Српска војска пребачена на Крф

Трагедија која је задесила српску војску и народ 1915. године не пада на њене вође, већ на западне владе Aнтанте, које су због немарног или смишљеног себичног понашања допустиле да пуна два мјесеца српска војска умире од глади у албанским мочварама.

Ту би она нашла и свој страшни крај да руски цар Николај Други Романов није, послије апела регента Aлександра, упутио ултимативна упозорења предсједнику Француске Поенкареу и британском суверену Џорџу Петом да ће Русија иступити из рата ако храбра српска војска одмах не буде спасена, те је 28. фебруара српска војска пребачена на Крф.

Умањена улога

Тек тада су Француска, Италија и Велика Британија сакупиле довољно бродова да превезу остатак српске војске из Aлбаније на грчко острво Крф. Нажалост, усљед претрпљених патњи у албанском приморју и претходних напора у одбрани земље, многи српски ратници су тешко обољели, а више хиљада их је умрло на Крфу, гдје и данас почивају њихове кости. На Крф је стигло око 150.000 српских војника и 15.000 избјеглица.
Француски команданти затражили су да се још неопорављени српски ратници на Крфу што прије пребацују на Солунски фронт, који је био у зачетку.

Сви озбиљни историчари признали су да је српска војска на Солунском фронту, од доласка у Солун у јулу 1916. године, имала кључну улогу у току преостале три ратне године и да је на крају, 1918. године, пробојем бугарско-њемачког фронта у Могленским планинама на граници Србије и Грчке и енергичном офанзивом на сјевер ослободила своју земљу.
Предсједник британске владе Дејвид Лојд Џорџ у својим ратним мемоарима записао је да је српска војска отворила „споредне вратнице савезничке побједе“ на крају Првог свјетског рата.

Многе српске борце, заостале у земљи или заробљене у борби, окупационе војске пребациле су у заробљеничке логоре у својим државама. У 300 логора у Aустроугарској било је 94.338 српских војника и подофицира и око 600 официра. У тим логорима у току рата умрло је више од 50.000 заробљеника и интернираних српских цивила.

У логорима у Њемачкој било је 37.387 српских ратника.
У заробљеничким логорима у Бугарској тачан број никад није установљен, јер Бугари нису хтјели да дају поуздане податке, чак ни америчком Црвеном крсту. Бугари су пријавили да су имали у својим логорима свега 21.000 српских заробљеника, а по завршетку рата из те државе вратиле су се 32.000 заробљеника, док број умрлих у тамошњим логорима никада није утврђен.

Савезници обманули Србе

Никола Пашић, регент Aлександар и војводе Путник и Степановић нису донијели одлуку о повлачењу преко Aлбаније ради колективног самоубиства. Одлучили су се на тај рискантан пут тек када су видјели да од обећане војне помоћи Aнтанте преко Солуна нема ништа.

Кренули су ка Јадранском приморју јер су им владе Француске и Велике Британије обећале да ће тамо припремити све што је потребно за брз одмор и опоравак и ново наоружавање српске војске како би у најкраћем року била способна да, у заједници са савезничким трупама и Црногорцима, ступи у борбу за протјеривање непријатеља из окупиране земље.

Тек по доласку у Скадар, српска Влада и Врховна команда увјериле су се да су владе Француске и Велике Британије још једном обмануле Србе.

Уништити све српско

У наредби команданта аустроугарске Пете армије генерала Ритера фон Франка коју је упутио својим трупама само два дана пред почетак напада Aустроугарске на Србију, каже се:

„Војници, вама је милостиви цар повјерио да упаднете у Србију и да заузмете ову земљу пустолова и разбојника, ваша дужност је да имовину, све мушкарце и жене ове несрећне земље уништите. Сваког оног ко би и најмање милосрђа спрам ових зликоваца имао и указао им помоћ, ја ћу најстроже казнити и зато имате моју наредбу коју морате безусловно извршити“.

Војвода Путник

Војвода Путник руководио је одбрамбеним операцијама српске војске за вријеме тројне инвазије на Србију 1915. године и потписао наредбу о повлачењу војске у сусрет савезницима на јадранској обали. Путник је творац свих српских ратних планова у балканским ратовима и Првом свјетском рату.

Он је руководио њиховим извршењем и није ниједну битку изгубио у тим ратовима, чиме је надмашио и самог Наполеона. Путник је творац српске ратне доктрине. У ратној вјештини обучио је све српске официре, укључујући и војводе Степановића, Мишића и Бојовића. Управо због тога уживао је неподијељену љубав и поштовање у цијелој војсци и народу.

Тек по доласку у Скадар, будући да је тешко оболио, замолио је предсједника Владе Пашића и регента Aлександра да му одобре боловање и одлазак на петомјесечно лијечење. Врховни командант регент Aлександар прихватио је Путникову молбу и упутио му лично писмо са изразима „своје благодарности за напоре и истрајност са којом је до сада вршио повјерене му послове као начелник Штаба Врховне команде“, додавши да ће Влади препоручити да му се одобре потребна новчана средства за лијечење и љекарска пратња.

Према томе, не стоји тврдња да је војвода Путник отпуштен из службе по доласку у Скадар. Војвода Путник је на крају разговора са регентом Aлександром препоручио да се учини све што је потребно да се војска из Јадранског приморја пребаци у Солун.

Заборављена Србија

По завршетку Првог свјетског рата велике силе су брзо заборавиле значајну улогу Србије у њему. На Мировној конференцији нечасно су се понијеле, како у погледу оцјене улоге српске војске у четвороипогодишњем рату, тако и у додјели ратних репарација за претрпљену ратну штету српском народу.