Оригинал фалсификата – Риалити шоу као лице стварности?
Један од најопскурнијих феномена деценије која је, надам се, за нама, јесу тзв. „риалити“ (енг. reality – стварност) програми; они постоје да би људи о њима причали. На њима се зарађује само зато што се о њима прича. А о њима се прича јер је све друго празно, или, боље, изгледа тако. И зато, морам признати, са зебњом приступам писању овога текста бојећи се да и сам не будем увучен „у причу“.
Наслов за овај текст, јасно је, позајмио сам од истоименог филма Драгана Кресоје из 1991. јер сматрам да он више него јасно одређује феномен.
Најпре, неколико речи о „механизмима“ за које верујем да су довели до феномена о којем говоримо. Наиме, главни шраф тог механизма, главни састојак риалити програма су риалити звезде са којима се конзументи идентификују. Дакле, неколико речи о звездама и идентификовању.
КАКО НАСТАЈУ „ЗВЕЗДЕ“?
Пре пар година сам гледао одличну емисију о људском лицу, чини ми се у продукцији Би Би Сија, чији су главни промотери били сјајни британски глумци Џон Клиз и Елизабет Харли (John Cleese, Elizabeth Hurley). У једној од епизода тема је настанак феномена „филмских звезда“. На моје изненађење, констатација, касније сам увидео, сасвим логична и оправдана, била је да је оно што је омогућило настанак „филмских звезда“ било увођење крупног кадра. Наиме, у почетку је, ако сам добро разумео, и филм имао театарску логику, тако да сте радњу посматрали са „реалног“ одстојања. Све у свему, прилика да одређено „живо“ лице гледате као натприродно велико и блиско, да се унесете, или боље, да будете увучени у сваки његов детаљ, учинила је да вам оно, иако га не познајете, често постане ближе од најближих. Наравно, може се рећи да је у питању само оптичка или психолошка варка; наиме, та лица у стварности не постоје онако како их ми видимо. Чак и када би нам била заиста блиска на начин на који нам могу бити блиски људи које волимо, људи које грлимо и љубимо, ни тада их не би видели онако како их гледамо на платну. Међутим, нема ли, упркос томе што се користе оваквим „варкама“, међу филмовима заиста врхунских уметничких остварења, а међу филмским „звездама“ врхунских уметника? Наравно да има. Ипак, није сваки филм филмска уметност, није свако ко глуми уметник, а риалити уопште и није никакав филм. Такође, узрок проблема који имамо у риалитијима није у крупном кадру. Узрок је у томе што тај „крупни кадар“ приказује (баш као и код филмског кича). Јер сва она стварна лица из сфере истинске филмске уметности представљају један сплет символичких и емотивних значења која можемо, на основу властитог искуства (уколико га имамо), препознати као аутентична (истинита, стварна) и тако се са њима идентификовати. Та лица по себи већ представљају вредности. Са друге стране, у риалитију гледамо лица која су лишена оваквог садржаја, управо безвредна, а баш та лишеност, што је страшно, има претензије да се самоодреди као стварност.
Но, поменуо сам и идентификацију; управо је идентификација једна од карактеристичних одлика човека. Пре неколико година је извршен експеримент са децом и младунчадима шимпанзе. Постављена је кутија, покривена засторима, са вратима иза којих је био сакривен слаткиш. Када су показали шимпанзама како да дођу до хране, додали су и неколико непотребних радњи, некакво лупкање по кутији и томе слично. Шимпанзе су то поновиле и дошле до хране. Исто су урадила и деца. Када су уклонили засторе, кутија је постала провидна и шимпанзе су закључиле да је лупкање непотребно. Међутим, деца су се и даље држала „непотребних радњи“, јер, изгледа, за човека постоје ствари које су прече и од хране, а такво је, рецимо, поверење, на којем почива свака истинска људска заједница. Лично, верујем да ово има везе са основним богословским учењем о човеку, о томе да је човек створен као икона Божија, као imago Trinitatis. Верујем да се то учење, та истина, дотиче свих сфера човековог постојања. Јер, рећи да је човек образ Свете Тројице значи да је човек биће које смисао или истину свога постојања налази и сазнаје само у заједници љубави, а Света Тројица је та заједница по превасходству.
