приватна ствар. Да се уверите у то, завирите ма ког празника у наше цркве и видећете колико је интелигенције у светосавском храму. Отпавши од светосавске вере, интелигенција је отпала од народа, однародила се, и служи трулим идолима европске културе.

Нема сумње да су догмати европске цивилизације против Христа. Дуго се израђивао тип европског човека, док Христа није заменио својом философијом и науком, својом политиком и техником. Европа се послужила Христом “само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј. из варварства невештог у варварство вешто“ (Вл. Николај, Речи о свечовеку). “Човече, буди поносит и срећан!“, поручује европском човеку завршитељ европске културе – Ниче; “Смири се, горди човече“, поручује словенском човеку апостол православне културе – Достојевски; смири се, горди човече, пред вечном Христовом Правдом и Истином!

Свети Јустин Ћелијски, Народна одбрана, Беорад, 1928, III/45 и 46, стр. 723-724 и 747-749.

Истина о Српској Православној Цркви у комунистичкој Југославији
О ОДНОСУ ЦРКВЕ ПРЕМА ВЛАСТИМА

То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима.

То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичним режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.

“Покоравати се Богу већма него људима“ – то је Устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (Д.А.5,29); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшног Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.

Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, јер се не мења Господ Христос који је и чини таквом. Еванђелска је истина и стварност: “Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек“ (Јевр.13.8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равњало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној, и дух времена према њој као носиоцу Духа Вечности, Духа Боговечности. Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божје људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено је: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечје Богочовечјем. Њен је вечити пут кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: “Господ Христос да буде у свему први“ (Кол.1,8).

Власт је у начелу од Бога (Рим.13,1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су “слуге Божје“ и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје “страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.

Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби – од ђавола је. Злоупотреба Божјег – то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље, и тиме преноси себе под власти противбога – ђавола.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо је оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: “Богу се већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог Божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

Ево известан број од тих безбројних светих и бесмртних сведока:

1) Свети Мученик Гликерије, презвитер († 303. год), говорио је цару Максимијану у Никомидијском храму, препуном хришћана, које цар хоће да спали заједно са храмом – ако се не одрекну Христа: “Царе, ми нити желимо дарове које нам обећаваш, нити се бојимо твојих претњи; јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа… Не бојимо се ми ни најмање твога гоњења, јер имамо оружје од Небеског Цара; Његовим оружјем ми се наоружавамо, и Његовим оружјеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен својим оружјеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: јер ми убијени надвлађујемо, и падајући побеђујемо“.

2) Свети Мученик Јаков Персијанац († 421. год) и цар Издигерд. Цар Мученику: “Знај, осуђујем те на смрт. Али нећу те погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те мучити мукама, да горком смрћу умреш“. – Свети Јаков одговара: “Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знај: мене неће уплашити твоје речи, које су што и ветар који дува на камен; нити ће ме твоја претња застрашити; ја се не бојим смрти, знајући да времена смрт није смрт већ сан: јер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна“ (васкрснути).

3) Свети Мученик Тивуртије († 230. год) царском епарху у Риму Фавијану: “Претиш нам мукама. Али, зар је нама хришћанима страшно страдати за Бога нашег? Претиш мачем? Та он ће нас од тамнице тела ослободити, и ми ћемо небеску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња бојимо? Претиш прогонством? Али, Бог наш је свуда, и ма где да се налазили са нашим Богом, тамо је и место наше“.

4) Свети Мученик Мина († 304. год) и царски доглавник Ермоген, мучитељ хришћана. – Ермоген захтева од Светог Мине да извршује царска наређења; Свети Мина одговара: “Света је ствар поштовати цареве, због власти и поретка. Али кад цареви неправилно и непобожно почитују Бога, који је врховна власт, нити Му указују дужно поштовање, онда њих не треба поштовати“.

5) Царски намесник Агрипин упозорава Светог Мученика Платона († 306. год.) и прети му да испуни царева наређења. А Свети Платон му одговара: “Ја знам наредбе Бога мог, а поступам како ми наређују Његове свете и животворне заповести“.

6) Свети Мученици: епископ Акепсим, презвитер Јосиф и ђакон Аитал (пострадали око 376. год), и њихов мучитељ кнез персијских мага. Мученицима које муче кнез говори: “Не противите се царевој вољи“. – А они му одговарају: “Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу“.

7) Свети Мученик Трофим († око 300. год) и судија Атик, царски намесник. Судија Атик пита Мученика: “Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана“ – Светитељ одговара: “Прочитао сам. Но шта су оне за нас? Између вере и демонске заблуде постоји таква разлика, као између дана и ноћи“.

8) Свети Преподобномученик Андреј Критски († 767. год) одговара цару Константину Копрониму: “Не дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог… Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш“.

