Сведочење протојереја-ставрофора Радосава Митића о свет ом Јовану Шангајском
Битољски живи светитељ
Број 935, Рубрика Ликови за споменар
Ја се радо и са задовољством сећам свих својих професора од првог до краја шестог разреда богословије, али највише задржавам своје сећање, пажњу и љубав према авви Јустину Поповићу, архимандриту. И чини ми се, још мало више љубави према телом малом човеку, али великом духом, јеромонаху Јовану Максимовићу, за кога сам првих дана по доласку у Битољ чуо из уста блаженопочившег епископа (тада охридског) Николаја Велимировића, који је казао: „Ако ко жели да види живог светитеља, нека дође у Битољ, да види и упозна јеромонаха Јована Максимовића“. Више пута је владика Николај, долазећи у богословију, излазећи из богословије или за време ручка у трпезарији, свима нама ђацима скретао пажњу да слушамо своје професоре, али посебно је наглашавао и тражио нашу послушност и љубав детињску према Јовану Максимовићу.
Отац Јован је био наш васпитач. Духовник, први или главни васпитач је био авва Јустин Поповић, а о. Јован био је његов млађи помоћник (тако се то тада звало). Он је био васпитач који нас је поучавао не само из богословских наука. Сећам се да је настојао да све ђаке у току школовања произведе у чтеце, тако да смо сви већ на другој или трећој години били чтеци. Учио нас је читању Апостола. Сви смо морали да научимо да правилно држимо кадионицу. Давао би нам кадионицу без ватре и тамјана, и рекао: „Књигу под мишку!“, и тако смо учили да кадимо. Ако при кађењу падне књига, значи да кађење није правилно. Рука не сме да се одваја од тела. Гледам како то данас раде, са високо подигнутом руком, па се сећам поука нашег доброг професора Јована, који је свима нама за читав живот усадио не само љубав према служењу, него и правилан став на богослужењу. За време часа, нарочито кад је испитивао, он је одлазио у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се за време часа да га мало ухвати сан и почне мало да хрче. Ми дечаци почнемо да се смејемо, а ђак који одговара, ако није знао одговор на постављено питање, мења питање, мислећи да он спава тврдим сном. Међутим, отац Јован се тргне, подигне главу и каже: „Ну, што ти тамо глупости говориш! Дај, брате, дај, сине мој, врати се на постављено питање“. Од 1931. до 1934. године био ми је професор. За то време, тврдим, отац Јован никада није себе распремио, као што то ми радимо, да легне у кревет па да се одмори.
И отац и мајка
И кад служи, и кад проповеда, и када држи предавање или испитује ђака, он је показивао огромну смиреност. Кад служи, није дозвољавао ни мува да се чује. Не само у олтару, где он стоји и врши свету Литургију или неко друго богослужење, него и у читавом храму морао је да буде небески мир, тишина. Ред, беспрекоран ред. Он је заиста примером својим учио.
Био нам је више него мајка и отац. Сваки ђак који би добио нешто новца од својих родитеља, да има мало за џепарац, волео је да замоли о. Јована да прими његов новац на чување. Толико је памћење имао да је то чудо једно. Нас тридесетак смо давали њему новац на чување. На пример, добијем 20-30 динара, одем код оца Јована и замолим га да прими и чува мој новац, да га не изгубим; деца смо, играмо се, може негде да ми испадне. У свако доба, и дању и ноћу, ако бих га упитао: „Оче Јоване, колико још имам новца?“ (иако је у међувремену прошло два или три месеца, и другим ученицима је давао колико су тражили), тачно је у динар увек знао колико ко има новца на чувању код њега.
