Са Википедије
рођен: 7. децембар, 1864.
Велика Моштаница
преминуо: 18. март, 1899. Београд
Светолик Ранковић (1863-1899) је био српски писац из периода реализма.
Светолик Ранковић је рођен 7. децембра 1864.у селу Велика Моштаница, али као своје родно место истиче Гараши, село под Букуљом, у тадашњем Јасеничком срезу, а данас општини Аранђеловац. Отац Павле у време рођења Светолика био је учитељ у Моштаници, а постао је свештеник након што се породица преселила у Гараши, село у крагујевачком округу. Нижу гимназију и богословију Ранковић је завршио 1884. у Београду, а потом је отишао у Кијев и тамо свршио Духовну академију. Овде се Ранковић упознао са богословско-филозофским наукама и историјом руске и светске литературе, а највећи утицај на њега оставила су дела Толстојаа, Гогоља, Гончарова, Корољенка и других руских писаца.
Док је Ранковић био на летњем распусту 1886, разбојници су напали породичну кућу и убили оца Павла, а мајку и остале мучили. Ранковић је успео да побегне и доведе помоћ под околностима сличним онима које су описане у његовом делу „Горски цар“ када говори о хајдучкој похари газда Ђорђа.
Пошто је 1888. завршио Духовну академију Светолик се вратио у Србију и почео да ради као наставник веронауке у гимназији у Крагујевцу. 1893. је премештен на служби у београдској Богословији, а 1894 опет бива премештен у Ниш.
1897. усталио се као гимназијски вероучитељ у Београду. Незадовољан својим несигурним статусом у звању привременог вршиоца дужности хонорарног наставника намревао је да напусти струку. 1890. је положио је професорски испит с радом „О црквеном беседништву“ са одличном оценом.
Ранковић је 1892. објавио приповетку „Јесење слике“ у часопису „Отаџбина“. Од туберкулозатуберкулозе је оболео 1897. Опорављао се у Гарашима. Роман „Горски цар“ писан нешто раније у Нишу је објављен као 38. књига „Кола“ српске књижевне задруге. Спас од туберкулозе је 1898. потражио у манастиру Буково, где је писао свој други роман „Сеоска учитељица“. У јесен одлази у Херцег-Нови на лечење и тамо је довршио своју најбољу приповетку „Стари врускавац“ и започео свој трећи роман „Порушени идеали“. Матица српска га је наградила „Сеоску учитељицу“, а Коларчева задужбина награђује и узима за штампу.
Након смрти најмлађег сина 1899. прешао је у Београд, где је умро 18. марта 1899. у 36. години живота. Српска књижевна задруга 1900. је као 62. књигу „Кола“ објавила рукопис „Порушених идеала“ који је Ранковић завршио последњих недеља живота у самртној постељи.
Исјечак-
Савршен тренутак
Иза Букуље појави се сјајно црвенило као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док с висине не осветли сав видокруг. Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивог и блаженог душевног страха.
– Што није свакад овако! – прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. – Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем.
– И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу је ли? – одговори Ђурица пребацивши руку преко ње
– Јест, све тако.
– Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу. Еј хај! – уздахну он после неке тешке и горке мисли.