9) Света Великомученица Ефимија и са њом четрдесет осам Мученика († 304. год) и царски намесник Приск. – Приск их пита: “Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју?“ – Мученици одговорише: “Царевом или твом наређењу, царски намесниче, треба се повињавати, ако ово није противно Небеском Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт.22,21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону а не Богу Вишњем – то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога Истинога који на небесима живи“.

10) Света Мученица Нимфодора, и њене свете сестре Минодора И Митродора (пострадале око 305-311. год), говоре њиховом мучитељу кнезу Фронтону, велможи цара Максимијана: “Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света; споји све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити, и свима мучитељима руке уморити, и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрти вечним животом“.

11) Свети Свештеномученик Филип, епископ († 304. год), одговара царском намеснику Јустину: „Ја сам хришћанин, а не могу извршити то што ти захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити“.

После седам месеци исти намесник пита истог Светитеља: “Зашто се ти тако неразумно противиш царевој вољи?“ – а он му одговара: “Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: “Подајте Богу Божије а цару царево“. То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао“.

12) Смејући се кнезу мучитељу и мукама којима га он мучи, Свети Мученик Калиник († 250. год) му громко довикује: “Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни“.

13) Свети Великомученик Пантелејмон († 305. год) одговара цару Максимијану који га љуто мучи: “Царе, који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу… Ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети за Њега“.

14) Свете Мученице, монахиње девственице (око 305. год), одговарају архимагу који их мучи: “Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини с нама што хоћеш“.

15) Свети Свештеномученик Антипа, епископ Пергамски (ученик Св. Ап. Јована Богослова, пострадао крајем 1. века), одговара царевом војводи: “Војводо, знај ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити“.

16) Царски намесник Евпсихије пита Светог Мученика Теодула (око 300. год): “Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном?“ – Свети Теодул одговара: “Ваистину је праведно и побожно послушати и на делу испунити оно што наређује Господ неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу; ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати“.

17) Севастијан, војвода римског цара Антонина, саопштава Светом Мученику Виктору, војнику (око 150. год): “Добисмо од цара наређење којим наређује да ви хришћани принесете жртве нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке.“ – Свети Виктор одговара: “То безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса, Његово је Царство бесконачно, и који твори вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашега и царство је привремено, и који творе безбожну вољу његову погинуће занавек“.

18) Света Мученица Јулијана (око 275. год) одговара цару Аврелијану: “Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер на небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожних руку. Сва мучења којим располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа“.

19) Свети Мученик Кодрат Никомидијски († 250. год) и царски намесник Переније. – Переније наређује Светом Кодрату: “Покори се законима царским а не Христовим!“ – Светитељ одговара: “Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи који не знају Бога“.

20) Свети Свештеномученик Власије, епископ Севастијски († 316. год), говори царском игемону Агриколају: “Ја се не бојим твојих претњи; мучи ме како хоћеш. Ево, за Христа мога предајем теби тело моје, а Бог има власти над душом мојом“.

21) Војвода Неронов, Свети Мученик Виктор (око 64. год), говори кнезу Нероновом Севастијану: “Ја ћу чинити вољу Небесног и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем“.

22) Свети Свештеномученик Климент Анкирски, епископ († 312. год), говори царском намеснику Домицијану: “Царски намесниче, ваше поклоне сматрамо за штету, ваша одликовања – за срамоту, а велики положај – за заробљеничку работу; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише – помоћу њих се сједињујемо с Богом. Знајући то, не надај се да ћеш нас ичим одвратити од вере. То нећеш постићи ни обећавајући одликовања и поклоне, ни претећи мукама“.

23) Царском епарху Аквилину, који мучи Светог Трифуна († 250. год) и предлаже му да се поклони царевом кипу, Свети Мученик каже: “Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, зар да се бездахном кипу његовом поклоним?“

24) Царском намеснику Кинтијану, који Светој Мученици Агатији († 302. год) у тамници обећава слободу, а она вели: “Нама је слобода – служити Христу“. Затим на суду, исти намесник тражи од ње да се покори царевом наређењу, а она му одговара: “Све су речи твоје ништавне, и наређење твога цара неправедно; оно и сам ваздух скрнави“.

25) Епарху цара Трајана Тертилу Свети Апостол Онисим († у 1. веку) каже: “Сва мучења на која ме будеш стављао, неће ме моћи устрашити, макар и најстраховитија, јер утешаван очекивањем будућих блага и укрепљиван силом Христа мога, ја ћу их лако поднети“.

26) Светим Мученицима: Евтропију, Клеонику и Василиску († 308. год), јавља се Господ и вели им: “Када вас мучаху ја тамо стајах крај вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесосте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. Имена ваша биће записана у књигу живота“.

27) Свети Преподобномученик Конон († око 275. год) каже војвода цара Аврелијана Дометијану: “Умрети за Христа није смрт него обретање вечнога живота“.

