СВЕДОЧАНСТВО ПРОШЛОСТИ
Поводом текста „Башта сљезове боје у Тунису“ Владимира Пиштала, Политикин Културни додатак, 24. октобар 2009.
Гробље 1722 српска ратника из Првог светског рата у туниском градићу Сиди Абдали, данашњем Мензел Бургиби Већина српских туриста боравак у Тунису користи за купање и сунчање, одлазак у Сахару, јахање камила и уживање у оази. Многи су се вратили одушевљени са жељом да поново дођу у Тунис. Другима су сметале кише у току септембра, камиле на разгледницама и муве пре и после кише. Мало њих зна, поготово младих, да се у Тунису налазе велика српска гробља. На целој Медитеранској обали северне Африке: Тунису, Алжиру и Мароку – или, како су се те арапске земље регионално звале, Магребу.
Највећа српска гробља у Тунису налазе се у Бизерти и Мензел Бургиби.
Бизерта, град на северу афричког континента, током децембра 1915, јануара, фебруара, марта и априла 1916. године примила је велики број српске војске, која се повлачила са народом пред Аустроугарима, Немцима и Бугарима преко албанских гудура и стигла на Јадранско море. Доласком на албанску обалу Јадранског мора, исцрпљени, рањени, са децом, постали су мета непријатељски расположених Арнаута. Срби су умирали, по 300 њих на дан. Споразумевање савезника о превозу српске војске и народа трајало је дуго па је на албанској обали умрло од 35.000 до 45.000 Срба. Због спорости евакуације српске војске и народа, тадашња влада и регент Александар упућивали су апеле савезницима, али само је један био пресудан, и то онај који је био упућен руском цару Николају II Романову. Николај II Романов упутио је ултиматум Французима и Енглезима почетком јануара 1916. године: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез и склапа сепаратни мир са Немачком“. Ово је било пресудно па је први француски брод прихватио српску војску и 27. децембра 1915. превезен је само гвоздени 10. кадровски пук „Одбрана Београда“ са пуковником Драгутином Гавриловићем и Друга шумадијска дивизија са 1000 војника другог позива. До ултиматума пребачено је 12.000 војника и цивила, а каснијих месеци стизале су лађе препуне српских војника. У логору Лазуаз (Тунис) прошло је преко 60.000 војника. На опоравку у периоду од 1915. до 1919. године лечено је у болницама града Туниса, Бизерте, Суса, Сиди Абдала (данашњи Мензел Бургиба), затим у Алжиру, граду Алжиру, Орану, Бону и другим местима 41.153 српска војника. Последњи болесници, инвалиди пребачени су из болнице у Бизерти 18. августа 1919. године бродом Црвеног крста „Digetrouen“.
У Бизерти, Сусу и граду Тунису од децембра 1915. до средине августа 1919. године умрла су у болницама од тифуса, маларије, промрзлина, рањавања и глади 833 српска војника. Мошти умрлих ратника пренете су у спомен-костурницу на хришћанско гробље у Бизерти.
Сиди Абдала, поред залива Феривил, те 1915. године имао је око 1200 становника. У насељу је постојала болница, касарна и фабрика оружја. Доласком изнурених српских војника настало је њихово масовно умирање. Сахрањено их је 1722 у периоду 1916–1918. године. Небројно становништво помагало је лековима, храном и медицинском негом. О овом гробљу већ годинама брине једна туниска породица. Старица у националној туниској одећи са сином сачекује потомке из Србије и три пута вас пољуби, по српски. На улазу у гробље налази се спомен-обележје с куполом високом шест метара која стоји на шест дорских стубова. У средини је саркофаг а са страна две урне које симболишу где су сахрањени српски и француски војници. На куполи налази се натпис на француском језику: „Французи и Срби умрли за отаџбину“ и на гробљу 1722 крста у виду мача забодена у земљу са исписаним српским именима и презименима.
Сваки долазак српске војске у луку и пристаниште у Бизерти био је свечан. Исцрпљени и болесни српски војници пролазили су поред ешалона француске војске постројене у њихову част. Сумарене који су довозили српске војнике дочекивао је вицеадмирал Емил Гепрат, командант Француске војске у Тунису и градоначелник града Туниса. Његова брига за Србе била је свакодневна. Цивиле који су пристизали у Бизерту слао је на опоравак у Марсељ, Нант, Париз и друге градове Француске. Адмирал Гепрат био је омиљен међу Србима па су га зато и звали „српском мајком“. Приликом његовог првог доласка у Београд 1930. године Срби су га на рукама изнели од железничке станице до Славије. Улица којом су га носили и данас носи његово име.
Министарство за рад и социјалну политику Републике Србије, као и амбасада Републике Србије у Тунису, брине о српским гробљима. Сваке године потомци и поштоваоци солунских ратника и добровољаца одлазе на ова гробља да одају почаст Србима који су тамо сахрањени. Не морате да будете потомак ових ратника, али већ када сте у Тунису поклоните се њиховим сенима.
И током медитеранских киша српска гробља у Бизерти и Мензел Бургиби су отворена, а мртви никуда не иду. Обиђите их.
Ауторка је историчар у Архиву Југославије
SM , 08/11/2009, 03:28
Lepo napisano, mladi (i mnogi stariji) znaju vrlo malo o tom delu vecito tragicne srpske istorije. Treba nam ovakih „prisecanja“ i opomena, puno se zaboravilo, da bi imali pravi odnos prema sadasnjosti (kad zapenusi sebicnost u skupstini) i sagledali puteve u buducnost. A i zbog tih seni, SLAVA IM I HVALA.