Нико није могао да уђе код њега без молитве. У то време се није на вратима ни куцало ни звонило, него стане ученик пред врата и каже кратку молитву: „Молитвама свјатих отаца наших, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас“. Тек кад чујемо одговор: „Амин“, улазимо у његову собу. Његова собица није имала скоро никакав намештај. Један обичан војнички кревет, прости, дрвени сто са четири столице и исто такав ормар били су сав намештај. Често је звао нас ђаке код њега. Рекао би некоме да скине пакет са ормара. То су његови њему слали пакете. Он их није отварао, него смо то ми чинили. Понекад је два-три дана стајао пакет, све док не дођу ђаци. Кад дођемо код њега у собу, поседамо где ко стигне и заузме место, јер сви нису имали где да седну, а он каже: „Стојте, стојте, има места, служите се“. И ми смо се служили, он се радовао, а да није никада ни један једини комад појео. Остатак од пакета би спремио да понесемо у свој разред и поделимо друговима.
Даноноћне молитве
По читаву ноћ се молио Богу клечећи пред иконама у својој соби. Увече је знао да седи дуго за столом и ако осети да ће да задрема, он се тргне и крене у обилазак. Узме свој штап, тешко је ходао јер му је, чини ми се, десна нога била мало краћа, као последица рањавања. Он је у Русији био завршио Царску кадетску школу, то је била највиша војна школа. После је завршио и Правни факултет и једно време је био службеник у суду. Кад је избио рат 1917. године, он је, с обзиром на то да је завршио Царску кадетску школу – Војну академију, морао да учествује у рату против бољшевика. Био је рањен, нога му је остала краћа. И горња усна му је била повређена, вероватно га је окрзнуо метак, тако да је мало муцао у говору. То се није много примећивало.
Ако би, кажем, осетио дремеж, приликом молитве и клечања пред својим иконама или док би читао за столом, он би се тргао, узео штап и долазио у посету ђацима. Знао је сваке ноћи да посети спаваонице свих шест разреда. Сваки разред је имао своју спаваоницу. Никада нисмо чули да он уђе у спаваоницу или да из ње изађе, али смо осећали дух његов и знали смо да је он међу нама. Иде полако између кревета, а били су у три реда, и ако осети да неко мало теже дише, кашље или има температуру, он приђе, опипа пулс и тог оболелог ђака подиже, тражи његово одело, помаже му да се обуче, узме га испод руке и води га право у ђачку амбуланту.
Свакога јутра је служио свету Литургију и причешћивао се. Једино није на Велики петак, зато што тог дана нема Литургије, него се читају Царски часови. У подне сваког дана, без обзира да ли је радни дан или празник, одлазио је у градску болницу, која се налазила покрај наше школе, носећи разне поклоне болесницима. Ишао је из собе у собу, од кревета до кревета. Сваком болеснику би рекао да жели да се помоли Богу за његово оздрављење и да носи свето Причешће. Причешћивао је светим Тајнама све болеснике који су то желели. Био је вољен од свих због таквих поступака и због свог аскетског живота. И то не само међу његовим васпитаницима, нама ђацима, него и у читавом граду Битољу. Волели су га и поштовали људи свих вероисповести: православни, католици, протестанти и муслимани. Тада је један број грађана Битоља био муслиманске вере…
Јео је само једном у току дана, и то увече, по заласку сунца. Професорска трпезарија је била покрај моје учионице. Он би после вечере, а вечерао је једно парче хлеба, највише до 100 грама, и мало поврћа и воћа, а све што је остало: воће и колаче, знао је да стави у једну корпу, покуца на врата мога разреда или ако кога првога угледа од ђака, даје му корпу и каже да подели са разредом. Био нам је више неголи отац и мајка.