28) Свети Мученик Зиновије, епископ († око 303. год), говори Лицију, царском намеснику Диоклецијановом: “Живот временски без Христа, није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни“.

29) Од Светог Великомученика Теодора Тирона († 306. год) царски намесник Публије захтева да изврши царево богопротивно наређење и прети му, а он одговара: “Не бојим се ни тебе ни твојих мучења, макар била и најстрашнија. Хајде, чини шта хоћеш. Јер очекивање будућих блага, која су од Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца исплетеног ми од Бога… Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је крај мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Њега не видиш, пошто су ти очи ума слепе“.

30) Свети Свештеномученик Садок, епископ Персијски († око 343. год) и цар Сапор. Свети Садок и са њим сто двадесет осам Мученика, приморавани и мучени да испуне богопротивну заповест цареву, то неће да учине. И Свети Садок говори: “Ми смо хришћани, и клањамо се јединоме Богу Творцу неба и земље; и Њему служимо свом душом и свом снагом својом; а сунцу које је Он створио, не клањамо се, нити обожавамо огањ, јер их је Бог створио да служе људима. Зато нећемо послушати цареву наредбу о томе, и нећемо да будемо одступници од Бога нашег. Не бојимо се смрти, која нас из овог сујетног и привременог живота води у живот вечни. Стога не одлажите ни за тренутак, него нас оДмах поубијајте! Немојте штедети крв нашу, која ће се лити пред вашим очима!“

Тада сам цар говори Мученицима: “Ако наредбу моју не послушате, и не испуните вољу моју, онда је ево настао страшни час ваше погибије“. – На то Свети Мученици као једним устима одговорише: “Нећемо ми погинути због нашег Бога, нити ћемо умрети у Христу Његовом, јер нас Он оживљује блаженим и вечним животом, и даје нам у наслеђе и одмор бесмртно царство. Хајде, предај нас брзо смрти, јер смо свим срцем готови да умремо за Бога нашег, али се сунцу и огњу нећемо поклонити, нити послушати безбожне наредбе царске, које су пуне смрти и погибли“.

31) Цару Антонину Пију и Римском сенату Свети Мученик Јустин Философ († 157. год), први философ који је постао хришћанин, пише у својој знаменитој Апологији и ово: “Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити“.

32) Царским изасланицима – великашима, и међу њима епископу Теодосију, Св. Максим Исповедник, игуман († 662. год), изјављује: “Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе“.

33) Свети Теодор Студит, игуман (упокојио се 826. год), говори цару Лаву Јерменину: “Бог даде Цркви једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, наусавршење светих (Еф.4,11-12). Апостол није рекао: и цареве. Теби је, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и војном силом. О томе се ти старај, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то Апостол учи. Ако не, онда знај, ми нећемо послушати учење супротно нашој Православној вери, макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека“.

Исти Свети Теодор Студит говори истоме цару у царској палати пред великашима и епископима: “Царе, схвати и добро чуј: није твоје да црквена правила претресаш и испитујеш; твојој власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквени послови припадају епископима и учитељима црквеним; теби пак је наређено да им следујеш и да им се покораваш. Тако је Свети Апостол рекао: “Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље“ (1.Кор.12,29), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређује да црквеним пословима управљају црквени учитељи, а не цареви“.

34) Цар Лав V Јерменин, гонитељ Цркве Православне, шаље изасланике Светом Теофану Сигријану, Исповеднику († 818. год), и преко њих тражи од њега обећањима и претњама да стане уз њега, цара иконоборца. Свети Исповедник одговара: “Зашто ме цар плаши претњом, као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакојаке муке, нека распали огањ, и ја ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље“.

Исти Свети Исповедник пише из тамнице цару: “Твоје је, царе, да ратујеш против иноплеменика. Црквене пак догмате и законе треба да разматрају Свети Оци а не цареви“.

35) Свети Михаил Исповедник, епископ Синадски († 818. год), говори цару Лаву V Јерменину: “Ја поштујем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дјеве, Матере Његове клањам им се, а твоје наређење презирем и ниушта не сматрам“.

36) Неустрашиви исповедник Истине, учитељ васељене, Свети Јован Златоуст († 407. год) говори изасланицима царице Евдоксије: “Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов“.

37) Сунчани стуб Цркве Православне, Свети Василије Велики († 379. год), говори царском намеснику Модесту, који му прети: “Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш ни себе обогатити, ни мене осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају сво моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља Божија. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми учинити добро, јер ћеш ме брже послати Богу моме“.

Модест на то рече: “Нико ми није тако смело говорио“. Светитељ одговори: “Јер ти се није десило да разговараш са епископом. Ми у свету осталоме понашамо се смирено и кротко, али кад неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“.

Најзад Модест рече: “Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење“. Свети Василије одговори: “Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи“.

