Уживао сам да се будим при првој јутарњој свјетлости, док се сунце још не би проломило иза Дебељаче. Прво бих погледао какво је вријеме. Ако је ведро одмах би ме обузимала она права дјечачка срећа и расположење пред силним доживљајима у дану који се тек буди.
Моја браћа још су спавала а мени бивало драго што смо заједно. Ишао бих до великог прозора и гледао према масиву Дебељаче.
Сунце још није било на видику али иза линије која дјели Дебељачу и небо видјела се свјетлост која навире и наговјештава долазак велике лопте која нас грије и омогућава живот. Убрзо би сунце изашло и први зраци освјетлили би планинске врхове на западу лагано се спуштајући преко поља на сеоска имања и куће. Све се будило и веселило. Небо модро и чисто, шума одисала свјежином, трава се пресијавала окићена росом. Хармонија која се преноси и на људе, нарочито на нас дјецу.
Посматрање кроз прозор било ми је слатко али помало и болно. Осјећао сам како ме танко стакло дијели од вањског свијета, али и удаљава од много чега шта сам хтио. Тада би у нашу собу улијећао наш отац Милош, и будио оне који још спавају. Склапао би шаке и дувао у њих: Хухуху, каo сова.
-Устај!
Димитрије се увјек бунио:
-Дај, ћаћа пусти нас још мало!
-Не, одмах на устајање! Погледајте какав је дан, ваља нам данас ићи до Крљаче.
Нема поговора «када тако Милош каже». Сва тројица скачемо на «ноге лагане» и облачимо се. Када отац изађе, Димитрије ропће:
-Е, браћо моја ово ниђе нема! Ко још иде у шуму три пута дневно?! Превише би било и једном а не три пута.
-Ајде главоња, шта се буниш? Знаш и сам шта «Страшни Суд» каже ту нема расправе, oдговара Страхиња.
Онда би се сва тројица смијали нашем чудном ћаћи, и радовали пустоловинама по нашој дивној планини.
У кухињи нас је већ чекао доручак. Вареника узварена и црни пшенични хљеб. Мајка Ангелина увјек насмијана, блага и кротка.
-Ајде дјечицо мила да доручкујете.
Ћаћа је лежао у ходнику уз електричну пећ и мало «загријавао бубреге». Иако је био лијеп дан и љетно вријеме, јутра су била прилично прохладна и кућа би се тек око подне загријала. Сједали би за сто и дробили крув у варенику. Ја бих матери давао знакове да нам да шећера, да отац не чује, али он се већ јављао:
-Нема шећера! Вареника саржи у себи све, а шећер квари зубе!
Шта ћеш, ћути и једи. Доручкујемо, и чекамо од Милоша инструкције. Куда ћемо овога дана? Уз коју стрмину, које брдо ћемо данас освајати? Највише смо вољели уз Синачишће. То је брдо изнад нашег села. Пружа се низ двије падине према селу, једна падина иде на куће Трифуновића а друга на Јамане. Ми би чешће ишли са Трифуновића стране. Преко Јамана је већи успон и теже се успињати.
-Сада идемо до Ђуроваче, чуо се Милош.
-Само нека није уз Дебељачу, промрмља Димитрије.
-Шта си рекао Димитрије?
-Ништа ћаћа, ништа, идемо.
-Понијећемо и јакне, никад се не зна може киша, а и када се узнојимо може вјетар да нам продува бубреге. Треба се чувати.
Тако смо нас четворица кретали у освајање и откривање наше планине. Комшије су већ радили пољске послове. Неки су кретали на рад а неки се и враћали са њива. Нас су увјек посматрали чудећи се и нагађајући куда ми то, и зашто идемо по планини. Није лов, није сјеча. Да ли је могуће да Милош са својим момцима сваки дан иде по планинама тек онако, ради рекреације? Као «ради неког спорта, здравља»? Чудиле су нам се наше комшије, а нас тројица се помало и стидјели њихове радозналости. Кренули смо и тога јутра преко Трифуновића уз прогон а Анђа Симина нас гледала и као увјек, нешто на глас коментарисала, на шта се ни Милош а ни ми нисмо много освртали.
Стигли би у подножје Синачишћа и кретали узбрдо.
Чини се одоздо из села да Синачишће и није толико стрмо, као да је блага узбрдица. То је само варка, треба имати добру кондицију да се без одмора може успети на Синачишће.
Сјећам се када је наш рођак из равне Војводине био код нас па смо и њега водили са нама. Хвалио се како ће истрчати уз Синачишће. И заиста, из почетка је запео „као ороз“ али од пола успона смо га нас тројица морали гурати да би изашао на врх.
