Пером и камером
Кренуо је са пашњака родног Идвора, дипломирао у САД, магистрирао у Оксфорду, докторирао у Берлину, био је први председник Њујоршке академије наука рођен изван Америке, почасни професор на 20 светских универзитета, пионир модерне авијације и један од оснивача НАСЕ Човечанство је задужио изумима, а отаџбину мудрим дипломатским потезима
У друштву Ајнштајна, кога је због Милене звао – зетом Проналазач, филозоф, књижевник, дипломата, хуманиста и велики родољуб Михајло Идворски Пупин увек и на сваком месту поносио се тиме што је православни Србин, записао је свети Николај Велимировић, његов близак пријатељ. Поводом смрти овог великана српске науке, 12. марта 1935. године, он је у „Политици”, поред осталог, написао да је Пупин био велики патриота – и противник бољшевизма.
То нам је, приликом недавне посете Идвору, нагласио и Драгутин Матић, овдашњи учитељ у пензији, који се посветио проучавању живота Михаила Пупина.
– Кад сам дошао у Идвор 1959. године готово ништа нисам знао о овом научнику који је дао значајан допринос на пољу вишеструке телефоније, бежичне телеграфије, рендгенологије… Укупно 24 патентирана проналаска. Али сам имао среће да се упознам са Пупиновим вршњацима, од којих сам доста тога чуо, а трагао сам и по старим списима и писмима… Из аутобиографске књиге „Са пашњака до научењака”, за коју је Михајло Пупин добио Пулицерову награду 1924. године, сазнао сам много тога о животном путу који се уклапа у слику „америчког сна” – каже наш домаћин.
У САД са пет центи у џепу
Пупин је аутобиографију написао на енглеском, а 1929. године је преведена на српски. У њој описује свој мукотрпни пут ка успеху, личном и професионалном. Та је књига годинама била обавезна лектира у САД у свим колеџима. Имала је 17 издања, а у Србији је друго штампано 1997. године.
Родна кућа у Идвору (Снимио Милан Јанковић)Пупин је био велики борац, наглашава Матић: жељан знања, 12. марта 1874. године кренуо је у Америку бродом „Вестфалија” са само пет центи у џепу. Уверен да „за младог човека није несрећа бити без новца, ако се одлучио да сам себи крчи пут, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио”, првих пет година је живео изузетно тешко. Радио је на фарми, као физички радник… А увече је над књигом сањао отворених очију.
– Похађао је Куперову вечерњу школу и после ње успео да се упише на Колумбија универзитет у Њујорку. Док су се амерички младићи бавили спортом, он је своје мишиће обликовао – тестерисањем дрва и тако се, физичким радом, издржавао. Одличан успех му је омогућио стипендију за даље школовање у Европи, одакле се као доктор наука вратио на Колумбију и ту предавао пуних 40 година. На докторској дипломи је писало Михајло Идворски Пупин, додаје наш саговорник, уз коментар да је Михајло (понегде и Михаило) љубав према домовини у свакој прилици и показивао и доказивао.
Помоћ Србима у Америци
– На почетку прошлог века је запослио чиновника у луци у Њујорку да сачекује бродове из Европе узвикујући „Има ли Срба?”. Сви српски досељеници су од Пупина добијали по седам долара док се не снађу, а колико је то пара било говори податак да се тада за надницу добијало 25 центи. Многима је обезбедио и посао.
Пупин је у САД био оснивач и председник Српског народног савеза. Штампао је о свом трошку монографију о 12 српских манастира да покаже како је говорио „уметност мога народа у 11. и 12. веку”. Био је наш први почасни конзул у Сједињеним Државама.
По завршетку Првог светског рата, као познат научник и политички утицајна јавна личност учествовао је и на Париској мировној конференцији, кад се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Србије, Хрватске и Словеније. Његов утицај је био од пресудног значаја. Будући да се да се познавао са Вудроом Вилсоном, тадашњим председником САД, лично је упутио меморандум 19. априла 1919. године о историјским и етничким границама. Тако је Блед са Триглавом остао у саставу Словеније, а Далмација и Истра нису припојене Италији. Румунија је остала без Баната, а Бугарска без траженог дела Македоније све до Скопља.
Ранч по угледу на салаше
Заволео је нову домовину, али му је недостајала родна груда, па је и своје имање у Норфолку, 200 километара од Њујорка, направио по угледу на банатске салаше.
– И камен за кућу у Америци Пупин је довезао из домовине. На 450 хектара је гајио стоку, подигао сушару… све као што је имао његов отац Константин (Коста). Желећи да унапреди пољопривреду у старом завичају подигао је Народни дом и основао фонд у Идвору. На жалост, Дом је завршен тек после његове смрти, а идеја о образовању пољопривредника, која би донела просперитет Идвору, никада није заживела, каже Матић.
Као успомену на мајку Олимпијаду, која је, иако неписмена, подстицала његову жељу за знањем, научник је 1913. године основао „Фонд Олимпијаде Пупин” при САНУ, за помоћ у школовању сиромашне деце у Србији и Македонији.
Америчка влада је зграду лабораторије коју је Пупин основао од свог новца на Колумбија универзитету, године 1966. прогласила за национални споменик од посебног значаја за историју САД и њен развој.
Славица Берић
——————————————————-
У родној кући научника
Иако смо у Пупинову родну кућу у Идвору банули ненајављени, дочекани смо срдачно. Захваљујући Милану Непергаћи, све је било уређено као да се очекује нека важна делегација. И Дом је – бар споља – деловао импозантно, али када смо ушли у Музеј, са школском клупом и таблом из времена када је Миша (тако су Идворци звали Пупина) кренуо у школу, било је више него јасно да је изостала брига друштва.
– „Илустрована Политика” је прва, још давне 1960. године, објавила мој позив да сачувамо Пупинову задужбину. Након тога јављали су се просветни радници, Институт „Михајло Пупин”, тадашњи градоначелник Београда Богдан Богдановић… али се посустало. Заборавили смо колики је Пупинов допринос. Поред осталог, основао је и задужбину при Народном музеју у Београду за куповину српских уметничких дела – наводи Матић.
[објављено: 08/03/2009]