38) (Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне вере, пресвето око Цркве Православне, Свети Симеон Нови Богослов, игуман (преминуо 1020. год), говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је послао у прогонство и који га гони подмукло и лукаво: “Пристани да нас учиш сагласно Светоме Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо ти земља, и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али, ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама… у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: “Већма се треба покоравати Богу него људима“ (Д.Ап.5,29).

***

Такав је став, такав пут, таква истина Православне вере Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

По први пут у својој историји Српска Православна Црква се налази под политичком влашћу начелних безбожника, начелних богобораца, начелних противника вере уопште, а посебно Хришћанства као таквог. И ето пуних петнаест година безбожнички комунистички режим плански и систематски води рат на разне начине против Српске Православне Цркве. Са крајњим идеолошким циљем: да је потпуно уништи. Сведочанства су о томе многобројна, чињенична и очигледна. И увек језиво потресна. Чињенице су најдостовернији сведоци, за све који имају очи и хоће да виде, и за све који имају уши и хоће да чују. А тих чињеница – сведока је безброј. Доста је указати на неке од тог “легиона“ чињеница, да се одмах осети и види, какво је небо и поднебље, каква земља и подземље за Српску Православну Цркву под комунистичку богоборачком влашћу.

Ево неколико тих чињеница – сведока:
1) ШКОЛА. Од најниже до највише: систематско обезбожење ученика. То је у сржи школства (под комунизмом). Посредно и непосредно води се плански рат против Христа и Цркве. Програмом прописано и законом озакоњено богоборачко и христоборачко безбоштво. Диктатура безбожништва је у пуном залету, разрађена и смишљена. При томе сва средства допуштена, сва у пуној употреби за достигнуће циља. Поворке и поворке гнусних измишљотина и лажи о Господу Христу, све у одори “научности“. Какво језиво гоњење Христа из душа дечице и омладине! Какви прогони свих знакова и ознака вере: крстића, иконица, одлажења у цркву, причешћивања, поста! каква ругања, исмевања, погрде о Цркви, о свештенству, о вери! какво кажњавање дечице због декламовања о Светом Сави у цркви! каква хајка на све што је Христово, еванђелско, светосавско! Једном речју: диктатура безбожништва влада школом.

2) ПРОСВЕТА од врха до дна, сва је не само без Христа него обавезно и против Христа, против Бога, против Цркве. Обезбожити просвету, то је циљ свеколике просветне делатности комунистичке. И на томе свим средствима ради диктатура безбожништва. Особито путем јавних предавања и штампе. Основни догмати комунистичко-безбожничке просвете јесте вулгарна парола: “Вера је опијум за народ“, отров за народ! зато се борити без предаха са сваком вером, нарочито са хришћанском, по-што је њеним опијумом највише људи опијено.

3) ВОЈСКА. И ту је главни предмет: борба против Бога, вере, Цркве. Диктатура безбожништва упорно ради на томе: да сваког војника преваспита у ратника против Бога, против Господа Христа. Ту су и средства сировија и суровија. Не може бити ни речи о правима војника – хришћанина: да похађају цркву, да се причешћују, да посте, да славе, да имају Свето Писмо, крстић, побожне књиге, иконице, или коју другу ознаку вере своје хришћанске.

4) ПРОСВЕТНМ РАДНИЦИ. Били у Партији или не, свима је забрањено манифестовати своју веру: они не смеју одлазити у цркву; не смеју се причешћивати, не смеју славити Славу; не смеју празновати празнике; не смеју крштавати децу; не смеју се венчавати у цркви; не смеју бити кумови; не смеју улазити у цркву приликом опела својих сродника, пријатеља; не смеју присуствовати на парастосу у цркви. Једном речју: лишени су свих права која као хришћани морају имати. Диктатура безбожништва ту нема очију.

5) ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ. И њима, скоро свима, онемогућује се држати се своје вере. Ту се употребљавају тајне и јавне претње, казне, непријатности, притисци, застрашивања, а каткад премештај, па и отпуштање из службе.

6) УОПШТЕ ГРАЂАНИ ОВЕ ЗЕМЉЕ. Христоборачка диктатура безбожништва мрко гледа и на оне грађане који, иако нису “у радном односу“ са државом, но манифестују своја верска осећања и убеђења. Као средство борбе ту се највише употребљава: задиркивање, исмевање, подсмевање, па и претње, ако дотична личност има кога из куће “у радном односу“ са државом.

7) ДРЖАВНА ВЕРА. Када се све ове чињенице саберу у један збир, онда тај збир, ма с које стране посматран, сваку нормалну људску памет наводи неминовно на овакав закључак: у комунистичкој Југославији безбожништво је уствари државна вера, коју диктатура безбожништва на све могуће начине намеће грађанима ове земље.

