Симо Матавуљ

Са Википедије
Симо Матавуљ је рођен у Шибенику 14. септембра 1852.У месту рођења је завршио италијанску и православну, српску основну школу и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица игумана, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју заврши 1871.
До прелаза у Црну Гору, 1881, он је учитељ у разним далматинским селима и наставник поморске школе у Херцег Новом. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Путовао је у Милано и Париз као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико месеци. 1887 прелази у Србију, где живи као наставник гимназије и чиновник презбироа. У Црну Гору одлази још једанпут за учитеља кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију. Умро је у Београду 20. фебруара 1908. Био је редовни члан Српске краљевске академије од 30. јануара 1904.

Матавуљ се у књижевности први пут јавља на Цетињу у службеним црногорским новинама са једном историјском причом, коју је написао поводом веридбе кнеза Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, а на потстицај и према казивању самога кнеза Николе. Затим је прешао на оригинално стварање и до смрти радио врло живо на приповеци и роману. Написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: Из Црне Горе и Приморја, Из приморског живота, Из београдског живота, Из разнијех крајева, С мора и с планине, Са Јадрана, Приморска обличја, Београдске приче, Живот и Немирне душе, поред још неколико приповедака објављених у посебним издањима. Написао је и два романа: Ускок и Бакоња фра Брне . Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака разне садржине (Бока и Бокељи, Десет година у Мавританији итд.). Најзначајније му је дело из те области Биљешке једног писца, врста аутобиографије, писана живим, пластичним стилом и проницљивим посматрачким даром. Матавуљ је још написао и две драме: 3авјет и На слави, — прва са предметом из дубровачког, а друга из београдског живота. Он је и преводио са страних језика, највише са француског: На води од Мопасана, Сан од Золе, Пучанин као властелин и Мизантроп од Молиера, Зимске приче од Вогиеа.

По природи трезвен и опрезан дух, Матавуљ је почео да пише тек у зрелијим годинама. Он је поступно али енергично изграђивао свој талент, трудећи се да недостатке свога ускок школовања надокнади личним усавршавањем. Он чита не само француске и италијанске књижевнике већ и научнике и мислиоце. Поред великог књижевног образовања, којим је надмашио све раније приповедаче, он стиче и широко познавање историје и филозофије. Уколико се више ширио видик његова сазнања и његово животно искуство, утолико је пуштао маха своме таленту. У своје време, Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих“ српских писаца.

До Матавуља, наши писци се развијају поглавито под утицајем руске, немачке и мађарске књижевности; од њега почиње и сасвим превлађује романски утмцај, нарочито француски. Матавуљ је највише читао и преводио француске реалисте и натуралисте; на њиховим делима је развио укус и учио вештину писања. Нарочито је волео и читао Золу и Гиј де Мопасана, и по њиховим узорима почео и сам писати. Он је од француских натуралиста научио да оштро, објективно и савесно посматра живот и потом уноси у дело, У својим Биљешкама он то изрично вели и објашњава како он схвата француски књижевни реализам, који се не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. До њега, наши се писци нигда нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста. Он је у приповеци доследно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу. Док су остали српски приповедачи приказивали живот само у уском видику свога краја, Матавуљ описује разне српске крајеве и људе из разних друштвених слојева. Он описује Далмацију као и Црну Гору и Београд, сељаке и морнаре као и грађане и интелектуалце. Најбоља су му дела Ускок и Бакоња фра Брне. У првом слика патријархални морал и витештво горштака из црногорског крша, а у другом приморске сељаке и фрањевце једног католичког манастира из Приморја, на основи личних утисака и успомена из свога ђаковања у манастиру. Бакоња фра Брне је писан ведрим и добродушним хумором, са дискретном подругљивошћу према светим људима, но без сарказма и тенденција, слично поступку Анатола Франса, чија је дела ценио и кога је и лично познавао. То је његово најбоље дело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно, и један од најбољих романа српске књижевности. Најпознатија његова приповетка је Пилипенда , која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији.

Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, да то каже занимљиво, неусиљено и једноставно. Он не измишља ни фабулу ни епизоде, нити их развија према сопственим афектима и расположењима. Лица и догађаје тражи у животу, управо у спољном животу, у ономе што је доступно чулним опажањима, и догађаје развија у границама животних могућности. Он је од француских натуралиста примио оно што се могло технички савладати и примити разумом, али код њега нема ни Золине трагике ни Мопасанова артизма. Због тога у његовим новелама нема поезије и дубљег и сложенијег унутарњег живота, нема правог уметничког склада у целинама. Његовим делима оскудева машта и лиризам. Те своје недостатке, који су му сметали да постане писац шире публике, надокнадио је својим великим књижевним образовањем, које га је учинило популарним код књижевно образоване публике.

Приповетке

Амин
(Из планинске Далмације)

На обронку планине Велебита, на граници лучкој и далматинској, пукла је долина, коју пресијеца ријека а паше шума. На крају долине издигла се старинска, двобојна и четвртаста зграда, са црквом на крају, манастир св. Богородице, по причању, из времена Немањића. За манастиром, у мањој дољи, налази се прњавор; изнад прњавора, под самим врхом планине, има засељак од десетак кућа; десно од ријеке, по вишим обронцима Велебита, растркало се село Голубић; лијево је друго село, њешто збијеније, и зове се као и ријека, као и манастир: Крупа. Свијет је у околини манастирској веома сиромашан, у мишљењу и живљењу првобитан, веома привржен старинским обичајима, чему ће бити главни узрок слаб саобраћај са осталијем крајевима. Често су куће толико размакнуте да се од једне до друге не може дозвати. Зими, кад напада снијег, задруге и породице живе осамљено, као у каквим тврђавама, хранећи стоку у појатама, бранећи се од звијеради; љети, брђани са стоком одлазе високо у планину, гдје се, због паше, често догађају крвави сукоби с Личанима. Доста добро обрађују оно мало земље, на којој може родити кукуруз, јечам, кромпир и грах. Али и у најљућој зими, Голубићани и Крупљани старају се да одрже везу са манастиром, јер доље је не само црква него и млин и ковачница, а калуђери продају и пиће. Стога, ваљда, зову манастир и „градом“.

Једне године, на бијеле покладе, црква је била пуна свијета. И на узаном тријему пред црквом, и по стрмим, каменим степеницама што изводе к њој, начичкали се стасити горштаци, гологлави, са плетеним перчинима, већином огрнути црним кабаницама. Така налога бива четири-пет пута у години, о великим празницима и уочи постова.

Поменуте године, велики пост почиње у половини фебруара, кад се у приморју већ осјећа дах прољећа, а кад је под Велебитом још зима. Али те године баш уочи поклада силна југовина раскрави снијег и по обронцима Велебита. Облаци лијетаху ка сјеверу, а кроза проблијеске сијаше сунце. Врапци, сјенице, стрнадице, чешљикари сјатили се око цркве. Богомољци пред црквом слушају птице, гледају нада се и око себе са из-разом задовољства; јер се свак зажели ведрине и разговора, након дугачке зимње чаме…

Литургију је служио отац Антим, средовјечан калуђер, риђе браде, окошт и жустар. Оштро је изговарао ријечи, те је већма изгледало да грди него да се богу моли, а такав се начин свиђа велебитским горштацима. За пјевницама појаху два ђака. До њих у столовима, пребираху бројанице четири калуђера; десно, игуман Серавим и намјесник Јосип, обојица лични људи, прогрушаних брада; лијево, двојица млађих, сухи Силивестар и лијепи Јустин, кога женске и не зваху друкчије но „лијепи дујо“. У првом реду наврстали се капитани (сеоски кнежеви) крупски и голубићки, њихови пристави (помоћници) и остали знатнији домаћини, сви са малијем пушкама за кожњим пашњачама, са оплетеним перчинима. До игумана стојаше старчић њеки у новом скерлетном копорану са сребрним пуцима, са токама. То је био Мијат Зелић из села Жегара, које се налази преко брда, иза долине крупске. Мијат, имућан човјек, старјешина велике задруге, бјеше велик богомољац и приложник манастирски. Иза виђенијех домаћина збили се остали, а све их је читавом главом надвисио њеки Никола Шиљчина из Голубића, стар човјек, на гласу због тога што је био необично носат и грлат, што је због убијства тамновао петнаест година, што је, као њекадањи чувени лупеж, вјешто хватао трагове крађама. За људима збиле се женске, чија је ношња сасвим као и у Босни, само што дјевојке носе црвене капе. Људи радо носе токе, пуца, верижице и трепетљике о лулама; али тек женске лудују за свачим што звекеће и бљешти! И најстарија баба има у плетеницама по који сребрни новац и на тканицама синџирића; удаваче и невјесте носе силне ђердане (праве оклопе), од старих ћесарских талира и цванцика, па онда сијасет ђинђува, шљокица, трепетљика. У цркви је гушио задах од масла, којим и мушки и женске мажу косу, а уз то се помијешао мирис од тамјана. Кад се калуђери крсте и клањају, онда се сав горштачки народ превија и жагори, призивајући на свој начин бога и његове угоднике; онда проглушује жубор и звека од ђердана, синџира, шљокица и трепетљика! Послије тога сви се протежу и зијехају и ударе у разговор. Кад то преврши мјеру, сухи Силивестар изиде из стола, па викне:

