Datum: 24.08.2009 22:00
Autor: Драго Тодоровић
ФОЧA – Педесетчетворогодишњи Ранко Иконић Бели био је возач погођеног аутобуса у којем се налазило 140 горажданских Срба. Ни данас нису изблиједјела сјећања на кобни 27. август 1992. године, када је, рањен у обје ноге, ипак успио да спаси многе животе.
– Од тада не могу да спавам више од три сата. Пред очима ми муслиманска барикада, крв, јауци, запомагања, мртви. Болови у ногама ме растурају. Aли, стиснем зубе и корачам даље, кроз живот. Кажем себи: Ранко, кад си онда надмудрио смрт, нећеш ваљда данас, у слободи, да попустиш, бори се. И ја се борим, само да прехраним породицу – рекао је Ранко Иконић Бели, који сада живи у Фочи.
Он каже да су Срби из града на Дрини доживјели тада стравичан изгон са својих огњишта.
– Наши представници су са горажданским муслиманима договорили безбједан излазак конвоја цивила, у коме је било на десетине аутомобила и аутобуса, а сачекао нас је пакао. Било је око пола један, дању, када смо, ништа не слутећи, кренули са Јабучког седла, изнад Горажда, старим путем за Рогатицу, преко Месића – каже Иконић.
У његовом аутобусу, са 58 мјеста, било је око 140 путника, дјеце од двије до 15 година, жена, стараца.
Међу њима је била и његова породица, супруга и троје дјеце. Преживјели су сви, каже, захваљујући божанској сили, која је била јача од злочинаца и неправде.
У Кукавицама, код Рогатице, сачекала их је засједа, из свих врста оружја пуцали су по голоруким Србима.
– Преко асфалта је била барикада камења и дрвета, а онда је грунуло по аутобусу. Прво је погинула супруга Милана Ђурђевића, која је стајала иза мојих леђа и која ме спасила сигурне смрти. Иако сам рањен у десну ногу, успио сам јако да стиснем волан и превезем људе – рекао је Иконић.
Прошао је, а пуцање није престајало. Тромблонска мина је разнијела гуме, а Бели је провезао аутобус до кафане „102“. Ту је рањен и у другу ногу, а аутобус је заблокирао.
Крвави епилог муслиманског злочина у Кукавицама, тог 27. августа, уочи Велике госпојине, био је стравичан: 25 погинулих и око 80 рањених. Само у Иконићевом аутобусу било је 12 мртвих.
И поред свега преживљеног, Бели не мрзи, не позива на освету. Вјерује да је правда достижна и да ће убице, кад-тад, стићи казна, за проливену крв невиних Срба из Горажда.