Епископски чин
Сећам се 1934. године, чини ми се да је било пролеће, мај месец, рече нам: „Децо, ја због посла идем за Београд, вратићу се ако Бог да“. Добио је позив од митрополита Антонија (поглавара Руске заграничне цркве у Београду), да дође и прими епископски чин, и да га шаљу за Шангај. Идући ка Руској цркви, која се налази иза цркве Светога Марка, срео је у трамвају неког пријатеља, који га је упитао: „Оче Јоване, откуд ви?“. „Па ето, дошао сам из Битоља, ови моји, на челу са високопреосвећеним митрополитом Антонијем, погрешно су позвали мене, Јована, да произведу у чин епископа уместо другог Јована“. Кад је дошао код митрополита, овај му је казао да је жеља његова и његових сарадника да баш он, Јован Максимовић, буде произведен за епископа и да иде за Шангај. Отац Јован је најпре одбијао високи чин и покушавао да се одбрани, као што су у првим вековима Хришћанства радили наши свети оци и учитељи Цркве, Јован Златоусти и Василије Велики, који су бежали од превише одговорног чина епископског. Јер то је дужност велика, човек мора да одговара не само за себе, него и за све епархиоте којима он као владика служи и одговара пред Богом и својом савешћу. Они су се склањали и бежали да не приме тај чин. Тако је и о. Јован покушао да избегне чин епископа рекавши митрополиту Антонију: „Високопреосвећени, па ја муцам, нисам ја за епископа“. А овај му је одговорио: „Зар се ви не сећате, оче Јоване, да је у Старом завету највећи пророк, онај којим се јеврејски народ избавио из мисирског ропства и био вођен 40 година по пустињи да би дошао до границе Обећане земље, Мојсије, такође муцао, па му то ништа није сметало да буде велики слуга Божји, велики пророк и велики вођа јеврејског народа?“. После тога је отац Јован, хтео-не хтео, морао да прихвати да буде изабран за епископа шангајског. После неколико дана опет је срео у трамвају оног пријатеља којем је рекао да га зову грешком. Кад је пријатељ видео сигнатуре, ознаке епископског достојанства, питао га је: „Шта то би, оче Јоване?“. „А ето, морао сам да примим.“
Вратио бих се мало на његов живот од детињства па до 1925. године, када је замонашен у Миљковом манастиру код Свилајнца. Рођен у Русији, задржао је презиме Максимовић, јер су његови преци као избеглице, односно прогнаници – ја избеглице називам нашом речју прогнаници, зато што нису сами напустили земљу по својој вољи, избегли, већ су под утицајем непријатеља и силе њихове прогнани – тако су и његови преци отишли за Русију, склањајући се од турског терора. Тамо су задржали своје српско презиме. Од малена је са родитељима одлазио на богослужење. Као дечак је заволео цркву и послуживао је као чтец свештеницима у своме месту. Завршио је, рекох, највишу војну школу, затим правни факултет и, стицајем околности, морао је да напусти Русију, као и многи који се нису слагали са марксистичком идеологијом. Дошавши у Београд са мајком и сестром, он је од првих дана, да никоме не би био на терету, прихватио да продаје новине по београдском улицама. Свако јутро је прво долазио у Патријаршију, да службеницима понуди новине. Одмах се, као ванредни студент, уписао на Теолошки факултет и нико није знао да је тај скромни продавац новина већ завршио два факултета у Русији.
Дипломирао је са највећом оценом и у прво време био је професор гимназије у Београду. Замонашен је 1925. године и неколико месеци после монашења добио је јерођаконски чин, а затим и јеромонашки. Дао је завет да живи као аскета, и то као крајњи аскета, који не само језиком него делима својим слави и хвали Господа. Као такав је 1929. године постављен од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве за суплента Богословије у Битољу.
Он је у Битољу провео шест година. Богословија је била са пет разреда све до 1932. године. Предавао је генерацијама које су имале петогодишње школовање и извео је матуранте 1930/31. и 31/32. године, а осталим разредима је предавао од првог до четвртог разреда. Ја сам био у четвртом разреду када је он отишао за Београд да буде произведен за епископа. Кад се вратио из Београда у Богословију, он се са свим разредима фотографисао. На фотографији, коју чувам и данас као најдражу успомену, види се један мали човек, мањи по телу, по расту, од његових васпитаника, али његово духовно знање, богатство његове душе веће је, чини ми се, него – кад би то било могуће – да се скупи знање свих данашњих житеља града Београда. Његова душа је била заиста богата непролазним богатством којим је он још за живота од Бога био награђен да чини, не он лично него преко њега Господ Бог, огромна чуда.
Ово сведочанство преузето је из интервјуа који је прота Митић дао за часопис Пут, Истина и Живот 2002. године