Свети Симеон Нови Богослов: О посту
И о томе да корист од поста не треба да са ревношћу чувамо и прихватимо само у првој недељи поста, него је неопходно да ревносни покажу једнако и исто старање током свих недеља поста.
1. Браћо и оци, ово што ћу вам сада рећи требало је да вашој љубави кажем претходне недеље. Али пошто сам знао да читаво хришћанско племе, односно и монаси и мирјани и сваки од нас верних, у светој и првој седмици поста ревносно и спремно дочекује добро поста и да свако на свој врат својевољно поставља његов јарам, те да нема никога, ни међу онима који су сасвим дигли руке од свога спасења и живе без страха Божијег и пренебрегавајући Бога, а да током те недеље одбацује закон поста и не уздржава се и сам са осталима, колико је у његовој моћи, данас ћу вам рећи нешто мало и кратко о томе, јер сада је прилика.
2. Будући да, како је речено, сви марљиво проводе претходну прву седмицу поста, када она прође и дође субота, када и Божија Црква по предању слави празник светога великомученика Теодора или, боље рећи, чудесно спасење које се од Бога догодило кроз њега највернијем Његовом народу,и док у недељу сви чинимо спомен на православну веру и појемо свом сведобром Богу благодарне химне, а лукави који увек завиди добром улази кришом у сваког од верних и, невидљиво га спутавши немаром и лењошћу,наговара га да са презиром одбаци од себе спасоносни јарам поста и да се врати пређашњој навици, због тога данас подсећам и молим вашу љубав,а уједно и ваше очинство, да нипошто не послуша непријатеља, нити да подлегне злој навици незаситог стомакоугађања, нити да се врати пређашњем и старом испуњавању лукавих жеља, него да покажемо поштовање и према овој другој недељи поста као и првој, а затим и свим осталим.
3. Да, оци и браћо моја, тако поступајући учинимо себи добро и немојмо допустити да сада изгубимо оно што смо тада сабрали, него радије поревнујмо да свему томе додамо још добра и да га увећамо, а исто тако немојмо пожелети ни да оно што смо претходно добро изградили сада зло расточимо. Нека се свако од вас сети користи од поста и дара Божијег у ком је уживао ових дана, и нека убудуће постане спремнији. Јер лекар наших душа уме да код некога спута распаљивања и покрете плоти, другоме кроти гнев, трећем одгони сан, четвртом изазива усрдност, петом чисти ум и чини ra слободним од лукавих помисли, шестом кроти неукротиви језик и страхом Божијим управља њиме као некаквом уздом, уопште му не допуштајући да изговара празне и рђаве речи, а површног невидљиво штити и зауставља му очи, не допуштајући им да радознало блуде на све стране, него свакога наводи да гледа себе самога и учи га да се сећа сопствених грехова и недостатака. Пост постепено распршује умни мрак и истањује и одгони покров који лежи на души греха, као сунце маглу. Пост чини да у себи умно видимо духовно небо у ком не свиће, него свагда сија незалазно сунце, Христос Бог наш. Пост удружен са бдењем улази у срце и умекшава његову тврдоћу, па чини да из бившега пијанца потеку извори скрушености. Молим вас, браћо, да се свако од нас потруди да се то и нама догоди, јер тада ћемо лако, уз Божију помоћ, прећи читаво море страсти и, прошавши кроз таласе искушења онога ко нас горко тиранише, пристати у луку бестрашћа.
4. А то се, браћо моја, не може догодити за један дан, нити за једну седмицу, него је потребно много и времена и труда и напора, сразмерно свачијој спремности и произвољењу, а уз то и по мери вере и презира према видљивим и мисленим стварима, и не само то, него се то, даром Божијим и благодаћу, брже или спорије достиже сразмерно усрдности у непрекидном покајању и непрестаном делању у скривеној клети душе, а без поста нико никада ни од тога, нити од других врлина, ништа није успео да достигне. Јер пост је почетак и основ сваког духовног делања. Дакле, све што саградиш на том темељу не може да падне и сруши се, јер је изграђено на чврстој стени. А ако уклониш тај темељ и уместо њега поставиш ситост стомака и неумесне жеље, све то као песак понесу лукаве помисли и река страсти, па се руши читава грађевина врлина. Дакле, да се то не би и нама догодило, станимо радосно на чврсти темељ поста, станимо, браћо моја, добро, станимо добровољно. Јер онај ко се мимо воље присиљава да се успне на стену поста, свакако ће пасти отуда, повучен жељом према тајноједењу, а, једући, он неосетно постаје и храна лукавога. Јер то је божански закон, и оне који се усуђују да га крше, ђаво попут крвника преузима и кажњава, премда не и одмах, нити истога часа, пошто је Бог дуготрпељив према нама и очекује наше покајање, али ми у сваком случају нећемо избећи из његових руку било овде, било у будућем животу, ако непокајано истрајавамо у греху, него ћемо, тако поступајући, са њим и од њега примити осуду и праведним судом Божијим бићемо заједно са њим осуђени на бесмртну казну. Ако и умакнемо пажњи својих настојатеља, ми се не можемо сакрити од Владике и Бога свих настојатеља.