8) РЕНЕСАНС НЕЗНАБОЖАЧКОГ ИДОЛОПОКОНСТВА. Измишљено је ново врховно божанство, нови врховни идол: држава (комунистичка). Диктатура безбожништва захтева да се томе идолу принесе на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело, и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, нови врховни бог, нови Зевс окружен је новим боговима, новим идолима. То су: позитивистичка “наука“, материјалистичка философија, комунистичка етика, анархистичка естетика, “соцреалистичка“ књижевност, и… остали са њима. Тим новим идолима има се клањати сваки, и приносити им на жртву себе и све своје.

Шта је то? — Повампирено идолопоклонство, повампирено незнабожачко многобоштво, повампирени фетишизам. Уместо једног и јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа – пуно је самозваних богова и богчића, идола и идолчића. Труде се да буду безбожници, а уствари су многобошци, идолопоклоници. Непрестано се измишљају нови идоли, проглашавају за богове, и уносе у нови пантеон уз бучни ритуалистички церемонијал. А диктатура безбожништва труди се на све могуће начине да свакога наговори или намора да се поклони новим боговима и принесе им жртву, да подржава “култ личности“. Кроза све то збива се ово: повампирење незнабожачко-многобожачког живота: повампирење незнабожачког начина мишљења, незнабожачког начина схватања, незнабожачког начина делања, незнабожачког начина живљења. И тако сам живот тече: “у богомрским незнабоштвима“ (1.Петр.4,3).

Постепено ликвидирање Цркве
Све у свему: крајњи циљ, свециљ диктатуре безбожништва јесте потпуна ликвидација Цркве. И на томе се ради плански, систематски: постепено се разара Црква изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: знана и незнана, јавна и тајна, префињена и грубијанска, салонска и тиранска, цинична и фарисејска, диоклецијановска и пилатовска, нероновска и јудинска. И све је то вешто измешано, али уствари отров до отрова, само у сахаринским обландама. Диктатура безбожништва кроз све то лишава Цркву њених основних права. И сваки се хришћанин у чуду пита: Јесмо ли ми православни хришћани пуноправни грађани ове земље? Уставом је “зајамчена слобода савести и вере“, исто тако и Законом о правном положају верских заједница; а где је та слобода за нас православне? Слобода је дати могућности да се права остваре. Без тога, слобода је скаска, слобода је бајка, слобода је сува апстракција и злочиначка утопија.

1) ЦРКВЕНА ПРОСВЕТА. У самој ствари: црквена просвета не постоји, јер је готово потпуно онемогућена од диктатуре безбожништва. Против Цркве и вере пишу се одвратне, увек памфлетске, бљувотине и бестидне измишљотине, али се Цркви не допушта да се брани ни путем штампе, ни путем јавних предавања, ни путем слободне дискусије. Па, авај! ни са црквене проповедаонице! Нападају нас са свих страна, али нам не дају да се бранимо. Браниш ли се, одмах си политички “непријатељ“ државе, народа, слободе, братства, јединства…

У погледу штампања црквених књига, враћени смо у Средњи век, у доба пре појаве штампарије. Што нам треба – преписујемо. Црквена пак књижевност у ширем смислу не постоји. Цензура је ту непоштедна. Допусти се по нешто најобичније и најелементарније и то са пропагандним циљем: да се не би рекло, да је црквена књижевност потпуно забрањена.

2) БОГОСЛОВИЈЕ. Постоје само две. Једва животаре. У многоме просјачке школе. Ученици њихови лишени су свих права, која поседују ученици свих осталих школа, од најнижих до највиших. На богослове се у војсци врше сваковрсни притисци, недостојна приморавања, недолична злостављања, да би их одвратили од ступања у свештенички чин.

3) БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ – “Плач, нарицање и јаук“. Ту је диктатура безбожништва безочно наметнула своје вето при избору наставника, мада је Уставом Црква одвојена од Државе. Зато има тамо “наших“ и “ваших“. Ко су “наши“ а ко “ваши“? То ваљда знају: онај на врху црквене осматрачнице, и они са куле богоборачке диктатуре.

4) ВЕРСКА НАСТАВА. “Верска настава (катихизација) у црквама, храмовима односно у другим просторијама које су за то одређене, слободна је“ – тако гласи план 4 Закона о правном положају верских заједница. Тако гласи за пропагандни извоз у иностранство, док уствари верска настава је онемогућена широм наше земље од стране христоборачке диктатуре безбожништва. Употребљавају се сва средства застрашивања и родитеља и ђака, да ђаци не похађају верску наставу.

5) ЦРКВЕНИ ХОРОВИ – где су? А било их је пре рата у целој земљи. Све је то диктатура безбожништва растури-ла на разне начине. Сада их нешто има у Београду, ради странаца највише. И још по неки хорчић, можда, у којој вароши у унутрашњости.

6) МАНАСТИРИ – вековни чувари српскога народа, свете осматрачнице српске савести, живе светиње народне вере, неоспориве тапије српске земље. Шта је са њима? Диктатура безбожничка их постепено претвара у “културне споменике“ и у музеје мртвих старина. А то значи: претвара их у мртвачнице, у гробнице. “Културни споменици?“ – надгробни споменици. Какав цинизам, при још живом српском народу, при још живој српској православној вери и Цркви!