– Умукни, народе, и слушај слово божје!

Тога јутра требало је често опомињати „народ“ да слуша слово божје; зажелио се разговора и новости, а литургија дугачка! Најпослије, кад се служба сврши, кад се предњаци помјерише с мјеста, ради „наворе“, отац Антим са двери махну руком. Њеколико тренутака ћутао је, провлачећи прсте кроз риђу браду, па започе:

– Благочестиви Ристијани! чули сте да је почетком месојеђа покраден Мијат Зелић из Жегара; лупежи му одведоше два најбоља вола, краву јаловицу и десет бираних овнова…

– Валај, Голубићани нијесу заиста! – викну Никола Шиљчина.

– Валај, ни Крупљани! – прихвати други.

– Валај њетко јест! – викну Силивестар и додаде:

– Умукни, народе, кад свештеник говори! Антим, сав накостријешен, настави.

– Дакле, благочестиви Ристијани, два вола, крава и десет брава, – ту је штете најмање стотину талира! А познато је цијелој Буковици[1] да је Мијат поштен човјек, да никада, ни у младости, није туђе узимао, да је богомољац и приложник ове свете обитељи! Мијат је давао соџбине двадесет талира, овна и мјех ракије, па се нико не одазва… Мијат нас је замолио да ударимо клетву на његове злотворе. Ми смо пристали да, баш данас, кад улазимо у часни пост, кад вас је толико на окупу, мећемо амин на кривце, и то не мали, обични амин, него онај велики из књиге Давидове!…

Никола Шиљчина опет прекиде калуђера:

– Е, валај, то није право!

– А што није право, Шиљчина, болан! – викну Јосип намјесник… – Што се ти незван у свашто петљаш, те се нема мира од тебе ни у цркви!

Никола се прогура пред главаре. Очи су му сијевале, сваки му је мишић играо на лицу. И одговори, дерући се:

– Није право овако изнебуха ударити велики амин, од кога се човјек већ не диже. Сјетите се шта је било због амина удовице Марије Веселиновића. Није због тога заглавио само кривац, него му се угасила цијела кућа! Ја велим: једно је мали амин, од којега бог често окрене главу, а Друго је велики амин из књиге Давидове од кога се цркне. Ја велим: кад већ хоћете да дођете до тога, право је да напријед огласите. Јер сигуран сам, кад лупежи чују, да ће се у манастиру држати велика клетва, да ће штету намирити. Може бити, узеће соџбину, – а то је и право! Је ли овако, браћо? Реци ти, Мијајло!

Мијајло Љубић, крупски капитан, гледао је и слушао Шиљчину са разјапљеним устима. И сви остали не чуђаху се толико разлозима Николиним, колико слободи његовој. Нико пак не посумња да је његов прст у тој работи, јер се знало да се он одавна отканио тијех работа; могуће је само да је што знао, или нагађао ко су лопови, те се надао „јабуци“ од њихове стране. Та се мисао свима наметну те се чу одобравање. Игуман и Јустин насмијаше се; бјеше им мило што се и Шиљчина боји „великог амина“, – Шиљчина, који прича да је „душа пуша“, да се бог не пача у људске работе…

Капитан Мијајло рече:

– Е, па збиља, духовници, овај… овај, не би згорег било да се то преметне тамо до друге неђеље поста…

– Па добро! – прихвати игуман… – Ако до неђеље кривци не учине што треба, онда ће се тога дана, послије свете литургије, држати велики амин! Разгласите то, а сад идите у миру божјем… Ако вас данас буде пијанијех, као што одиста хоће, немојте барем псовати бога и свеце и нас духовнике, као што сте навикли!