Трава накићена разноликим цвијећем, ситним али мирисним је дивно треперила. Шума се купала у загрљају сунчевих зрака. Са стране којом смо ишли налази се диван гај букове шуме кога сам волио да посматрам кроз прозор.
Тај дио наше планине дјеловао ми је као масна слика уцртана у масив. Љети је гај зелен и одише свјежином, а у јесен прошаран црвеном, наранџастом и жутом фарбом шаље тужне поздраве. Зими када би сав крај био прекривеним сјајно бијелим снијегом тај дио Синачишћа је таман, као велики биљег.
Пролазили смо поред гаја удишући свјежи и чисти ваздух. Када вјетар из дубине планине носи ваздушне масе према нама, уживали смо у невјероватним мирисима природе коју је Бог удахнуо овом дјелу наше планете. Милош је имао вишак килограма и обично је заостајао за нама. А ми чврсти и брзи као млади срндаћи; нарочито Страхиња. Увјек је предњачио, а Димитрије је за инат волио да буде први, да он предњачи. Милош га је због тога критиковао:
-Не истичи се! Не првачи! Увјек хоће да је први!
Страхиња и ја се смијали а Димитрије гунђао. Ипак нам је најстарији брат био вођа и дивили смо се његовој храбрости, поготову како смије ћаћи да одговара. Страхиња и ја смо аминовали све шта ћаћа каже а Димитрије се често противио и питао зашто.
Када се прође поред гаја одједном се на Синачишћу открије пољана прекривена тамнозеленом травом. Свако би помислио да се ту завршава успон. Са десне стране налази се драга то јест увала између Синачишћа и Дебељаче, а када се окренемо, иза нас диван призор. Испод планине спокојно је дисало наше село а иза села поље које су сељани обрађивали. Гледали смо их одозго сићушне као мраве, пласте сијено и одвозе кући. Са друге стране поља налази се зид од планинских вјенаца које окружују читаво поље. Лијево је врх Малована а поље се простире још даље поред планине. Са десне стране видик показује Виторогу, мистичну планину, коју никада нисмо успјели добро да испитамо. На врху Виторога увјек је ноћу сијало црвенкасто свјетло које је код нас будило знатижељу и нагађања. Чули смо од старијих разне приче о томе свјетлу. Једни су тврдили да се на врху налази аеродром, други да се тамо налази нека тврђава, атомски отпад. Бака ми је причала да је била један пут на врху Виторога, још прије рата (Другога), када је са самога врха видјела Јадранско море. Никада нисам испитао шта је истина, а жеља никада није престала.
На Синачишћу смо мало одмарали, али «одморили» у Милошевом стилу. Он би нам одређивао шта треба да радимо. Мало би вјежбали карате, Димитрије је у томе био овлаштен од Милоша да предводи и показује потезе. Страхиња се бунио, али је морао слушати јер је Милош тако наредио! Милош је својим склопцем сјекао тањи штап који смо бацали у даљину. Он је мјерио ко је докле добацио и биљежио.
А нож склопац био је за њега, а и за нас светиња! Направио га је Симо, чувени мајстор од овновог рога и кованог челика. Увјек је причао како «брије на суво».
Затим смо бацали камена с рамена. Учио нас је како треба да бацамо, «са снагом тијела а не руке». Показивао нам је како треба закорачити, вратити се, затегнути се у страну читавим тјелом и онда као из катапулта лансирати камен са рамена што даље од себе. Ја сам најмање бацао јер сам најмлађи и најмањи био. Димитрије и Страхиња су се увјек такмичили, а Милош би их подстрекивао да дају све од себе. Говорио нам је да морамо у себи «наћи жицу» да бацамо срчано. Све би то обавили и онда даље према Ђуровачи. Када се пређе пољана на Синачишћу која је малтене равна, онда се залази у дубоку шуму, као у дубоку воду. Природа је изградила пут кроз густу шуму према Ђуровачи. Пут је највјероватније искрчила вода која је текла за вријеме јаких киша и када би се снијег отапао. Тим путем су краве ишле на планинску испашу тако да је био прилично добро утабан и проходан.
Успон је опет почињао. Окруживала нас је дивна шума, стабла букве, смрче и покоја јелка. Изнад нас дубоко небо.
Ту смо ономад срели комшију Цурића који се журно враћао у село. Рекао нам је да је медвјед убио краву и показао мјесто гдје ју је закопао.
-Цурићу, живићеш сто година, корачаш као младић, рекао му је Милош.