Да се разумемо: за православне Србе, манастири су живи храмови Живоме Богу, свети домови молитве, свети сузарници наши, свете ризнице молитава и уздаха и вапаја и кликтања наших кроз векове и векове. А када диктатура безбожничка те свете домове молитве претвара у музеје, она их претвара у разбојничке пећине. Јер дом молитве, лишен молитве, постаје пећина разбојничка, по речима Свеистинога (Мт.21,13). О, каква трагедија српског народа: улазиш у Свете Сопоћане и плаћаш четрдесет динара, музејску улазницу! Јер Сопоћани су већ музеј; и тамо нема светих богослужења. Но авај! авај! авај! и још безброј пута: авај! улазиш у свету лавру Студеницу, и плаћаш музејску улазницу! – “Ој, кукавно Српство угашено!“

Монасима се све више и више онемогућава опстанак по манастирима. Порезе су баснословне. Манастирске ђаке – послушнике диктатура безбожничка извлачи из манастира на разне начине: обећањима, претњама, одвођењем у друге школе, на занате, притиском на родитеље.

7) СВЕШТЕНИЧКО УДРУЖЕЊЕ. Просто напросто: агентура Удбе. Скупове, ручкове, путовања, банкете, странствовања плаћа диктатура безбожништва. И лист Удружења “Весник“ такође. Сто насто од учлањених свештеника ступило у Удружење под притиском Удбе, осим клике плаћеника на челу: свештеника комуниста. Ово Удружење је скроз наскроз противдогматско и противканонско, противеванђелско и противцрквено: наказа, апокалиптичко чудовиште прерушено у “социјалног“ анђела. А његов лист “Весник“ није друго до “еванђеље“ маскираног Сатане; чаша отрова, преливена танком павлаком лажнога меда. – Ово Удружење и по бићу и по делатности не припада Цркви, јер самим својим постојањем ради против Цркве, срамоти Цркву и разорава Цркву. Уколико ово Удружење самозвано дела у име Цркве, оно то чини само као комунистички тројански коњ у Цркви.

8) СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ СВЕШТЕНИКА. – То је наркоза коју оператори безбожничке диктатуре с предумишљајем дају пацијенту, да би му обезосећајили и савест и душу, док га операциони нож безбожништва и црквоборства не умори. Под наркозом “социјалног осигурања“ лакше ће се, безболно ће се извршити операција на жртви, осуђеној на смрт од стране оператора. Социјално осигурање – сладуњава, но предсмртна ињекција тајног отрова, која се даје жртви, осуђеној на смрт од стране диктатуре безбожништва. И још: наркоза – да жртва не би била свесна своје погибли под компликованом операционом инструментацијом вештих хирурга безбожја.

9) ИЗБОР ПАТРИЈАРХА. Диктатура безбожништва је до сада бирала два патријарха… И тако цинично погазила света права Цркве, а преко њих и свете догмате.

10) “МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“. – Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном постанку је њен нестанак…

11) РАСКОЛ У СРПСКОЈ ЦРКВИ. – Смрт и пакао иду за овим Расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји српскога народа. Приредили је комунистички богоборци са својим сарадницима, цинично погазивши свете догмате и свете каноне Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може! Кроз овај Раскол натуткане су на српски народ све апокалиптичке христоборске звери. “Поцрне сунце и небо“ над кукавним народом српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због овог Раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.

Гоњење Српске Православне цркве
Ако ове чињенице, и безброј других око њих и иза њих, саберете у питање: шта је то? Одговор може бити један, само један: то је гоњење Цркве, каквог није било од дана Светих Апостола до данас. Уствари, то је непрекидан петнаестогодишњи рат против Српске Православне Цркве, који се води свима средствима на свима поприштима живота, води и отворено и тајно, подмукло и јавно. Циљ тог рата је антихришћански и антихристовски: уништење Цркве. То је очигледно и за слепце, само ако су непристрасни.

Потпуно истребити Хришћанство – био је циљ Диоклецијановог гоњења, најсвирепијег и најорганизованијег у првим вековима Хришћанства. То је циљ и христоборачког комунизма у нас. У сваком комунисти се таји по један Диоклецијан, каткад и Нерон. Невидљиви, но свудаприсутни Диоклецијан је ту, око тебе, близу тебе, прикривен, притајен. Отуда у нас – робовање страху: страхом претварати људе у безвољне робове, и авај! у безвољне роботе, који не смеју да знају за Бога, нити да служе Богу. Колико мудрости и човекољубља у Повељи Уједињених нација, која тражи за људе “слободу од страха“.