*

Бјеше почела киша. Сељаци се растурише по пространим приземним доксатима манастирским. Звоно огласи калуђерски ручак, на који бјеху позвати главари и Зелић. Сељаци се подијелише у гомилице, извадише из тораба хљеба, лука и сира. Тиха киша претвори се у пљусак. По сељачкој навици, сви су лагано жвакали, и, као да је киша необична појава, посматрали су је пажљиво, ћутке. Тек када затутњише кораци на горњем ходнику, кад изидоше из трпезарије калуђери и њихови гости, онда доље настаде жагор. Познато је како планинци вичу и кад мисле да најтише говоре, али кроз сву вику грлатих гласова истицао се громки глас Николе Шиљчине. Људи су причали разне доживљаје за вријеме зимњег самовања, – махом незнатне домаће догађаје; женске опет своје јаде и невоље. Мало помало, гомилице ближе Шиљчини прекидоше разговор и почеше слушати њега. Говорио је о аминима, малим и великим, па стаде причати догађај са удовицом Маријом Веселиновићком.

– Оне године кад ме пустише из тамнице, дођох кући три дана пред Ђурђев дан; наши већ бјеху у планини. Ја остадох у кући два дана; треће зоре, лицем на Свеца, упутих се у планину, кад код Крвавог Граба сретох се са нашим Јовандом, који иђаше одозго, гологлав. Видим да је њекоме био судњи дан, те прије него што се поздравих с човјеком, питам га: „Шта то би, Јованда? Ко то заглави?“ Он ме и не познаде на први мах, те пошто се ижљуби са мном, вели: „Погибе наш Васо! Нађосмо га синоћ мртва у једној расјелини, далеко од стана три пушкомета! Убили га Личани, јашта! Али како им дође у клопку, он, онако лукав и опрезан, бог ти га знао!… Елем, идем сад Марији његовој да јавим, па ћу сићи к манастиру, ради сахране…“

– Мени се ражали, јер сам с Васом живио као са рођеним братом, те се вратих с Јовандом…

– Јесте доста војевали заједно, – додаде њеки вршњак Николин.

– Јесте ли, стрико, крали заједно? – запита њеки младић.

– Јесмо, валај, синовче, и доста стоке покрали, и доста сокова појели, бог да га прости! -одговори Никола… – Елем, би што би, Васа сахранисмо и ожалисмо. Пошто сиђосмо с планине, не прође ни неђеља дана а лупежи похараше Васову удовицу. Одјавише јој сву стоку и однијеше токе и оружје Васово! Скочисмо за траговима, иђасмо по свим крајевима Буковице, али нигдје ништа! Онда намолисмо покојног игумана Генедија да удари велики амин. И он га удари, а сјутрадан умрије на прјечац… Шиљчина стаде разгледати око себе, па видећи, ваљда, њекога од родбине уклетога, одмахну руком и настави: – Умрије напрасно човјек, па за неђељу дана двоје му ђеце и жена, која на самрти каза да јој је муж похарао Марију…

Мијат Зелић и капитани сиђоше у двориште. Мијат се опрости с главарима, који се разиђоше ка својима по доксату. Старац скиде капу и викну:

„Збогом, народе!… Ја се надам да ће се зли људи покајати, да им се кућа не ископа! Ја, валај, то не желим! Збогом!“

Голубићки капитан Тане у своме скупу узе понављати што за ручком бјеше чуо од Мијата:

– Надао се човјек соку![2] Како и неће, молим те! Обећао човјек двадесет талира, овна и мијех ракије! И збиља, вели Мијат, једне ноћи спавао сам крај огњишта, кад ме неко зовну и рече:

„Хајде за мном до луга да чујеш поруку због твоје ствари!“ Бјеше ноћ без мјесечине, а видјех човјека, огрнута хаљетком са дугачком пушком о рамену. Глас му не познадох, јер бјеше ставио камичак у уста. Ишао је преда мном лагано, не осврћући се, па кад уђе у луг, викну ми да станем и рече ми: „Соџбину што нудиш прима се! Зато сјутра, у ово доба ноћи, пођи пријеким путем ка Билишанима и понеси што си обећао. Можеш поћи и самодруги, а устави се ђе наиђеш на кладу испријечену насред пута.“

