«Фајненшел тајмс», 24. децембар 2003.
Пише: Ерик Џенсон
Умирање нације је тужна појава.
Споро али неизбежно, педаљ по педаљ, као жртва живог песка, нација тоне у очај. Политички лидери, водећи привредници и обични грађани, попут некоординисаних делова тела боре се да се од тога ослободе. Али са сваким узалудним покушајем они још више тону у мрак историје.
Многи Срби, предосећајући невоље за своју нацију у предвечерје парламентарних избора 28. децембра, сматрају да ризикују нестанак, као што се претходно десило са Југославијом. Потребан је снажан трзај да би се ишчупало из блата, кажу они, да би се побегло од сиромаштва, пада индустријске производње, стране војне окупације Косова и злоупотребе власти од стране владајућих кругова у Београду који су бесрамно одвојени од народа.
Али за све већи број Срба демократски одговори нису довољни. Уместо тога, они траже повратак Краља. Предизборна грозница у Србији донела је читаву серију монархистичких изненађења.
Прво, опште уважавани поглавар Српске православне цркве, Патријарх Павле, потврдио је своју подршку васпостављању Краљевине Србије. Укидање монархије од стране комуниста 1945. било је «последица тираније», објавио је он. Парламентарне монархије су «предводници праве демократије».
Павлова декларација, пропраћена таласом натписа у дневним новинама и дебатама на телевизији, нагло је вратила српски монархизам, идеју за коју се претпостављало да је мртва већ пола века, у свест јавности. Телефонска анкета на државној телевизији показала је да су гледаоци који подржавају васпостављање у већини од 3 :1, а политичари се припремају за удар на дан избора. Једна монархистичка партија, која учествује на изборима, обећавајући васпостављање монархије 2004. године, има све више присталица и сада добре шансе да учествује у формирању нове српске владе.
«Скоро је немогуће рећи колико је људи за монархију. То је још увек мањина, али мислим да би пропаганда врло вероватно могла то да измени», каже Огњен Прибићевић, председник београдског Центра за југоисточне студије.
Човек који је у средишту свега овога није политичар него старешина српске краљевске породице, Престолонаследник Александар Карађорђевић.
Рођен у хотелу «Клериџиз» у Лондону, у апартману који је Винстон Черчил за ту прилику прогласио југословенском територијом, господин Карађорђевић, одрастао је у изгнанству и тек што је почео да говори српски.
Ипак «Његово Краљевско Височанство Александар Други», како га нови српски ројалисти зову, можда је већ први кандидат за повратак на престо на Балкану од како их је успон комунизма све силом укинуо. Симеон Други, познатији претендент из суседне Бугарске, коцкао се са повратком кроз бављење политиком, али је као Премијер у тешким временима ризиковао да сроза свој углед.
За конвертите, имиџ господина Карађорђевића брзо је еволуирао од странца који не зна ништа ни о чему до уваженог члана краљевске породице, за само две године од како се породица Карађорђевић вратила у домовину коју је напустила после инвазије нацистичке Немачке. Потенцијални Краљ дугује много од свог успеха пријемима које он и његова супруга Катарина организују у краљевској резиденцији у Београду: 25.000 гостију за две године.
Али његов џиновски апетит за дружење није његова једина предност. Господин Карађорђевић, педесетосмогодишњи бивши британски официр и потоњи бизнисмен, пријатне појаве, нуди разочараним Србима два производа које ниједан политичар у својој кампањи не може да понуди. Један је јасна веза са преткомунистичком ером у Србији, оним данима које романтизује све већи број Срба, очајних над суморним рушевинама социјализма које доминирају пејзажом српског јавног живота. Други је нада да ће бити успостављено цивилно друштво, изван ружне демократске арене.
Наслањајући се задовољно о наслон фотеље у Краљевском Двору, убедљиво најлепшој кући у Београду, Г. Карађорђевић се у једном од својих интервјуа фокусира на осећања обичних Срба. «Постоји неповерење у систем», каже он. «Људи у фабрикама, у унутрашњости, су забринути. Они очекују партнере, очекују да неко дође, очекују да схвате како ствари функционишу у тржишној економији.»
Он се јасно држи по страни од заузимања чврстих ставова по осетљивим питањима, као што је окупација Косова од стране НАТО. «Када сањам, сањам да је то део Србије», једино је рекао. Такође каже да би Србија требало да подржи стварање међународног кривичног суда. Али, изврдава тему сарадње са Судом за ратне злочине који је изразито непопуларан у Србији: «Осуђујем све који су починили злочине против човечности.»
Престолонаследникова неодређеност у питањима која воде поделама функционише за сада, а он инсистира да би то функционисало и ако би био краљ. Краљ мора «да поштује све», на читавом политичком спектру, каже он.
Али зато се не устручава када је реч о демократији у Србији и о напорима од «апсолутно животног значаја» да се ради на прикључењу Европској Унији. Демократија мора победити, са или без монархије. «Бринем се да бисмо могли да завршимо као у сендвичу», каже он, уколико Србија не успе у својим херкуловским напорима да стигне Бугарску и Румунију, и прикључи се њиховом блоку 2007. године.
Демократија коју су Срби освојили пре три године свргавањем Слободана Милошевића, бившег југословенског председника, била је до сада све само не узвишена у својим почецима. Убице Зорана Ђинђића, покојног Премијера, схватиле су то у марту ове године. Гласачи су само увећали гомилу својих незадовољстава, узрокујући неуспех трију узастопних председничких избора.
Порука Г. Карађорђевића Србима, уколико пажљиво слушају, гласи да их никакво крунисање неће спасти од хаоса младе демократије. Али уколико у међувремену охрабри неке Србе да осећају наду уместо очаја, можда ће помоћи да се оповргне опште прихваћени мит о одумирању нације.