Из страха од христогонитеља многи се у нас кришом крштавају, и венчавају, и причешћују, и славе, и остале свете тајне своје вере кришом обављају, као у време Декија и Диоклецијана. Многи кришом одлазе у далеке цркве, као некада у катакомбе. Да, да, наше катакомбно доба у двадесетом веку, веку атомске културе и прашумске етике!

За ових петнаест година диктатуре безбожништва извршен је највећи покољ српских душа од како је српски народ закорачио у историју. Школа – кланица српских душа; војска – кланица српских душа; свако надлештво – кланица српских душа; свака општина – исто: сва земља широм – огромна кланица српских душа. Да. огромна кланица: јер се безобзирно убијају и газе све светле српске православне душе, и уништавају све вредности њене. И тај покољ, из дана у дан је све јачи, све безобзирнији, све језивији… Цела земља је претворена у страшни длоклецијановски амфитеатар, на коме се немилосрдно гоне и прогоне, муче и убијају душе због вере православне. Забрањује се православним људима да се крштавају, да се венчавају, да се причешћују, да цркву похађају – зар то није покољ душа? Забрањује се Србину Славу славити – зар то није диоклецијановско мучилиште за душе српске? Забрањују се литије, забрањује се обнављање храмова – зар то није покољ душа? Од око 300 храмова, порушених за време рата у бившој “Независној држави Хрватској“, обновљено је само неколико, и то је на једвите јаде добијено одобрење од богоборачких власти. А шта је са толиким храмовима на Косову и Метохији и у Црној Гори? О, да потресно језива покоља православних душа на Косову и у постојбини Владике Његоша!

Ниједан службеник не сме слободно да манифестује, да изрази своја верска осећања и убеђења. Јер због тога – служба је увек у опасности. Шта је то? Диоклецијан из оног света препушта првенство у гоњењу хришћана данашњим безбожницима комунистима. Гле, чим осуђеник прекорачи праг робијашнице, аутоматски губи сва своја хришћанска права, као да је престао бити људско биће: он се не може ни причестити, ни исповедити, ни постити, ни, ако умре. опојати. Шта је то, шта, шта, шта, ако не беспримерни покољ српских душа?

За православног Србина под диктатуром безбожништва комунистичког, сви су дани претворени у Велики Петак: јер се врши стално ругање Христу, стално исмевање, пљување, распињање Христа. То смишљено и плански чини сваки Христоборац и Христоубица. А за њима каскају извесне Христоиздајице и Христоубице у мантијама: Јуде. И сарађују им! На чему? – На пљувању Христа, на мучењу Христа, на распињању Христа, на убијању, на стављању трнових, безброј трнових венаца, на ту предивну Божанску Главу. која више вреди него сви светови скупа, него све васионе скупа, све, све, све, и оне видљиве и оне невидљиве!

Ужарена Вавилонска пећ – ето то је безбожнички комунистички режим за Српску Православну Цркву. У овој новој Вавилонске! пећи неће изгорети једино људи јаке вере, светосавске вере. Даноноћно ходимо посред огња. Што смо јоште живи – дело је милости Божје и силе Божје. А око нас вихори озакоњена у безбожничкој просвети најгнуснија лаж земаљскога света: “Христос је мит“, “Христос није постојао, “Христос је обмана“. – То је просветни програм. И зар то признати, и зар са тим сарађивати, и сматрати себе хришћанином? Не! Ево ми изјављујемо и објављујемо: То је најбеднија и најбестиднија и најгаднија хула, коју су људска уста могла изрећи против најсавршенијег и на чаробнијег и најчовекољубивијег Бића Људског под небом које је корачало овом краставом звездом што се земља зове. И ми свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом стојимо уз Њега, за Њега, и иза Њега, по цену свих смрти које на нас могу натуткати сви богоборци и Христоборци овога света, а не само они земље наше.

Диктатура Христоборачких безбожника и Христоиздајничких Јуда – ето наше тужне, наше мученичке стварности и мученичког живота. Диктатура Јуде! Има ли ишта одвратније од тога за Цркву Христову, и за човека хришћанина?…

Најелементарнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: да је потпуно нелогична и противлогична сарадња између отворених безбожника, заклетих Христобораца и Православне Цркве Христове. Оне који хоће такву сарадњу, или раде на њој, или – hirribile dictu – чак и приморавају на њу, питамо заједно са Светим Апостолом: “Какву заједницу има правда с безакоњем? какву везу има светлост са тамом? Како се слаже Христос с Велијаром?“ (2.Кор.6,14-15). Не чујете ли Христоносног Апостола који грми: „Ако ми, или анђео с неба, јави вам Еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал.1,8). Зар сте под тутњавом диктатуре безбожништва потпуно оглувели за Христову божанску истину и заповест: “Не можете служити Богу и мамону“ (Мт.6,24).

