Док Американц и деценијама, свесни снаге покретних слика и инстант митова снимају на десетине филмова о својим херојима мањег или већег формата, великани наше историје и културе деценијама чекају да се њихови ликови и дела екранизују и приближе масовној публици. Недавно покретање едиције „Службеног гласника“ само је маркирало неискоришћене могућности нових медија у ту сврху
Српска кинематографија не може се похвалити да у својој архиви чува много квалитетних остварења која су посвећена знаменитим личностима из своје историје. А тренутно нема пуно назнака да ће се тим веома захтевним послом неко озбиљно и позабавити.
Док Американци, свесни снаге покретних слика и склони стварању инстант-митова, снимају на десетине филмова о својим херојима мањег или већег формата, у чему предњачи режисер Оливер Стоун са својим биографијама, што покојних, што и даље живих и живахних председника, од Кенедија, преко Никсона до Буша, наши великани и даље стрпљиво чекају у реду за добар сценарио или режију. А Србија има довољно људи који су стварали нацију или историју: било да је у питању Свети Сава, као најпоноснији симбол уласка Срба међу цивилизоване народе Европе, или пак творци савремене повести, Зоран Ђинђић или Слободан Милошевић. Чак ни Никола Тесла, или, рецимо, живописни Милош Црњански, ни у најави немају своје биографе у седмој уметности.
„Роде“ и „Орлови“ као ексцеси
Прилична бука која се крајем прошле године дигла око покретања едиције „Службеног гласника” „Биографије личности које су обележиле српску модерну историју” намеће нам питање: зашто се држава и филмски посленици не би позабавили истом тематиком. Посебно имајући у виду чињеницу да су филм и телевизија, за разлику од књиге, најмоћнија средства масовне комуникације, способни да често и у делићу секунде промене слику о неком догађају, или читавом народу.
„Политикин” културни додатак истраживао је: Како снимити филм о српском (анти)хероју?
Према речима Здравка Шотре, режисера актуелне серије „Рањени орао” и свакако комерцијално нашег најуспешнијег филмског радника, филм о неком од наша три велика ума, као што су Мика Алас, Јован Цвијић или Јован Поповић, свакако би утицао на стварање веће самосвести у народу.
– Тренутно на телевизији иде серија „Заборављени умови”, која се бави 19. и почетком 20. века, временом када је овај народ рађао значајне и занимљиве личности. Снимање играног филма изискује много новца и труда и ја се надам да ће се млађи аутори латити тог великог посла – каже Шотра.
Здравко Шотра истиче да би и држава требало да помогне са своје стране и напомиње да му није сасвим јасно зашто се из буџета одваја новац за филмове за које је и пре прве клапе познато да ће имати највише 6.000 гледалаца.
– То су бачене паре, чак нека врста проневере – говори Шотра.
Снимање филмова о историјским личностима, поред интересовања финансијера и аутора, кључно захтева и учешће државе. Димитрије Војнов, филмски критичар, сматра да држава није расположена да финансира филмове о историјским личностима зато што нема јасну културну стратегију, нити план и свест о томе на који начин филм може бити коришћен у пропагандне сврхе.
– Наша кинематографија сада полако почиње да се окреће концепту великих државних пројеката, али то није плод свести о значају кинематографије, већ добрих политичких веза аутора захваљујући којима они успевају да добију средства од државе у замену за подршку током страначких кампања – каже Војнов.
Он подсећа да смо пре скоро четири деценије имали ситуацију великих државних пројеката и да тај случај опет бива актуелизован. Међутим, филмови попут боље „Неретве” или лошијег „Великог транспорта” ипак нису оно што је нашу кинематографију учинило великом, говори Војнов. Са друге стране, он констатује да одсуство филмова о узбудљивим стварним догађајима и личностима и јесте један од разлога зашто је домаћа публика изгубила интересовање за домаћи филм.
– Исто је и са телевизијама. Био сам шокиран када је Б92 одлучила да снима серију „Вратиће се роде”, која говори о пропалицама и преварантима који су пре свега тековина Милошевићевог режима, а да пре тога није снимила озбиљну играну телевизијску серију о убиству Славка Ћурувије, судбини независних медија и сличним темама. О запуштености програма РТС-а не треба трошити речи. Недавна серија о Николи Пашићу је испод сваког нивоа – сматра Војнов.
Што се тиче енормно гледаних серија на РТС-у, Димитрије Војнов закључује да је РТС ипак унео освежење, бар што се тиче серија „Мој рођак са села”, због политички некоректног и шпијунског заплета, пре свега захваљујући сценаристи Радославу Павловићу, док у „Рањеном орлу” види занимљив мелодрамски ексцес, каквог одавно није било на нашим екранима, са нашим глумцима.
А према речима Александра Мандића, режисера култног филма „Ако Србија стане”, документарног сведочанства о говорима Зорана Ђинђића, рад на великом пројекту историјске личности је, осим борбе за новац, и ствар инспирације.
– Ми смо у време комунизма имали филм о Николи Тесли, са Радетом Шербеџијом, који је више био хрватски, него српски, а сећам се и одличног филма о Филипу Филиповићу (Милош Радивојевић, 1980. године) – присећа се Мандић.
Ђинђић и Ћосић чекају своје филмске биографе
Он истиче да је велики проблем модерног филма управо сценарио, због којег имамо поплаву суштински безначајних филмова, који се своде на просто препричавање живота.