Цурићу бијаше драго и смијао се али узалуд јер је послије пар мјесеци напрасно умро. Видјели смо хрпу грања и камења коју је медвјед наслагао на убијену краву. Од краве ни трага, и да нисмо знали о чему се ради и ми би прошли ништа не примјећујући. Колико смо шетали по планини а ријетко кад мрког медвједа сретосмо и видјесмо. О томе нам је Милош увјек и говорио:
-Лисица је у баснама и пјесмама описана као лукава животиња али њу може свако уловити. Вук је лукавији од лисице, тешко га је и видјети а камоли уловити. Само смо га једном видјели. Медвјед је прави мајстор у скривању од људи. Нормалне животиње се боје од људи. Само бијесна животиња напада човјека. И томе је човјек крив. Човјек узнемирава природу и животиње. Човјек трује гдје год закорачи.
-А ви ћете дјецо моја дорасти да видите када ће се природа побунити. И памтите; памтићете читавог живота наше шетње по Плазеници. Памтићете овај ваздух, чист и бистар као кристал. Памтићете ову шуму, траву, камење, и ово небо и сунце на њему. Причаћете некада о овим нашим авантурама и радоваћете се и смијати, али и туговати.
Тако нам је тада говорио наш чудни ћаћа. Ми смо слушали слабо га схватајући јер смо били нејаки.
*
Ђуровача је слиједећa пољана послије Синачишћа.
На њу смо дoлазили са оног шумског пута од Синачишћа. Као кад се изрони из воде, тако се из густе шуме избија на површину ове дивне пољане. Пољану са свих страна окружује густиш зеленила и изнад као да је поклапају дубоко модра небеса! Не знам зашто, али на Ђуровачи никада нисмо вјежбали. Мало би одморили и кренули назад. Опет би прошли пут кроз шуму и избили на Синачишће. Милош је волио да запјева, говорио нам је да га пратимо како знамо. Понекад се окретао према Дебељачи са Синачишћа, пјевао и галамио. Нама је то било смијешно. И он би се са нама смијао.
-Јадам се шуми, она ме разумије, говорио је.
Низ Синачишће смо трчали. Говорио је да «скроз опустимо тијело» трчећи низ страну јер је «здраво да се сви органи протресу»! Нас тројица би јурнули и трчали до куће а он је каскао за нама. Народ нам се опет чудио. Ми се тада нисмо обазирали, стомак је тражио задовољење и ускакали смо у наше гнијездо ка нашој дивној мајци која је и тада као и сваки пут чекала са осмијехом и укусним домаћим ручком. Нас четворицу није било лако нахранити. Послије ручка и одмора кретала би друга етапа. Опет пут небеса уз нашу планину.
-Димитрије сине, куда ћемо овај пут, питао је Милош.
-Немој тата само уз Дебељачу.
-Е баш ћемо уз Дебелион!
-Ајој!
Уз Дебељачу је најтеже.
Велики и дуги успон тражио је јаке ноге и веома добру кондицију. Ко тога није имао имао би проблема да се успе. А ми? Ми смо устрчавали! Страхиња је био без премца. За 16 минута устрчавао је на врх. Димитрије за њим, ја иза Димитрија а ћаћа за мном. Мало ко је вјеровао да смо ми трчали уз овај успон до врха а истина је да је тако било.
На врху Дебељаче смо одмарали и чекали оца. Он је говорио да идемо у заклон да се пресвуче јер је био мокар од зноја.
Врх Дебељаче сличан је као код Синачишћа, пољана и зараван. Изнад је Маглић, а даље се назирао Демировац који је највиши врх наше Плазенице. Одлазили смо у заклон између дрвећа. Ту се налази шумски пут који није направила људска рука. На једном мјесту, гдје смо често тражили заклон од непогода и одмарали, пут је широк 4, а дуг 15 метара. Тај дио пута је најљепши; раван као асфалт. Вољели смо ту да предахнемо. Са обе стране налазиле су се старе букве које су благо спуштале крошње изнад наших глава. Добро дрвеће нас је често пута штитило од кише али и од хладног вјетра који нама тројици тада и није био тако хладан. Пријао је нашој младости али искуство Милошево нам је говорило да се «огрнемо јакнама». И са те стране, десно од Синачишћа и далеко више, пут води на пољану Раичевку са које се може сићи на Ђуровачу па на Синачишће или наставити пут у дубину планине према локви и даље према «крају свијета» који се зове Крљача. А пошто је нама био већ други пут да смо се успињали на планину нисмо ишли даље него смо се трком низ Дебељачу враћали нашем топлом дому.