Свети Теофан Затворник: ПРАВОСЛАВЉЕ И НАУКА

Зборник мисли и поука – Манастир Подмаине 3. јануар 2009 – 17:45  Збор­ник са­др­жи ми­сли, по­у­ке и из­ре­ке, при­ку­пље­не из ра­до­ва, про­по­ве­ди и пи­са­ма све­тог Те­о­фа­на За­твор­ни­ка, по­све­ће­не раз­ма­тра­њу уза­јам­ног од­но­са ве­ре и зна­ња, те­ме ко­ја је са пра­во­слав­не тач­ке гле­ди­шта сло­же­на, за­о­штре­на и увек ак­ту­ел­на. Са­ста­вљач се тру­дио, ко­ли­ко је мо­гао, да ис­пу­ни же­ље све­тог Те­о­фа­на из­ву­че­не из ње­го­вих пи­са­ма и пред­ста­вље­не у пред­го­во­ру ауто­ра.

На­у­ка и ве­ра ни­су одво­је­не

Хри­шћан­ска на­че­ла су ван сва­ке сум­ње исти­ни­та и за­то их не сум­ња­ју­ћи по­ста­ви као оп­ште ме­ри­ло исти­не. Код нас је нај­о­па­сни­ја за­блу­да то што се на­у­ке пре­зен­ту­ју уз пот­пу­но за­не­ма­ри­ва­ње пра­ве ве­ре, до­зво­ља­ва­ју­ћи се­би сло­бо­ду, чак и лаж, у прет­по­став­ци да су ве­ра и на­у­ка две пот­пу­но одво­је­не обла­сти. Дух је у нас је­дан и он при­хва­та на­у­ку и на­па­ја се ње­ним на­че­ли­ма, као што и ве­ру при­ма и би­ва њо­ме про­жет. Ка­ко је, пак, мо­гу­ће да ве­ра и на­у­ка не до­ђу у по­во­љан или не­по­во­љан до­дир? А при то­ме је и област исти­не јед­на. За­што он­да тр­па­ти у гла­ву то што ни­је из ове обла­сти или са чим је не­мо­гу­ће по­ја­ви­ти се у ње­ном све­тлом дво­ру.

Ду­хов­но по­ма­же ба­вље­њу на­у­ком

Уче­ње се не те­гли на пле­ћи­ма. Сто­га оно ни­је пре­пре­ка жи­во­ту. До­те­рај­те га до кра­ја. Го­спод не­ка вам по­мог­не! Ка­ко вам је па­ло на па­мет да ће вас чи­та­ње Све­тог Пи­сма то­бо­же оду­ћи од на­у­ке. Од на­у­ке од­вла­чи лу­та­ње ми­сли, не­уз­др­жа­ност у ло­шим же­ља­ма а нај­ви­ше ле­њост и зов на ла­го­дан жи­вот. Ето од то­га се тре­ба уз­др­жа­ва­ти, а ни­шта та­ко не по­ма­же да се све ово ода­гна као чи­та­ње Све­тог Пи­сма и дру­гих до­брих књи­га. И по­ста­ви­те се­би за пра­ви­ло да ују­тро и уве­че про­чи­та­те по­не­што, по де­се­так сти­хо­ва, из Но­вог За­ве­та, с ра­су­ђи­ва­њем и при­ме­њи­ва­њем про­чи­та­ног на се­бе.

Уче­ње ни­је смет­ња за Бо­го­у­га­ђа­ње

На­у­ка је на­у­ка, а жи­вот је жи­вот. Учи­те и по­на­шај­те се као што то при­ли­чи не­ко­ме ко је од­лу­чио да уга­ђа Бо­гу. Оно што Бо­го­у­га­ђа­ње зах­те­ва мо­же би­ти ис­пу­ња­ва­но и за вре­ме уче­ња. Имај­те не­пре­кид­но страх Бо­жи­ји, се­ћа­ње на Бо­га и смрт и рев­ност за спа­се­ње ду­ше као је­ди­но по­треб­но. То је оно што је су­штин­ско.

Мо­же се шко­ло­ва­ти и во­ди­ти ду­хов­ни жи­вот

Зна­ње ни­ка­да ни­је су­ви­шан те­рет. По­сто­ји бо­ја­зан да се ду­ша не раз­би­је жи­ве­ћи че­ти­ри го­ди­не ме­ђу омла­ди­ном где ни­су сви истог ду­ха као ти. Но то је увек та­ко. Али та­ко­ђе увек ме­ђу том омла­ди­ном по­сто­је не са­мо до­бри већ и из­вр­сни мла­ди­ћи, мла­ди­ћи ко­ји уме­ју да чу­ва­ју свој ду­хов­ни жи­вот, не по­ка­зу­ју­ћи то спо­ља.

Из­но­си­ти ду­хов­но зна­ње, али се не на­ме­та­ти

Оно што зна­те, увек го­во­ри­те, за­то што то и ни­је ва­ше, већ Бо­жи­је и за­то то и тре­ба с дру­ги­ма по­де­ли­ти. Са­мо, при том се не тре­ба на­ме­та­ти.

Ба­вље­ње на­у­ком ни­је у су­прот­но­сти с ду­хов­ним жи­во­том

По­треб­но је чу­ва­ти ср­це да се не би при­ле­пљи­ва­ло свет­ским на­сла­да­ма. Оку­ша­ње тих ужи­та­ка га­си огањ ду­ха, док уче­шће у би­ло че­му без овог оку­ша­ња са­мо рас­пи­ру­је тај огањ, а не га­си га. И ва­ше ба­вље­ње хе­ми­јом уоп­ште ни­је ду­ва­ње ко­је га­си, већ са­мо пир­ка­ње. За­то ми је и па­ло на па­мет да вам ка­жем да то не тре­ба да од­ба­ци­те. То вам мо­же за­ме­ни­ти ру­ко­де­ље. Се­ћа­те се да сам вам о то­ме пи­сао пот­пу­но дру­га­чи­је јер ни­сам баш схва­тио то ва­ше за­ни­ма­ње. Но су­де­ћи по то­ме шта ра­ди­те, не ви­дим у то­ме ни­шта што би би­ло у су­прот­но­сти с ду­хов­ним жи­во­том. Уби­тач­на је са­мо за­не­се­ност не­чим, али се она, чи­ни ми се, мо­же све­сти на не­ку ра­зум­ну ме­ру. Но мир­но ба­вље­ње хе­ми­јом не мо­же до­не­ти ни­шта ло­ше, на­ро­чи­то ако се раз­не про­це­ду­ре ту­ма­че у ду­хов­ном сми­слу или се у њи­ма ви­ди од­раз про­ја­ве ду­хов­ног жи­во­та. И хе­ми­ја је део Бо­жи­је књи­ге – у при­ро­ди. И ов­де је не­мо­гу­ће не ви­де­ти Бо­га – Нај­му­дри­јег и Нај­несхватљивијег.­