– „Добро, – рече Мијат; – ама ти си сокодржица а не сок, па зашто се кријеш?“ – „Валај, ја сам и сок и сокодржица!“ – одговори непознати и отиде. „Шта ћу?“ вели Мијат. „Другу ноћ, око поноћи, узмем сина и натоварим га ракијом; најбољег овна изаберем и поведем, а у замотуљку у руци држах талире. Ишли смо, ишли, све до билишанске међе, а ниђе нити кладе, нити каквог другог знака. Онда се у расвитак вратисмо кући. И одонда никаква гласа ни трага!“

Многи се стадоше крстити узвикујући: „Е, јест чудо! Е, јест за приповијест! Е тога није било откада је Буковице! Откуд је сокодржица и сок један човјек! Како то? Е, јест брука и срамота да се човјек тако вара!…“

– Шта велиш на то, Никола? – викну капитан.

Шиљчина одмахну главом:

– Валај, капитане, да сам знао да је све то тако било већ би на оне поганове пао велики амин, јер се не би заузимао за њих! Шта ће сад рећи Котари, Промина и остале крајине, кад чују да се у Буковици почело варати о соџбини! о, убио их Саваот!

Сви заграјише због прекршаја старинских обичаја, али се граја утиша кад два ђака отворише подрумска врата.

Женске оборише очи, људи повлачаху погледима, као да се очекује њешто необична.

А очекивало се ко ће први поручити пиће. Јер се у Буковици не пије уз јело, ни појединце, ни на оброке, него кад се пије, то се ради у гомили, било ревеном, било да један части. Вино дијели једном чашом онај који у томе има њеке вјештине и кога зову „долибаша“. Обично кад црквари тако посједају, зна се напријед ко ће бити у свакој гомили долибаша и коме припада прва здравица.

Капитан Мијајло мрдну обрвама и као да одговара на нечије питање, рећи ће: „Па хоћемо, валај, оквасити грло! Покладе су. Хајде, Симате, донеси по врч на главу!“

Симат, најмлађи у друштву, устаде па чешкајући се једном руком, прстом друге руке преброја их, па отиде у подрум и донесе кабао вина и чашу, које стави пред долибашу.

Ни долибаша, нити ико од дружине, њих десеторо, не погледаше на кабао; свако начини израз као да и не мисли о вину, као да му није до тога. Такав је обичај у Буковици. Срамота је показати халапљивост. И све што о томе сад испричам овдје, није било случајно, него је такав ред, управо обред.

Дуго је потрајало докле најмлађи из најближе дружине не отиде по вино. Тако из треће, па све редом. Тек кад и пошљедњу дође кабао, онда капитан Мијајлов долибаша захвати чашом и пружи му је. Капитан је немарно узе, али задуго не извади камиша из уста, него пућкаше даље, као да у руци држаше горки лијек. Најпослије наздрави укратко најстаријем, па сркну и намршти се, а чашу врати долибаши. Сви се мушкарци тијем начином обредише, а када дође ред на прву женску, она се стаде нећкати, те је, тобоже, једва наговорише да окуси.

Све су те церемоније тачно вршене и међу осталијем дружинама.

Уз другу чашу, капитан Мијајло наздрави опширније; за другом чашом настаде пјевање, заокаше по двоје и започеше:

„Кад сједимо што да не пјевамо,

И милом се богу помолимо!…“

И уза сваку даљу напијало се све китњастије, опсежније, докле се напошљетку већ није разумијевало шта ко говори. Каблови вина доношаху се један за другим. – О сунчаном заходу сав тај православни народ бјеше трештен пијан, те отиде уз планину посрћући. А, разумије се, да су се напсовали бога, свијех светаца и калуђера…

Глас о великом амину прелетје цијелу Буковицу. Настаде неописана зловоља и пометња, те се готово ни о чем другом није говорило. Жене и удовице тумараху по родбини, узимаху на испит рођаке и свјетоваху их да учине што треба. Никола Шиљчина није избивао из манастирског млина, слушајући што се прича, нагађајући, домишљајући се како би се он могао уплести да извуче „јабуку“. Али му би све узалуд!

