Аутор: Антоније Ђурић, Број 981, Рубрика Ликови за споменар
Земља и небо су у пламену. И као да се наједном, неочекивано, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отворио пакао и наговестио да је само питање часа кад ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који покушавају да се одупру злој судбини; сажижу и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обале реке сукљају дим и пламен…
Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски орлови, ови кршни младићи, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступницу изнемоглој српској војсци коју је са три стране притисла непријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем…
Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт… Јер, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам дедови оставише: образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба… А земље је мало, педаљ – два, тек да се не каже да је нема. Бранимо тај крајичак неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком…
А ко зна, можда се овог часа и они тамо, у плавичастим униформама и с телећацима на леђима, који заклоњени иза стабала ослушкују своје артиљерије и чекају заповест да бесно кидишу и да нас сатру, збришу са лица земље, да нас учине робљем и обесе због поштења и непоклека пред туђином, можда се и они моле истом Богу и уздају се у Његову заштиту…
Када о свему овоме говорим, људи ме питају: откуда ја у мојковачком боју? Како се деветнаестогодишња кћер сердара Јанка Вукотића, команданта црногорске санџачке војске, која дотад ни метка није опалила, нашла усред крвавог бојишта?
Мој живот је до ратова текао неким устаљеним редом. У кући мојих родитеља, Милице и Јанка, у којој су се окупљали народни главари и угледни политичари Црне Горе, најчешће се говорило о ратовима. А о чему би другом? Ми као да других тема немамо. Ми можемо о ратовима, о јатаганима, вешалима, логорима, прогонима, гробљима… И увек су те седељке биле праћене гуслама и песмом како је Милош распорио Мурата… Гуслар би ту мало застао, правио паузу, а мени се чинило да видим ту слику…
Мој отац је из старе, добро познате породице Перка Вукотића, који је имао два сина: Стевана и Машана. Стеван је имао синове Петра и Мила, а Машан: Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао кћер Милену, која се удала за књаза Николу и која је у историју ушла као црногорска краљица Милена. Од сердара Станка Машанова је мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене. Моја мајка је родила двоје деце: мене, Василију, коју је отац из милоште звао Гагуна, и сина Вукашина, од кога сам старија дванаест година.
Шта је било одлучујуће да се нађем на бојишту, да се изложим смртној опасности и суочим са језивим ратним призорима? То што сам била старија од брата! У то време из појединих црногорских кућа у рату је било и по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића – ниједна. То сазнање мучило је мога оца; као да је био врло несрећан што нема мушке деце стасале да стану под ратни барјак. Али, кад већ није имао одраслог сина, имао је кћер…
Школовала сам се на Руском институту на Цетињу који је основала царица Марија Феодоровна – Романов. Било нас је стотинак девојака. Училе смо на српском, руском и француском – спремале смо се за позив наставника и васпитача. Али, избише ратови. Против Турака. Куда би, у таквим приликама, могле да оду младе девојке, задојене родољубљем, ако не на бојиште или бар у војну болницу! Нису нам дали на бојиште, али смо добродошле као болничарке…
Од првог дана рата, у болници је била и моја мајка Милица. Мислим на онај рат са Турцима 1912. године, када су вођени бојеви за Скадар и Тарабош, за Бардањоле, за стару Србију и делове Рашке области… Тада су Косово и Метохија пиштали под турским и арнаутским јармом…
Међу рањеницима, гледајући њи-хове ране и слушајући њихове исповести схватила сам да је рат највеће људско проклетство. Па ипак, ипак, овај рат сам правдала тиме што је са прадедовског огњишта требало прогнати кугу и ослободити српски живаљ који је вапио за слободом…
Цетиње је у то време био безмало пуст град. Готово је било немогуће срести мушку главу, ако се изузме покоји старац, инвалид или понеки голобради дечак. Све што је стасало да стане под ратни барјак било је на турској граници…
Каснији драматични и узбудљиви догађаји, чак ни они потресни призори које сам виђала на бојиштима, нису могли да потисну сећање на онај талас одушевљења којим је била захваћена Црна Гора уочи рата с Турцима.
