Волфганг Бидингер је сматрао својом обавезом да сведочанства страдања врати у место настанка, Шабац
Злочин забележен објективом: Џелати и жртве Шабац – Захваљујући Волфгангу Бидингеру, пензионисаном наставнику из Трира, у Међуопштински историјски архив у Шапцу ових дана су стигле оригиналне фотографије стравичних злочина немачког окупатора над житељима овог града, приликом казнене експедиције у јесен 1941. године. Ратни албум, сведочанство бруталности која по међународном праву не застарева, са препознатљивим ликовима и жртава и џелата, Бидингер је добио од школског друга, сина преминулог фотографа Вермахта, и сматрао је својом обавезом да га врати на место где је настао.
На пожутелим фотографијама, које је Архив изложио у великој галерији, виде се немачки војници како одводе и убијају по наређењу мушкарце различитог старосног доба, грађане и сељаке са шубарама на глави. Људи окружени стражарима стоје у реду, држе се за руке пред плотун стрељачког строја, официри газе преко палих тела и проверавају да ли је неко још жив… У позадини је зграда некадашње Зелене, сада Медицинске школе, па је јасно да се ради о стрељању у делу града Бенска бара.
– Друг ми је албум дао пре неколико година, пошто му је отац умро. Иако сам и раније видео много ратних фотографија, јер ме је занимала војна историја, ове су се показале најнеобичнијим и најшокантнијим. После парада војника по Француској, предео се одједном променио, нестала је помпа, и на сликама су се појавили људи у народној ношњи, које одводе на стрељање. Место масакра прекривено је са стотинак мртвих. Фотографија војника са флашом у руци који пролази туда била ми је ужасавајућа – испричао је на отварању изложбе Бидингер.
Немачка одмазда над Шапчанима почела је одмах после напада четника и партизана на град 22. септембра увече, који су немачке снаге успеле да одбију 24. септембра пред зору, иако су устаници у једном тренутку стигли до центра. Већ у 15 часова почела је акција „чишћења Шапца”, коју су спроводиле јединице 342. пешадијске дивизије, пребачене почетком септембра из Француске. У пратњи фолксдојчера, усташа и белогардејаца немачки војници претресали су кућу по кућу, палили и убијали, а нарочито је страдао део града Камичак, где су злочини такође забележени објективом.
Волфганг Бидингер– За првих једанаест дана акције, према немачким војним изворима, на разним местима у Шапцу стрељано је 1.127 цивила. До 26. септембра 342. дивизија је основала концентрациони логор код села Јарак у Срему. Више хиљада Шапчана од 15 до 70 година, постројени у колоне по пет, усиљеним маршом отерани су у логор. Пут од 23 километра пређен је за четири часа, тако да је зачеље колоне готово све време било у трку. Они који су пали, убијани су на лицу места – објашњава директор Архива Раде Петровић.
Учитељ из Трира Волфганг Бидингер мислио је да се ради о фотографијама насталим на руском фронту, јер је 342. дивизија, после сламања Ужичке републике пребачена на источно ратиште. Када је установио да су написи (рекламе на радњама) на сликама на српском, уместо руском језику како је мислио, контактирао је са нашом амбасадом у Берлину. Упућен је на Историјски архив Југославије, а потрага за локацијом стравичних сцена завршена је у Шапцу. Историјском архиву Бидингер је поклонио фотографије, иако је архив из Кобленца нудио 20.000 евра да их откупи.
Највеће шабачко стратиште – Бенска бара све четири године под окупацијом било је затворено за грађане, којима није дозвољавано да преузму тела настрадалих. Од 6. до 8. јуна 1945. године ексхумирано је 291 тело, која су сахрањена у заједничку гробницу на Доњошорском гробљу. Нека су идентификована, а нека нису… „У џепу једног мученика пронађена је дуванска кутија. По њој га је жена препознала. Та безначајна стварчица била је драгоценост, јер је ову кутију деци давао да се играју њоме”, писала је тих дана „Политика”.
Данас на локацији Бенска бара налази се стамбено насеље изграђено шездесетих и почетком седамдесетих година. Приликом копања темеља зграда радници су још проналазили кости убијених суграђана. После октобарских промена дотадашњи Трг слободе, одакле почиње Бенска бара, преименован је у Трг шабачких жртава, али још увек не постоји никакво спомен-обележје.
М.Мијушковић
Бранко Пешић, 12/10/2009, 00:30
Свака част господину, ови из комитета за доделу Нобелове награде за мир изгледа не могу да доделе награду овом човеку, али је доделише г-дину Обами. Да ли би г-дин Обама, ако у његове руке доспе докуменат о агресији Нато на СРЈ, исти проследио Србији на коришћење, или ће то можда учинити неки његов унук после 50 и више година.Ако би се то десило, г-дин Обама би добијену награду за мир малкице оправдао. Видећемо!
