Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку?
Да ли свештеник носи мантију и код куће, какав је став цркве по питању тетовирања светаца, нека су од питања које верници постављају свештеницима на православним форумима
Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике у којима је могуће упутити питање свештенику, затражити савет, тумачење или чути шта Црква мисли о неким савременим појавама, ситницама и „крупницама” са којима се сусрећемо у свакодневном животу. Да ли је грех бити члан Фејсбука? Треба ли дозволити деци да читају „Харија Потера”? Може ли хомосексуалац бити кум на црквеном венчању? Да ли је дозвољено пушити у време поста? Шта црква мисли о Најдановим круговима? Допушта ли Црква да девојка буде неудата или она мора бити супруга и мајка или монахиња? Какав је став цркве ако верник пожели да истетовира свеца на свом телу?
У духу веома присутне приче о родној равноправности поставља се питање зашто жена не може да слави славу, а у време великих искушења – дилема која је граница Божјег праштања за грехе које стално понављамо. Колико год ова питања сликовито приказују време и друштво у којем живимо, ништа мање интересантне дилеме и недоумице у вези са питањима вере и ништа мање сликовито показују однос верника према цркви. Радознали желе да сазнају више о њеним унутрашњим правилима (Да ли свештеник носи мантију и код куће?), а ту су и они који траже одговоре на „вечна питања” (Зашто човек мора да греши?), траже се и ставови по питању припадника других цркава (хоће ли припадници других монотеистичких религија бити спасени), али и Библије (да ли је грех ако неко иде у цркву, а не жели да чита Библију). Нема „најтежих” питања, најтеже је давање примереног и задовољавајућег одговора, каже јереј Иван Цветковић, уредник и оснивач форума „Живе речи утехе”, за који истиче да је највећи православни форум на Балкану.
– Позадина и природа безбројних питања се лако дају уочити и могли би, грубо речено, да се сврстају у неколико ставки. То су: духовна потрага, односно жеља за давањем смисла питању личног и општељудског постојања, глад и жеђ савременог човека за Богом, за смислом који не извире из сфере емпиријског. Присутан је и проблем (бес)смисла постојања зла, духовна и психолошка конфузија изазвана стављањем претераног акцента на чисто социјално-материјалну сферу живота, као и потреба оних који су верујући, али недовољно упознати са устројством црквеног живота, за дефинисањем и појашњењем значаја и одређених особености црквено-литургијског начина живота… Све то довољно речито сведочи колико је савремени човек, и поред свих постојећих открића и достигнућа, духовно осиромашен, раслабљен и уморан – истиче отац Иван.
Њему су, каже, посебно занимљиве теме које се тичу разговора са неправославнима и атеистима, али и теме које говоре о теолошким проблемима. Најчешће је чуо питање у вези са „литургијском реформом” и тражење објашњења какав је то процес, да ли са собом носи црту доброг или лошег, шта представља у животу цркве… Верници траже и савете личне природе, желе да чују мишљење свештеника како да помогну детету које је попустило у школи или кћерки која је безвољна, али и шта да раде када се заљубе у младића који њих не воли.
– Питања су увек личне природе, а проблеми које имамо су исти или слични код сваког од нас, јер просто делимо један живот, исте или сличне недоумице и носимо, на овај или онај начин, сличну животну тежину свеукупних проблема који нас окружују. Свештеник је дужан да буде и психолог. Он мора бити психолошки едукован и верзиран, кроз своје образовање, животни подвиг преображаја самога себе уз Божију помоћ, кроз искуство и делатну љубав према људима. У супротном је његов пастирски рад тотално обесмишљен и практично јалов. Реч психа, уопштено речено, значи душа, а она је један од најважнијих појмова у хришћанству – истиче отац Иван.
Форум „Живе речи утехе” има око 3.300 корисника, постоји у оквиру сајта pouke.org, основаног 24. маја 2009. године, под духовним је руковођењем епископа шумадијског Јована и има, дакле, благослов српске цркве за свој рад. У уредничком тиму осим свештеника има и професора, историчара, преводилаца. Хиљаде корисника овог форума, које отац Иван описује као „веома активне”, сведоче да ни цркву никако није заобишла „Интернет револуција”.
– Непотпуност овог виртуелног вида комуникације међу верницима, по мишљењу многих, лежи у немогућности пуног остваривања живог односа међу вернима. Он, с друге стране, представља претпоставку, а често и основ, реализације нових и конкретних односа међу људима који би се, највероватније, тешко упознали и остварили живи контакт да нема Интернета, тако да оно што би неко именовао као ману, може бити веома лако, на основу претходно реченог, преображено у позитивну црту овог вида савременог међуљудског саобраћаја – каже отац Иван.
Са Интернетом су дошле нове могућности за мисију цркве, па је отац Иван најавио оснивање „православног фејсбука”, односно друштвене мреже која би повезала вернике и људи из цркве, али по том питању је за сада тајанствен, па открива тек да на томе ради много људи и да се нада да ће ускоро доћи време за реализацију ове идеје.
Јелена Чалија