Све кликће: У бој! У бој!
А како и не би кад Београд, на дан мобилизације, шаље Цетињу телеграм: „Краљ данас позвао под оружје целокупну убојну силу Србије. Очекујемо глас да је братска Црна Гора солидарна у овим судбоносним тренуцима. Бићемо дубоко захвални ако нас Цетиње једино тим гласом обрадује…“
А Цетиње, захваћено невиђеним таласом одушевљења и спремно да се лати оружја, жури да одговори братском Београду: „Од јуче сва је Црна Гора на ногама! Своју руку ставила је у руке братске Србије да удружене полете браћи у помоћ: „Онамо, онамо, за брда она…“
И тако отпоче рат. Рат, та страшна реч, та сурова слика коју ћу потом виђати из часа у час у свој њеној наказности, са свим њеним последицама. Виђала сам тешке рањенике, ослепеле у боју, без руку и ногу, искиданих црева… Виђала сам их и видала им ране..
У прве две ратне године оца сам видела само четири пута. Дође, најпосле, на Цетиње крајем јуна 1915. године. Потонуо у бриге и немир. Скрхан умором и несаницом. Безмало три месеца у борбама. Многи војници изгинули; неки, њих је највише, рањени. А зло тек долази. Из појединих црногорских кућа изгинуле и по три-четири мушке главе.
Једног дана, док смо још били на Цетињу, рече ми:
– Спреми се, Гагуна. Од данас ћеш са оцем. Где будем ја, бићеш и ти…
То је било све што је рекао. Мајка Милица рече да је то добро. Бићу уз оца, да му се нађем при руци у часовима умора и туге која га је све више притискала. Ја – срећна. Нисам ни помишљала на опасности и искушења која ме очекују.
Пођосмо. Мој седмогодишњи брат Вукашин довикује: „Срећан ти пут, тата!“ Зграбих га и пољубих, срећна што није довољно одрастао да крене у бој, јер бих у том случају ја морала да останем код куће. Овако, делићу судбину црногорских војника, па како Бог да…
Стигоше и они црни дани са све трагичнијим вестима: притиснута са три стране силном немачком, аустроугарском и бугарском војском, српска војска почела је да се повлачи. Допреше вести да су Бугари ударили нож у леђа српској војсци, да су пресекли главне комуникације према Нишу, Скопљу, Солуну и да због тога српска војска, да би избегла заокружење и уништење, мора да крене преко Косова према Црној Гори. Уто стиже мом оцу она историјска депеша српске Врховне команде:
„Ако Црногорска санџачка војска успе да спречи продирање противника од Вишеграда на Увац – Пријепоље – Сјеничке положаје и Нови Пазар и тиме не дозволи да се јави српској војсци у бок и позадину, она се српству одужила.“
На ово је сердар Јанко Вукотић одговорио:
„Нека Врховна команда не води бригу: Црногорска санџачка војска решена је да се до последњег војника жртвује. А да не дозволи непријатељу да се јави братској војсци у бок, а још мање у позадину.“
Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налази штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде…
Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из „Горског вијенца.“ Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем… И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ српске земље, да ће радије изгинути на бранику отаџбине.
– Нека буде борба непрестана (нека буде што бити не може) крст и топуз нека се сударе – Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. – Важно је да је братска српска војска мало измакла…
Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последњи одреди у пределу Ругова…
Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала мом оцу и другим официрима из Штаба.
Борба на Мојковцу је у великом јеку. Сазнајем из разговора мога оца и Петра Мартиновића да је с десне стране Љубо Полексић, с леве Милинко Влаховић, а у средини Милош Меденица. До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилују децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корак назад!
Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају на превијалиште. А колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна… Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе… Али, мој отац смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим…
Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомадани… Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао…
После боја на Мојковцу, настала је крилатица: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану!“ Оправдана или не, остала је чињеница да су црногорски ђетићи успешно штитили своју једнокрвну браћу из Србије.