5. Чувајмо се онда, браћо, не само тајноједења, него и насићивања јелима предложеним на трпези. Да, молим вас и не престајем да молим,сетите се протекле свете седмице. Сетите се, како рекох, користи од поста и бдења, молитве и псалмопојања, али и жалостивости, побожности и ћутљивости. Манастир ми је тада изгледао као да у њему обитавају нељуди, него сами ангели, јер нисам чуо ниједну живу реч осим славословљакоје смо узносили Богу, што и ангели чине. А верујем да су, као што сте ви обављали ангеоско дело, исто тако и ангели невидљиво са вама обитавали и појали. Зато немојте пожелети да се многословљем и празнословљем одвојите од општења са њима и немојте их неумесним речима или неумереном виком навести да побегну од вас, а демонима допустити да вам се приближе, као раније, него нека свако пази на себе самога и нека брижљиво обавља своје рукодеље и послушање, као онај ко служи Богу а не људима. Јер записано је: Проклет је свако ко чини дела Господња немарно (Јер. 31,10)
6. Немојте, браћо, престајати да једни друге подстичете на слушање онога што се чита на божанским сабрањима. Јер као што за чулном трпезом подстичемо ближње и нудимо им да једу, а оне које волимо више од других чак и салећемо да једу, тако смо, и за овом трпезом са душевном храном, дужни да пазимо на ближњег и да га подстичемо, како не бисмо били осуђени као они који не воле једни друге и да не изгубимо име ученика Христових. Јер каже: По томе ће познати сви да сте Моји ученици, ако љубите једни друге(Јн. 13,34-35). И ко за чулном трпезом не сили свога пријатеља да једе често му много користи, а ко то чини за духовном трпезом, а притом мислим на слушање божанских речи, онима који се нађу у његовој близини наноси немалу штету. Јер насићивање телесним јелима неретко науди и нашкоди и души и телу, док оно што овде светитељи говоре и ум просветљује, и душу освећује, а кроз њу свакако и самом телу предаје освећење, чинећи га здравијим и крепкијим.
7. Зато нека свако пази на читање. Јер речи светитеља речи су Божије, а не људске. Нека их метне у срце своје и добро их чува, јер су речи Божије речи живота и ко их у себи има и чува имаће живот вечни. Наиме,када бисте сели за раскошну трпезу нико од вас никада не би показао немар, нити би задремао и не само да би узео колико му треба, него би се постарао да узме хране и за сутрашњи дан или да је разда пријатељима или сиротињи. А тамо где ce нуде речи живота, које оне што се њима хране чине бесмртним, реци ми зар је икоме могуће да спава и да буде немаран или да дрема и хрче, као живи мртвац? О, пропасти! О, неосетљивости и лењости! Ко седи за трпезом, а неће да узме од онога што се пред њим налази, јасно је да нема природно здравље. Тако и онај ко слуша божанско читање, а не ужива душом са неизрецивим задовољством у невештаственим и божанским речима, не испуњавајући мислено њиховом сладошћу сва чула, слаб је вером и није ни окусио духовне дарове, јер умире од глади и жеђи, премда је окружен благом. Јер као што мртвац не осећа када га омивају водом, тако ни он не осећа када га залију струје живе и божанске речи.
8. Дакле, сви ви који у себи имате реч живота, који сте похитали да се нахраните овим хлебом, који нисте постали мртви него од мртвих живи, окусивши истински живот и стекавши самилост према ближњима, примивши је од самилосног Бога, не престајте да подстичете и молите и саветујете ближњега, ако је могуће, и све, него се постарајте да их као сопствене удове, а тачније као удове Христове и синове Божије, карате, кажњавате и разобличавате, не да бисте их ражалостили, него да бисте их ослободили од отачког гнева и негодовања, и не да бисте им наудили, него да бисте им донели велику корист, наводећи их да испуњавају вољу свога Бога и оца. Ако тако чините и ако свако од вас на тај начин свога брата подстиче на љубав и добра дела, убрзо ћемо сви ми узићи на висину врлина и показати се као они који испуњавају заповести Божије, те ћемо сви заједно достићи Царство Небеско у самом Христу Богу нашем, Којем приличи свака слава у векове векова. Амин.
Преузето из књиге Свети Симеон Нови Богослов – Сабране беседе, Београд, 2005.