МЕДИЈИ И РИАЛИТИ
Дакле, идентификација је неизбежна, а с обзиром на греховну условљеност и ограниченост нашега постојања, постоје различите врсте идентификација. Неке имају позитиван, неке негативан, изразито деструктиван карактер. Управо се тиме враћамо на поље риалитија и њиховог места у медијима. Наиме, медији имају велику улогу у процесу идентификације; идентификујући се, као што рекох, човек тежи да допре до истине о своме постојању. Са друге стране, желим да верујем да је основна функција медија (лат. medium) да буду посредници између појединца и истине која му је с обзиром на овај или онај разлог недостижна. Тиме се, наравно, отвара огромно поље за манипулацију, али то основну замисао о доступности истине и етички императив који из ње происходи не сме довести у питање. У односу на то како нам и какву истину презентују оцењујемо и квалитет медија. Е, сада, ако желимо, људскости ради, да будемо доследни, овде нема места ни за каква оправдања типа: то је само забава, то народ воли, није противзаконито. Наиме, може бити да је поређење драстично, али зато није и мање адекватно: и гладијаторске игре су биле забавне, народ их је волео, а биле су и законите. Јер овде, коначно, уопште није поента у некаквој пристојности. И „непристојност“, лично верујем, има своје место у култури, чак и пре „пристојности“. Овде је проблем у лажи. Лаж је отров који разара човеков идентитет. Свет који нам представљају и у који нас увлаче риалити програми је лажан свет. Тај свет је фалсификат стварности. Лаж овде није само у медију, како то обично бива; овде је лаж у самој информацији. И што више жели да буде стварна, што је риалити реалнији, то је више лажна. Зашто? Не зато што су људи лажни, не зато што глуме, већ зато што је контекст у коме су лажан. А узрок лажи лежи у основној замисли приче која условљава све друго: учесници нису ту да би били стварни људи, већ да би зарадили новац тако што ће радити оно што публика жели да види. Публика, пак, углавном жели да види оно што не сме сама да ради. Зато не треба да чуди то што се у том смислу, поред константне полупорнографске тензије, понекад наши риалитији приближавају и гладијаторским аренама, што у преносном, што у буквалном смислу.
ТРУМАНОВ ШОУ И ЛАЖНА ЗБИЉА
Године 1998. је снимљен један заиста генијалан, а када је у питању наша тема готово пророчки филм, који читаву ову причу изобличава на много бољи начин од било какве анализе. Кажем пророчки јер су риалитији свој „бум“ доживели након 2000. године. У питању је Труманов шоу са Џимом Керијем у насловној улози (Truman Show; Jim Carrey). Наиме, Труманов живот је од најранијег детињства риалити, а да он тога није ни свестан. Он је дете рођено након нежељене трудноће, међу првима које је усвојила једна корпорација. Све у његовом наоко идиличном животу је лажно јер је монтирано, намештено. Свака емоција, проблем, свакодневна ситуација, рођаци, пријатељи, све је то гомила лажи. Међутим, Труман открива заверу оног трена када заволи погрешну жену, супротно сценарију, а она је, наравно, одмах уклоњена из „екипе“. Трагајући за њом, вођен љубављу, увиђа лаж у којој живи и побеђује моћну корпорацију избавивши се из риалитија. Е, сада, поред изузетне приче, за филм је карактеристична и „игра речи“ која, верујем, открива његову хришћанску позадину. Примера ради: Труман је заправо True Man, истинити човек; Кристоф (Christoff), главни продуцент гнусног риалитија, је заправо off-Christ, Антихрист; брод којим Труман бежи са острва (које се налази у огромном студију) савладавши притом фобију од воде, страх који се јавио услед изрежиране лажне смрти његовог лажног оца, зове се Santa Maria… Ипак, оно што је најважније, на крају се показало да Труманов живот није био лажан; он је смисао свога живота нашао; упркос лажи у којој је живео, он није глумио нити је имао било какву задњу намеру. Он заправо и није био део риалитија. Показало се да су прави риалитији заправо лажни животи оних људи који су 30 година уживали у тој симулацији једног, малог, обичног људског живота, оних људи који су се 30 година даноноћно старали о томе да Труман не увиди лаж у којој живи. А зашто? Зато што су празни јер су лишени онога што је Труман нашао живећи окружен лажима.
Ако већ нисте, погледајте Труманов шоу.
„НЕПОТРЕБНЕ РАДЊЕ“
Пре неколико година је извршен експеримент са децом и младунчадима шимпанзе. Постављена је кутија, покривена засторима, са вратима иза којих је био сакривен слаткиш. Када су показали шимпанзама како да дођу до хране, додали су и неколико непотребних радњи, некакво лупкање по кутији и томе слично. Шимпанзе су то поновиле и дошле до хране. Исто су урадила и деца. Када су уклонили засторе, кутија је постала провидна и шимпанзе су закључиле да је лупкање непотребно. Међутим, деца су се и даље држала „непотребних радњи“, јер, изгледа, за човека постоје ствари које су прече и од хране, а такво је, рецимо, поверење, на којем почива свака истинска људска заједница.
(НЕ)СТВАРНА ЛИЦА
Узрок проблема који имамо у риалитијима није у крупном кадру. Узрок је у томе што тај „крупни кадар“ приказује. Јер сва она стварна лица из сфере истинске филмске уметности представљају један сплет символичких и емотивних значења која можемо, на основу властитог искуства (уколико га имамо), препознати као аутентична (истинита, стварна) и тако се са њима идентификовати. Та лица по себи већ представљају вредности. Са друге стране, у риалитију гледамо лица која су лишена оваквог садржаја, управо безвредна, а баш та лишеност, што је страшно, има претензије да се самоодреди као стварност.
Презвитер Вукашин Милићевић
Извор: Православље