Srbo-Kanadjanin iz Makaoa, 12/10/2009, 01:23
Pobogu, zar je moralo da se pravi naselje na stratistu gde leze kosti mucenika? Koliko je Beograd veci od Sapca i treba mu zemljiste pa ipak nije dizao zgrade nad masovnom grobnicom u Jajincima. Da li je neko imao razuma u Sapcu pod komunizmom?
peko , 12/10/2009, 05:00
I ovo svedočenje o groznim zločinima podstiče na ponovno razmišljanje o tome da li je bilo pametno ili suludo podizati ustanak u Srbiji. Spaljena Mačva posle tzv I nemačke ofanzive (prolazio sam kroz popaljena mačvanska sela kao dečak), Kragujevac, Kraljevo, D. Milanovac itd. sve do tragičnog završetka tzv Užičke republike na Kadinjači rezultat su odluke od 4. jula 1941. Da li su mnogo naškodili nemačkoj armiji? Ili su rezultovali ljudskim i materijalnim gubicima bez velike potrebe. Srbija nije bila pogodna za dizanje ustanka protiv mnogo nadmoćnijeg okupatora. Bosna i Hercegovina, deo Hrvatske jeste (pa i Crna Gora). A i imalo je i više smisla braniti nedužni deo naroda od ustaških zločina. O svemu ovome će se verovatno raspravljati do beskonačnosti. Nesumnjivo je da je Srbija stradala, a da li se mnogo pomoglo saveznicima na njihovim frontovima ustankom u Srbiji? Ako i jeste bar zbog vezivanja nemačkih divizija na prostoru okupirane Jugoslavije, da li je ta pomoć adekvatna brojem srpskih žrtava? Saveznicima se moglo isto tako pomoći u planinskim delovima tzv Endehazije, a još više tamošnjem narodu.
Bole , 12/10/2009, 05:25
Pa zar je trebala da se desi puka slucajnost da bi se Srbi na taj nacin setili vlastitih stradanja?
Trane , 12/10/2009, 05:44
Interesuje me da li ce Srpsko tuzilastvo za ratne zlocine preduzeti nesto na rasvetljavanju ko su pocinioci ovog divljackog zlocina.
ЂУРЂИЈЕ , 12/10/2009, 06:51
Ма није то истина. Ево задњих пар година гледам на дискаверију и хистори ченелу како су немци били много фини у 2. св. рату, давали деци чоколаде, а руси чинили злодела над немцима, замислите у стаљинграду. О.. злих ли Руса… сад би рекла моја ћерка да учи историју са ових телевизија.
Твртко , 12/10/2009, 08:04
Четничко-партизанске јединице и њихови комаданти су знали да ће немци извршити одмазду над невиним народом. 100 за убијеног и 50 за рањеног. Зашто су онда напали град? Шта су хтели да постигну? Да ослободе читаву Србију и Европу од нациста – или само да направе фрку.
u prolazu , 12/10/2009, 08:14
Hvala Vam gospodine Bidinger.
Milan Nikolić, 12/10/2009, 09:12
Duboko se klanjam i ovim žrtvama! Neka im je večna slava i da se nezaboravi! Za sve su krivi Srbi, tako zapadna propaganda stalno ponavlja. Ove žrtve 1941.godine,su sinovi i kćeri nedužno pobijenih 1914-1918.godine, pa su preci srpskim žrtvama u savremenoj agresiji zapada na kraju prošlog veka. I uvek tako! Dokle? Dok potpuno nepokore slobodarski srpski narod. Sve mu otimaju. I čitavo ovo vreme pokušavaju i dušu da mu promene, što su uspeli kod plaćenih legionara (nevladinih organizacija i većine „političara!). Dragi zermljaci: nedajte se! Svo zlo dolazi sa zapada. A gospodinu Bidingeru, svaka čast i veliko hvala, i medju njegovim zemljacima ima dobrih, kao svuda.
Bojan Veskovic , 12/10/2009, 09:27
Господин Бидингер ѕа овај гест заслужује поштовање,а и држава Србија би би требало да му додели признање за овакав гест.
tole , 12/10/2009, 10:46
Hvala, svaka cast g.dinu Bidingeru!!!
хм,хм , 12/10/2009, 11:05
Бескрајно хвала учитељу из Трира Волфгангу Бидингеру.То су људи због којих ми је драга европска демократија.Међутим такви људи на жалост Европе и свих нас не воде ЕУ.Било би лепо да у Шабцу једна улица понесе име овог дивног човека.
Jovan Miskovic, 12/10/2009, 11:22
Covek o kome se pise u tekstu da je prepoznat po tabakeri je Borisav Miskovic iz Macvanskog Belotica moj rodjeni deda .Eshumaciji je prisustvovao moj otac a njegov sin i po njegovom svedocenju dedu su poznali po tabakeri na kojoj je bila slika kraljevske porodice.Preuzimanje posmrtnih ostataka nije izvrseno jer porodica nije imala para za limeni sanduk dedi je dodeljen broj i pod tim brojem je sahranjen ali moj otac sada vremesna starina je broj zaboravio i nikada vise na to mesto nije otisao.Ovim putem molim sve ljude dobre volje koji poseduju spisak indetifikovanih ili brojeve koji znaju bilo sta o ovom dogadjaju da mi se jave kako bi obelezio dedin grob i sproveo pravoslavne obicaje dostojne coveka .Unapred zahvalan Miskovic Jovan