И поред великих замисли скупштинских вођа, српски бирачи су живели у сиромашној држави у којој је тек око четири процента становништва било писмено. Ипак, Светоандрејска скупштина није имала премца у дотадашњој балканској историји.
Овде се одиграло прво заседање наше скупштине: зграда Велике пиваре на углу данашње Балканске и Босанске улице Британски политичар и парламентарни реформатор Џон Брајт је крајем педесетих година XIX века заступао једну конзервативну тезу. Залагао се за очување права аристократије, тврдећи како су чак и „демократски Срби” у свом парламенту поред изабраних задржали и посланике по постављењу.
Уместо да буде плод вишестолетног привредног и политичког развоја, парламентаризам је у Србији дошао као темељна државна потреба. У време када је Први српски устанак постао највећи народни револт у историји Османског царства, скупштине су повремено окупљале наоружане устанике, представнике разних крајева тек рођене државе. На једној скупштини је вожду Карађорђу признато право наслеђа у породици, на другој је сломљена старешинска опозиција. Кнез Милош управљао је скупштинама главара, уместо да се управља према њиховим одлукама. Велике силе спречиле су да тридесетих година XIX века скупштина постане стална установа Србије, прве уставне државе на Балкану. Ипак, у ретким приликама сазиване су скупштине које су окупљале и по неколико хиљада посланика, помешаних са публиком. Присутни су већином били гневни и, по правилу, наоружани.
Од 1842. године Србијом је владао кнез Александар Карађорђевић заједно са уставобранитељском олигархијом. Кнез и уставобранитељи су се убрзо поделили и завадили. Устав и воља великих сила онемогућавали су њихов обрачун. Почетком 1858. откривена је завера против кнеза. Ухапшена су шесторица чланова моћног Државног савета. Саветници-завереници, са Стефаном Стефановићем Тенком на челу, послани су у мрачну гургусовачку кулу. Тако је сломљена две деценије стара моћ Државног савета, чије чланове је слово устава ставило изнад владара, а под утицај османске Порте. Ипак, кнежева суровост му је одузела првобитну наклоност јавности и подстакла интервенцију великих сила. Кнез је био понижен, а његови непријатељи оснажени. После свега, само је сазивање скупштине, прве после десет година, могло да донесе превагу и избави државу из равнотеже немоћи и мржње између владара и олигархије. Зато је крајем 1858. донесен први Закон о скупштини у историји Србије.
После избора, у Београду се на Св. Андреја Првозваног (30. новембар/12 децембар) 1858. године, најважнији државни празник, састала скупштина. Окупљена у згради велике пиваре на углу данашње Балканске и Босанске улице, била је то прва наша скупштина која није заседала под ведрим небом. Њена су овлашћења била сужена, а улога предвиђена као саветодавна. Готово половина мушког становништва Србије (и у развијеним европским државама овај проценат неће постати већи све до XX века) изабрала је 377 посланика којима је придружено још 60 посланика по положају. Међу посланицима није било чиновника, нити најзначајнијих политичких првака. На скупштини су се сукобиле три струје: обреновићевци, карађорђевићевци и великаши. Обреновићевци су били прогоњене присталице свргнуте династије, којима су се придружили малобројни, на западу школовани, либерали. Присталице Карађорђевића биле су бројне у војсци и међу утицајним политичарима. „Тајмсов”новинар процењивао је да тек трећина посланика подржава владајућег кнеза. Великаши, олигарси или кајмаками, предвођени су од стране Илије Гарашанина, дугогодишњег министра, војводе Вучића, изузетно популарног народног трибуна чија је буна и оборила Обреновиће 1842. године, и Мише Анастасијевића, најбогатијег Србина – дунавског Ротшилда.
Уједињени у опозицији обреновићевци, либерали и олигарси су после само десет дана заседања скупштине, на једној седници збацили кнеза. У језивој тишини посланици су устали и после прочитаних оптужби на рачун кнеза и режима углас пресудили да је владалац крив и изјавили да не желе више да трпе неправде. Кнез је примио захтев за оставку, после дугог премишљања напустио је престо и потражио уточиште у Београдској тврђави, а потом у Аустрији. Покушај војске да растера скупштину сломио се о непоколебљиву вољу окупљених Београђана и посланика. Тек што су збацили кнеза обреновићевци и либерали извикали су рестаурацију кнеза Милоша. Није успело настојање олигарха да успоставе намесништво и у будућности по својој вољи попуне упражњени трон.
Скупштина је преузела власт над државом, владајући неколико седмица до повратка кнеза Милоша у Србију. Скупштина је предлагала увођење слободе штампе, затражила је за себе законодавну власт. После две деценије изградње чиновничког апарата и модернизације државних установа, започела је тако ново доба њихове демократизације.
Светоандрејска скупштина донела је велике и пресудне промене. Чињеница да је прошла без људских жртава учинила је ову скупштину српском „Славном револуцијом”. Ипак, она је на престо вратила вероватно највећег српског аутократу XIX века. И поред великих замисли скупштинских вођа, српски бирачи су живели у сиромашној држави у којој је свега око четири процента становништва било писмено. Светоандрејска скупштина није имала премца у дотадашњој балканској историји. Њен храбри гроф Мирабо био је посланик Андрија Стаменковић који је, у часу када су скупштинари успаничени због побуне топчидерског гарнизона желели да се склоне у близини османске посаде у Београдској тврђави, изјавио да више воли бити „под страхом од српских него под заштитом од турских топова”. Српски Сен Жист био је млади секретар скупштине Јован Илић, који је спречио председника Мишу Анастасијевића да поништи њене одлуке тако што је на моћника потегао пиштољ. „Српска Бастиља”, мрачна гургусовачка кула у којој су се смрзавали заточени државни саветници, спаљена је по Милошевом повратку, а Гургусовац преименован у Књажевац.
Кнез Милош није трпео уставност ни двадесет година раније. Јеврем Грујић није од њега добио мандат за састав владе. Објашњавао је кнезу принцип министарске одговорности, али је овај гневно одвратио: „А шта сам ја, ако ти за мене одговараш?” За владе кнеза Михаила, Грујић је са места судије Великог суда послан у затвор због пресуде која владаоцу није била по вољи.
Упркос свему, Србија је, поред свих ратова, диктатура и криза, до данас остала парламентарна држава.
Чедомир Антић, историчар