– Гледао сам нови филм „Милк” о политичару хомосексуалцу, као и „Даблју” Оливера Стоуна. Све је то млако. И Холивуд има исти проблем са сценаристима. Ја умем да се бакћем са филмом, али ми треба добра прича. Сценарио је тешка ствар, а мало је људи као што је Дејвид Мемет или Душан Ковачевић, који је бриљантан, али ипак више склон писању драме – говори Мандић.
Раде Шербеџија као Никола ТеслаОно са чим овај режисер никако не може да се бакће јесте добијање новца за филм. Зато и, како каже, тренутно не снима филмове.
– Потрага за новцем се своди на мољење, а често и на понижавање. Ужасно ми је да кукам за паре и свака част онима који нађу новац – искрен је Мандић.
Он је изразио и велико поштовање према колеги Здравку Шотри, за режију серије „Рањени орао”, јер сматра да је стилски и шармом заиста бриљирао, а у шали, и без зле намере, констатује да би пре почетка емитовања требало да пише: „Ова серија не препоручује се старијима од 12 година”.
– Што се наших историјских личности на филму тиче, Зоран Ђинђић још чека свог биографа и био бих пресрећан да то видим. Још једна сјајна личност ми пада на памет. Добрица Ћосић. Он апсолутно заслужује филм. То је невероватна животна драма, кроз његову биографију се прелама читава Србија, њена лутања, успони и катастрофе – говори Мандић.
Изгледа да домаћи филм вапи за квалитетним сценаријем, а са Мандићем би се вероватно сложила и проф. др Дивна Вуксановић, естетичарка и професорка на Факултету драмских уметности, која сматра да се студенти сценаристи баве прилично уским кругом тема, које се своде на насиље.
– Они пишу само о бруталностима, инцесту, црној хроници, у стилу сценаристикиње Саре Кејн, која се вероватно не би ни прославила да није прерано умрла. Сећам се одличног филма Ватрослава Мимице о Матији Гупцу. То је била прича о сељачком хероју, уједно и комерцијална и едукативна, а режијом је подсећала на нешто између Булајића и Куросаве – каже Дивна Вуксановић.
Вуксановићева сматра да је за за стварање модерног филма потребно наћи копчу између старог и новог доба, ако би режисер хтео да се бави старијом историјом Србије.
– Рецимо, серија о Вуку Караџићу је била само проста реконструкција, а потребна је инвентивност, дочаравање амбијента. Па, филм о Николи Тесли би могао да буде апсолутни хит. Човек који је кренуо из сиромашног села, стигао да се такмичи са Едисоном и успут осветлио планету – каже Вуксановићева.
Она истиче да у Србији тренутно постоји тренд бављења непосредном прошлошћу, како би се освојила нека награда у региону, док за велике пројекте нема пуно воље, а ни новца.
Ми не можемо да снимамо више од шест филмова годишње, али зато Министарство културе треба да лобира за прикупљање пара. Зашто не основати фондацију са именом Никола Тесла, покренути дијаспору. Или путем конкурса, чак и међународног, организовати писање доброг сценарија – говори Вуксановићева и напомиње да би и страни глумци, који воле да играју лоше момке пореклом из Србије, вероватно радо играли и неког српског краљевића.
Станко Стаменковић
——————————————————————————
Студентске биографске драме – основ за добар ТВ филм
Предраг Перишић, професор на Факултету драмских уметности, каже да на Катедри за драматургију, у оквиру предмета Филмска и ТВ драматургија на другој години студенти пишу сценарио за биографски ТВ филм у трајању од 45 до 60 минута.
– Избор личности је веома занимљив и разноврстан. То су историјске личности из ближе и даље прошлости, али исто тако и савремене личности из нашег културног и јавног живота. Студенти се не баве целим животом одређених ликова, него оним драматичним тренутком у животу који се одражава на уметничко дело или је то тренутак који је на известан начин обележио ту личност – објашњава Перишић.
На катедри има од осам до 10 студената, што значи да они сваке године напишу исто толико биографских драма. Иако су то пре свега школски радови, многи од тих сценарија су написани крајње професионално и дају сасвим солидну основу за реализацију доброг ТВ филма или ТВ драме.
– Нема неког правила које су им личности занимљиве, али у последњих неколико година неколико студената писало је драму о животу Милунке Савић, жена борца из балканских и Првог светског рата. Затим, занимљиви ликови за драмску обраду су Ђорђе Карађорђевић, Хајдук Вељко, Карађорђе – каже наш саговорник.
Од савремених личности, честе су обраде живота и дела Исидоре Секулић, Борислава Пекића, Бранка Миљковића, Анице Савић Ребац, Данила Киша, Милене Павловић Барили. Младе студенте посебно занима и живот музичара, као на пример Маргите Стефановић и Милана Младеновића, покојних чланова групе ЕКВ.
– Пре неколико година реализована је на РТС-у у режији Предрага Велиновића ТВ драма „Дуго путовање” студента Кристине Ђуковић, која говори о односу Вука Караџића и Јоакима Вујића – говори Перишић.
Ових дана студенти су у преговорима са РТС-ом о реализацији две студентске драме, једне која говори о музичкој групи ЕКВ (Маргита Стефановић и Милан Младеновић), а друга је о Данилу Кишу и великој књижевној полемици која је избила после објављивања Кишовог романа „Гробница за Бориса Давидовича”.
– Има пуно студената драматургије који су веома присутни у нашем културном животу, као писци и критичари. Навешћу само неколико имена: Маја Пелевић, истакнути драмски писац и драматург Народног позоришта, Димитрије Војнов, филмски критичар, Владимир Ђурђевић, писац драме „Не играј на Енглезе” која је хит у Београдском драмском