Тако протече првих шест дана великог поста. На освитак недјеље, по најљепшем времену, крену се готово сав планински женски свијет на причест ка манастиру. Такав је обичај тога дана, али мимо обичаја, те године са женскадијом пођоше и људи. Шарена гомила мотала се по пространим ходницима манастирским; калуђери заузети бјеху исповиједањем. Горштаци су питали ђаке: хоће ли бити амина? Ђаци су слијегали раменима. Најпослије, кад звона огласише почетак службе, мушкарци отидоше пред млин, на сунчање и разговор.

Око половине литургије наиђе Мијат Зелић са пет-шест Жегарана. Крупљани и Голубићани пођоше за њима. Жегарани навлаш одмакоше и протураше се кроз женске у цркви. Њеки од калуђера викну: „Умири се и умукни народе ристијански!“ Тане, капитан голубићки, одговори: „Хоћемо, духовниче, али молим те послије причести ишћерај из цркве женскадију!“ „Па добро“, одговори калуђер… „Ви млађе жене и ђевојке, како се која причести, излазите на мала врата у доксат, и ондје ћете слушата клетву!“

– Ха, дакле биће амина! – рекоше. – То ти је! Држ’ сад!

Пред причест ђаци наврсташе женске. Како се поворка смањивала, излазећи кроз споредна врата, тако су људи наилазили споља.

Кад се смирише, стаде на двери отац Силивестар у црној одежди, са свијећом у руци. Ђак стави преда њ налоњу са црним превјесом и на њу дебелу књигу, вишњикастих корица. Затијем оба ђака изнесоше два снопа свјећица и стадоше их дијелити. Силивестар расклопи књигу. Све се очи стекоше на њега и сва се лица намрачише. Свјећице плануше, калуђер рече:

– Благочастиви Ристијани! Сви добро знате шта је у прошлу неђељу оглашено са овога мјеста, каква је пријетња упућена злотворима Мијајла Зелића, ако се не покају и Зелићу не намире штету. Противно свачијем очекивању, зли људи остадоше упорни у злоћи својој, зато ћемо сад метати на њих велики амин из ове свете и велике књиге Давидове! Кад ја викнем „амин“ нека сваки од вас то исто рекне! Ко не послуша, нека је и он проклет!

Антим викну:

– Ђаци, звоните!

Силивестар укочи поглед на заглавље на лијевој страни у књизи. Бјеше то Библија, штампана у Русији, у Кијевопечерској лаври XVII стољећа. По незграпној хартији гмизаху незграпна слова. Кад забрујаше звона, калуђер започе, развлачећи словенске ријечи страдсовитог псалма стотину осмог.[3]

„Боже, славо моја, немој мучати.

Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим.

Ријечима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме ни за што.

За љубав моју устају на мене, а ја се молим.

Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју.

Постави над њима старјешину безбожника и противник нека му стане с десне стране…“

Калуђер застаде, уприје прстом на почетак новог стиха и диже главу. Звона такође умукоше. У мртвој тишини, неколико тренутака, он је гледао ужаснуту гомилу, која тек тада стаде очекивати оно што је најгоре. Оданде гдје он бјеше упро прстом, па све до краја псалма, стихови бјеху подвучени црвенијем мастилом. Значи, да оно што је изговорио бјеше као њеки предговор правој клетви!

То он показа покретима, па јачим гласом и страшнијим изразом лица настави:

„Внегда судит’ се јему, да изидет осужден и молитва јего да будет на грех! Амин!“

Звоно јекну, – језичак удари само једном

„дам!“

По цркви затутња амињање.

Калуђер настави:

„Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други!… Дјеца његова нека буду сироте и жена његова удовица!… дјеца његова нека се потуцају и просе, и нека траже хљеба изван својих пустолина!… Нека му узме дужник све што има и нека му разграбе туђини муку његову?… Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове!… Натражје његово нека се затре у другом кољену, нека погине име њихово!… Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и гријех матере његове нек се не избрише!… Љубио је клетву, нека га и достигне није марио за блатослов, нека и отиде од њега!… Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове!… Нек му она буде као хаљина, у којој се облачи, и као појас, којим се свагда паше!…“

– Амин! Амин! Амин! – викао је народ за калуђером, а звоно је потврђивало клетву…

– Сад идите у миру божјем! – заврши калуђер… – Ко је прав нека се не боји, а ко је крив нека нађе што је тражио!

Шиљчина одмахну главом.

