Навршава се 25 година од смрти познатог писца Бранка Ћопића. Језиком пуним разумевања писао је о сиромашним сељацима, деци, сањарима и скитницама, а немогућност мирења са стварношћу и потрага за бољим светом били су главни разлог самоубиства великог писца.
Данас се навршава 25 година од смрти Бранка Ћопића, „бесмртног српског писца“.
Сећање на Бранка Ћопића
Ћопић ће остати упамћен по изузетном осећају за правду и праведност чији је недостатак у сопственој реалности окончао самоубиством.
Рођен је првог дана 1915. године у Хашанима, у Босанској крајини, тадашњој Аустро-Угарској, а почео је да пише још као ђак Учитељске школе коју је завршио у Бања Луци.
Пре Другог светског рата објавио је збирке приповедака „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“.
У партизанском покрету учествовао је од 1941. године и током рата наставио са писањем, тако да је пре завршетка рата за децу написао „Приче партизанске“ и збирку песама „Огњено рађање домовине“.
Филозофски факултет завршио је у Београду и већ као студент скренуо је на себе пажњу књижевне критике која је забележила да је Ћопић, „надахнут и спонтан у свом књижевном раду, добар опсерватор и познавалац живог народног говора, а уз то ведра духа и са истанчаним смислом за хумор, лако и брзо освојио најшире слојеве читалачке публике“.
Поред три романа: „Пролом“, „Глуви барут“ и „Не тугуј бронзана стражо“, познате су његове приповетке „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Одабране ратне приповетке“, „Изабране хумористичке приче“, „Драги ликови“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, а за „Башту сљезове боје“ је добио Његошеву награду.
Преко петнаест књига за децу, међу којима приповетке „Босоного ђетињство“ и роман „Орлови рано лете“, сврставају га у једног од најбољих дечјих писаца свих времена са простора бивше Југославије.
Терен са кога је Ћопић претежно црпео грађу за своје приповедачко стваралаштво био је његов завичај, Грмеч и подгрмечки крај.
Ћопићеви јунаци у свету усамљених
У приповеткама насталим пре рата највише су га занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, о којима је причао језиком пуним бриге и разумевања. Ти његови јунаци су свет заборављених, усамљених и одбачених људи који безгласно тугују због зла коме не могу и не умеју да се супроставе.
Добар део његовог стваралаштва у прози хумористично је интонирао. Хумор се налази у природи и менталитету његових јунака, који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину духа и насмеју се сопственој невољу. Откривао је ситне људске мане и недостатке, па се тако десило да је о мирним временима приповедао с тугом, а о ратним – ведро и насмејано.
Дела, којима је завредео и чланство у Српској академији наука и уметности и Академији наука и уметности Босне и Херцеговине, преведена су на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик.
Цео радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је врло често путовао по Југославији и европским државама.
Иако је припадао народноослободилачком покрету, као човек великог образовања, осећаја за правду и праведност, критички је гледао на стварност. Као једно од најпознатијих таквих дела била је „Јеретичка прича“ због које је касније трпео велике ударе тадашње комунистичке партије на власти, државних органа, па и самих колега.
Таквих прогона било је много, па је историчар књижевности Ратко Пековић то сабрао у књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ која сведочи о проблемима са којима је писац био суочен не само у књижевном животу.
Претпоставља се да су ти прогони и немирење са стварношћу другачијом од оне за коју се борио били главни разлог самоубиства великог писца.
KOMEНТАР:
Питање је да ли се Бранко Ћопић убио или је убијен? Ко је год читао његова дјела видјеће колико је љубави имао према свом Српском, напаћеном народу, који је прошао праву катарзу и голготу у Друсгом свјетском рату. Својим писањем против комуниста можда је себи напидао смртну пресуду?
Ја не вјерујем да је извршио самоубиство.
С.Ј.Т.