Ви стављате примедбу: Али Устав постоји, Закон о правном положају верских заједница постоји, и њиме се “зајамчује слобода савести и слобода вероисповести“. – Да, зајамчује се, али се не остварује. Све напред поменуте чињенице показују и сведоче да то јамчење има декларативни, пропагандни, извознички карактер: за наивне и лаковерне људе с оне стране наше гвоздене завесе.

Не сарадња – него коегзистенција
“Богу Божије – цару царево“. То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним свезнајућим Господом и Спаситељем Христом (Мт.22,21). Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна.

Цару: харач, новац, на њему лик царев. А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер оно живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Зато и једно и друго припадају Богу = вечности, вечном животу = Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему приступа: “са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она – тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком, и онда: човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: “Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и првоврховном апостолу Петру – “у очи противстаје“. Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: “нађе за добро Дух Свети и ми“ (Д.Ап.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим.

“Богу Божије – цару царево“ – то је еванђелски принцип коегзистенције између Цркве и државе. Не сарадње, већ коегзистенције = сапостојања. Не сарадње, поготово када “цар“ потире све што је Божије, и неће ништа што је Божије, и хоће да уништи све што је Божије. Ту нема најосновнијих услова за сарадњу. Или сапостојање равноправних установа, и људских бића у њима, од насилника, који одричу и гоне Бога и што је Божије, а диктатуром намећу анти-Бога и анти-Божије. Црква и држава: одвојена једна од друге: свака за себе, и у себи и по себи. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве, не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi; али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: “Богу Божије, а цару царево“. И још, под врховном контролом Свееванђеља: “Богу се већма покоравати него људима“. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и душе.

Наши комунисти urbi et orbi проповедају и залажу се за коегзистенцију разних идеологија, разних идеолошких система и режима. Ево им најнепосредније прилике да то стварно покажу и на нашем тлу. Не теоријски, не апстрактно, не пропагандно, не извозно. Но ви, уместо коегзистенције тражите, и намећете Цркви сарадњу. А то значи: тражите и приморавате да вас већма слушамо него Бога, и – страшно је рећи! – да ради вас радимо против Бога, против Господа Христа! На то ваше тражење и приморавање ево неизменљивог и вечног одговора Цркве кроз уста богоносног Апостола: “Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога“ (4.Ап.4,19). Увек заувек ми исповедамо и проповедамо: “Богу се треба већма покоравати неголиљудима“ (Д.Ап.5,29).

Не буде ли такве коегзистенције на нашем југословенском тлу за Српску Православну Цркву, онда све приче наших комуниста о коегзистенцији на међународном и међуконтиненталном плану остају: гола апстракција, мртва схема, извознички мит: сиренски заводљива реклама, пропагандна басна, бајка из комунистичке Хиљаду и једне ноћи.

Козмичка лаж
Сва су српска срца у Земаљској и Небеској Србији од бола и ужаса зајецала – и стално јецају; и сва су српска лица од стида и срама поцрвенела – и стално црвене, када је са српске земље лансирана – и још увек се лансира – козмичка лаж: да је Српска Православна Црква у комунистичкој Југославији слободна, и да су њени односи са државом добри, бољи, па и најбољи. Ту козмичку лаж лансирали су широм земаљског и небеског света комунисти и њихови измећари, и све бучније и бучније, све бестидније и бестидније, све безобзирније и безобзирније, непрестано лансирају ту лаж и Истоку и Западу, и Северу и Југу, и земљи и небу, као да се сав Јуда уселио у њих.

А чињенице, из сваког квадратног метра и сантиметра широм наше земље, просто ричу и урличу против ове јудинске безочне и бестидне козмичке лажи. И објављује тужну и ридајно болну истину за све који имају уши да чују: да је Српска Правослвна Црква стално на диоклецијановском мучилишту диктатуре комунистичког безбожништва.

Знам, знам, знам:
Од овога часа (кад се ово објави) за мене су широм Југославије отворене све тамнице, сверобијашнице, сви логори смрти. Али пре но што кренем ка њима ја метанишући молим наше богоборце и Христоборце: у алхемичарској лабораторији своје црквоборачке диктатуре умножите ме у хиљаде и пошаљите по једног у сваку вашу робијашницу – на вечиту робију, у сваку вашу тамницу – на вечито тамновање, у сваки ваш логор смрти – на вечито умирање. И ја ћу с радошћу по хиљаду пута на дан умирати у њима за незаменљивог Господа и Бога мог Исуса Христа: Јединог истинитог Бога и јединог истинитог Човека у свима световима, у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.

Хвала чудесном и чудотворном Господу моме Сладчајшем: ничега се не бојим, јер стојим у слободи којом ме Христос ослободи: у слободи од страха, у слободи од смрти, у слободи од пакла, у слободи од ђавола – све је то мртво пред Господом мојим, за Кога живим и за Кога свом душом, свим срцем, свим бићем стојим.

Свети Јустин Ћелијски, јануар, 1960.