– Валај, не бих рад бити у њиховој кожи, али ни у кожи Мијата Зелића!…

Не би пића као прошле недјеље, него се одмах разиђоше уз планину, суморни, погружени.

Јован Деретић
О Сими Матавуљу
Из књиге Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности
скинуто са –  http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/proza/smatavulj-pripovetke/index_c.html

Симо Матавуљ (1852-1908), Далматинац, родом из Шибеника, града који је, по његовим речима, имао „много чега сувишног, несувременог“, много чега „што годи пјесничкој ћуди“, упознао је, често се селећи, разне крајеве: далматинско приморје, родни Шибеник, Задар, где је завршио учитељску школу, унутрашњост Далмације, Загору, најпре у детињству као ђак у манастиру Крупи, а касније као учитељ, Боку Которску, као наставник италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом, Црну Гору (од 1881), где је обављао разне дужности (професор гимназије, надзорник школа, васпитач кнежеве деце), и Србију (краће време 1887, а стално од 1889), у којој је живео најпре као професор гимназије а затим, пошто се оженио богатом удовицом, као слободан писац. Сви ти крајеви ушли су у његово књижевно дело. Иако је као приповедач почео прилично касно, готово у 30. години живота, Матавуљ је оставио обимом немало дело: око стотину приповедака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, две драме, известан број књижевних огледа, више превода с француског и италијанског. У почетној фази његово дело обележено је фолклором. Био је изванредан усмени приповедач, који је умео забављати друштво смешним, понекад пикантним и голицавим причама. Живећи дуго по крајевима у којима се сачувао изворни народни језик, он је, како сам каже, „стекао необично познавање народне фразеологије и обиље синонима“. Овим особинама, што га приближују другим нашим реалистима, придружиле су се друге, које га од њих одвајају: критичност, самодисциплина. Критичан према себи и свом раду, Матавуљ се стално као писац развијао и самоизграђивао. Није завршио велике школе, али је самостално читањем проширивао своја знања и био један од најобразованијих српских писаца свога доба. На његово књижевно формирање највећи су утицај имали италијански и француски прозаисти, посебно Мопасан. У његовом раду стално су се бориле две супротне тежње његова уметничког темперамента: спонтани и необуздани приповедачки дух и смисао за меру, склад, економику композиције. Како је сазревао као писац, Матавуљ је све више настојао да дисциплинује своје примарне склоности, смисао за причање и хумор, да их обузда и подреди одређеним уметничким циљевима. Враћао се често већ објављеним радовима, поправљао их и прерађивао. Први његов роман, Ускок, постоји у три верзије (1886, 1892, 1902), а други, Бакоња фра-Брне, у две (188, 1892). Његов уметнички развој иде од спонтаног, фолклорно обојеног и уметнички недовољно организованог приповедања к модерној артистичкој прози, у којој ништа није остављено случају и импровизацији, него је сваки детаљ пажљиво пробран, одмерен и складно уграђен у органско јединство приповетке.

