Православље, Аутор: уредник Миодраг М. Поповић, Број 1003-1004, Рубрика Реч уредника
Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља!, запојаће и ове године небројена небеска војска, као што то бива, ево, већ више од двадесет векова сваке године на дан када се „ради нас родило Детенце мало, Предвечни Бог“. Мир Божји, Христос се роди! Срећна вам, драги наши читаоци, и Богом благословена ова нова Господња година, и да у духовној радости проведете све празнике који су се попут чичка начичкали у ових месец дана, колики је „рок трајања“ овог двоброја вашег „Православља“.
Радост Божића доживећемо на разне начине, свако према свом настројењу и могућностима. На све више места, чак и тамо где се то никада досад није радило, последњих година установљава се леп обичај налагања бадњака и свеноћног заједничарења испред храмова Господњих. Други ће радосне божићне празнике провести у топлини свога дома, у мислима дочаравајући топлину која је владала око јасли у које је положен тек рођени Богомладенац. Самим својим рођењем, Господ нам је већ подарио своју прву поуку: као што и Он „својима дође, и своји га не примише“ (Јн 1,11), тако и ми треба да будемо спремни да ће нас, у свакодневном животу, најчешће и најлакше изневерити управо они који се на речима највише представљају као „наши“. Збиља, пробајмо само да замислимо како је било Јосифу када је дошао у свој град, у свој род, и схватио да у том његовом роду нема ни најмањег кутка за њега и Пресвету Богородицу, којој је сваког тренутка предстојао порођај?
Међутим, оно што су, у својој самодовољности, пропустили они који први нису смели да пропусте, поправили су прости и презрени пастири, који су, не без разлога, први међу читавим човечјим родом, били удостојени вести о доласку Бога међу људе. А док они нису донели дрва за огрев, Новорођенче су у јаслама својим дахом грејале – овце и краве! Нишчи пастири и бесловесна марва тако су се показали као словеснији и Богу угоднији од оних који би, по природи ствари, требало да предњаче у поштовању и извршавању Божјих заповести.
Зар то није управо стање које видимо свуда око себе, у ово време, предсказано Господњим речима: „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24,12)? Довољно је погледати потрошачко лудило у које свет упада ових дана, а све под „иконом“ наказне сподобе зване „деда Мраз“, за коју се – о безумља! – у неким земљама чак доносе закони којима је забрањено тврдити да он не постоји. Да сатански цинизам буде још већи, тврди се да је лик деда-Мраза креиран по узору на једног од највећих Светитеља, светог Николаја Мирликијског Чудотворца! Као свештеник и родитељ, питам се: ако за своје ближње немам љубави свих 365 дана у години, хоће ли ми бесомучна куповина уз „љупки“ осмех деда-Мраза помоћи да то помањкање љубави надокнадим у ових неколико дана? Тешко!
Дванаест дана по Божићу, долази нам Богојављење. И за овај празник важи исто што и за Божић: у великом смо раскораку између речи празничне поруке и нашег спровођења тих речи у дела. Као што, супротно божићној песми “…на земљи мир, међу људима добра воља“, нити има мира на планети, нити добре воље међу људима, тако смо на делу далеко и од поука добијених на дан када је људски род зачуо Господње речи: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи“ (Мт 3,17). Јер, пројава Једнога Бога у три Лица носи са собом и поуку да међу три Божја лица влада савршено једномислије. Влада слога.
„Слога“. Реч на коју ми, Срби, реагујемо врло специфично. Авај, опет се враћамо на причу о раскораку, огромном раскораку између речи и дела: на речима, слогу смо унели у најчешће помињано народно гесло: „Само слога Србина спасава“ (мада је боље: „Само Спаситељ Србина спасава“); на делу, дозволили смо да нас пријатељи сажаљевају, а да нам се непријатељи подсмевају, јер слоге нема ни у траговима. Прво је нема међу онима који се отимају да буду вође народу, па је онда, разумљиво, не може бити ни међу народом који такве вође има за узор. Да се разумемо: не слога, не једноумље какво влада у апсолутистичким уређењима, и какво је владало код нас у доба комунизма. Али слога у смислу да ја дозволим могућност да је и моје мишљење понекад погрешно, да је и мој ближњи, мој сатрудник, у праву и да неку ствар, о којој се не слажемо, он сагледава разборитије.
У супротном, ако наставимо да пребивамо у прелести да смо непогрешиви, ако затворимо своје уши за мишљење и савет ближњих, узалуд нам је да се позивамо на нашег великог просветитеља, Светог Саву. Ако се, неколико дана по Богојављењу, будемо сетили Светог Саве само зато да бисмо се погордили што смо његови духовни потомци, онда смо исти као они којима је Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи рекао: „Не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може и од камења овог подићи децу Аврааму“ (Лк 3,8).
Сетимо се, зато, на Савиндан свих оних поука које је, са подједнаком љубављу и ревношћу, Свети Сава упућивао свакоме, од највећег велможе и достојника до најнезнатнијег Србина; сетимо се свих оних напора које је уложио да своју земљу и свој народ оплемени слогом. На световном плану, уједињавао је разједињене Србе у један народ; на црквеном плану, уједињавао је епархије у једну, Српску Цркву, а за њу изборио достојно место у васељенском Православљу. Премудро увидевши велику опасност од неслоге, чинио је све да би Срби, почев од његове рођене браће па надаље, увидели да неразумна тврдоглавост може донети само назадовање, а никако напредак.
И тако, сваки од бројних великих празника у овим зимским данима, пружа нам пуно прилика за промишљање. Молимо се стално Милостивом Господу да нам отвори ум и срца за Његове премудре истине, јер само тако можемо доћи „у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршеног, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13). Амин, Боже дај!