Критика је пренагласила разлике међу регионалним тематским круговима унутар Матавуљевог дела, приморским, црногорским и београдским кругом, нарочито у вредносном погледу. Због тих разлика, ма колико да су оне значајне, не би требало да занемаримо друге које нису ништа мање важне: разлике између Матавуљевих радова из разних периода његова стваралаштва. Црногорске приповетке, настале на почетку његова рада, за време боравка на Цетињу, понекад по наруџби двора, оптерећене су романтиком, етнографизмом, тенденциозношћу и само у ређим случајевима представљају релативно успела остварења (Сеобе, Завођанка, Ново оружје). Од истих мана пати и роман из црногорске историје Ускок, романтична повест о Чеху бунтовнику, бегунцу у Црну Гору, и његовој трагичној љубави према Црногорки, прича у коју је унесена обилна етнографска и историјска грађа. Најпунију реалистичку слику Црне Горе дао је касније у незавршеној аутобиографији Биљешке једног писца, чији је највећи део посвећен ауторову боравку на Цетињу. Приповетке из приморског живота настале су највећим делом после пишчева пресељења у Београд, упоредо с београдским причама. Њима као и роману из далматинског живота Бакоња фра-Брне Матавуљ највише дугује свој глас великог писца и реалисте. Живот далматинског човека, у Приморју и Загорју у којем се сукобљавају ведра животна радост и дубока туга, суровост и нека питома човечност, религија и сујеверје, хумор и поезија, приказао је не само с одличним познавањем него и с дубоким осећањем и симпатијом. Ни овде се није одмах ослободио неких својих ранијих недостатака, етнографизма, пренаглашене дескриптивности, неизграђености композиције, али у њима има у изобиљу онога чега нема у црногорским приповеткама: хумора, атмосфере у сликању средине, снажних, животних ликова. Неколико, махом дужих приповедака из Приморја (Пошљедњи витезови, Нови свијет у старом Розопеку, Сврзимантија и др.), заједно с романом Бакоња фра-Брне, најзначајнија су остварења средњег периода Матавуљева рада (крај 80-тих и 90-те године). Замишљен као приповетка, Бакоња фра-Брне у току израде прерастао је у хумористички роман новелистичке композиције и широког реалистичког плана, у ком је око приче о животном путу једног фратра, о његовом „ђаковању и постригу“, развијена слика стварности у католичком самостану и сеоског живота око њега; он је обухватио, по речима пишчевим, „цио живот далматински, све сталеже и народ обију вјера“. Реализам, снажно осећање животне радости, Матавуљев медитерански смех, који није нигде тако спонтан, разигран и гласан, чине овај роман једним од најбољих дела наше реалистичке прозе. Највеће мајсторство у композицији и изразу Матавуљ је постигао у кратким причама из последњег периода свог рада. То су најпре четири далматинске приповетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била и Нашљедство, класичне по својој дубини, једноставности и унутарњем складу, заједно с Бакоњом његова најзначајнија остварења. Њима се приближују остале далматинске приповетке из тог периода као и најбоље међу београдским причама (Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес, Наумова слутња, Београдска деца и др.), којима је критика тек у последње време поклонила пуну пажњу.

Матавуљ је био најмање оптерећен предрасудама других реалиста. Иако је најрађе и с највише љубави писао о малом човеку, о људима из народа, он им је прилазио без илузија и сентименталности. Није патио ни од носталгије за добрим старим временима. У „старом Розопеку“ победу не односи стари него „нови свијет“. Од свих својих савременика најближи модерном европском реализму, он је у најбољим тренуцима давао дела слободна од моралистичких, педагошких и критичких тенденција, чији је једини циљ био истина о животу и уметност. Матавуљ је класик наше реалистичке прозе, заједно с Лазаревићем њен највећи уметник речи, „мајстор приповедач“, како га је назвао Иво Андрић.

СИМО МАТАВУЉ Књижевник (1852-1908)  (скинуто са www.ojkrajino.com)
Рођен је 31. августа 1852. у Шибенику, гдје је завршио основну школу упоредно на српском и италијанском језику. Након очеве смрти одлази у манастир Крупа, код стрица игумана Серафима. Ту се припремао за калуђера али убрзо је напустио манастир и отишао у Задар, гдје је уписао учитељску школу. По завршетку школовања радио је као учитељ у Задру, Херцег-Новом, на Цетињу, Зајечару, Београду. Свој први књжевни рад је објавио 1873. године. То је била пјесма „Ноћ уочи Ивања“, која је објављена у задарском Народном листу. Иако је као приповједач почео прилично касно (имао је скоро тридесет година када је објавио прву приповјетку) иза себе је оставио око стотину прповједака, два романа („Бакоња фра-Брне“, и „Ускок“ 1892. објављена оба) неколико списа мемоарског и путописног карактера, двије драме, више превода са француског и италијанског језика. Приповјетке чине главни дио његовог стваралаштва. Биле су регионалне тематике и излазиле су у збиркама: „Из Црне Горе и Приморја“, „Из приморског живота“, „Са Јадрана“, „Из Београдског живота“, „Из разних крајева“, „Београдске приче“ итд. Заокрет према општијим темама представљају посљедње двије збирке „Живот“ и „Немирне душе“. У права ремек дјела српског реализма спадају његове двије приповјетке „Поварета“ и „Пилипенда“. Симо Матавуљ је умро 1908. године у Београду, изненада од капи. У својој приповјетци Бакоња Фра Брне жестоко нападао католички клер и описује како су Срби у Далмацији прекрштавани у католичанство. Хрватска литература га сматра једним од најистакнутијих хрватских књижевника двадесетог вијека.