У Башчаршији, недалеко од себиља – јединствене у Сарајеву чесме коју надлећу јата голубова – налази се Стара српска православна црква. Од шестог века, откад потичу њени темељи, није мењала намену, и данас је у функцији, што је чини најстаријим активним сакралним објектом у Босни и Херцеговини. У њеној порти је и музеј, рангиран међу првих пет у свету по квалитету и вредности икона.

– Прави јој је назив Црква архангела Михајла и Гаврила, али у сарајевском романијском крају под тим именом нико не би умео да је препозна. Сви је знају као Стару православну цркву, или Цркву свете Текле – рекао је Милан Петровић, туристички водич.

„Није то некаква монументална немањићка грађевина него скромна од камена зграда. И да није звоника, који је доцније дограђен, више изгледа по својој спољашњости као мала тврђава укопана један метар дубоко у земљу него једна богомоља. Међутим то је са црквеном општином матица православља и српства у Босанском пашалуку…”, писало је у тексту објављеном у „Политици” 15. априла 1931. године.

На два нивоа

Црква је врло необична, шира него дужа, на два нивоа, са зиданом олтарском преградом, што је реткост у православним богомољама. Писаних трагова о њеном настанку нема, тако да је старост утврђена на основу индиректних доказа. Према турским документима се може закључити да је постојала и пре османлијског освајања. Није познато ни ко је ктитор.

По предању, овај храм је крајем 14. века обновио краљевић Андрија, „од памети мудар и паметан, од љепоте стасан и прикладан” брат краљевића Марка. А у 17. веку је три пута страдала од пожара. После обнове од последње ватрене стихије 1656. године даривана је са полијелејом, два камена свећњака поред олтара, и новим изрезбареним дрвеним иконостасом, који је и данас красе.

У току дуге историје црква је више пута страдала и била похарана. Трошкови око дозволе за поправљање храма износили су често више него поправак. Садашњи изглед је из 1730. године.
Од 1793. па све до 1982. године није било значајнијих радова на цркви осим што је 1881. године подигнут звоник са западне стране. Прошле године је завршено последње генерално обнављање цркве. Утрошено је пуно средстава и рада да би комплекс Старе цркве са музејом добио данашњи изглед. Само је, примера ради, довезено и одвезено близу 500 камиона различитог материјала и грађе.

Мошти свете Текле

Поред старе архитектуре, црква има вредан иконостас са иконама Радула, најобдаренијег српског сликара друге половине 17. века, врсног мајстора византијског иконографског израза. Посебну духовну вредност Старе цркве представљају свете мошти мученика и Божјих угодника првих векова хришћанства: Јакова Персијанца, Трифуна, Марине (сестре светог Василија Великог), исцелитеља и чудотворца Пантелејмона, као и „часна и света” десна рука првомученице Текле. Њу је донео из Антиохије у Србију први српски архиепископ свети Сава 1233. године, а патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић их је 1733. године поклонио Српској православној цркви у Сарајеву. Свету Теклину десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однео је 1873. године у Русију, где је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом.

Света Текла је живела у време апостола Павла и била му је помоћница у проповедању Јеванђеља Христовог. Њен гроб се, иначе, налази у Малули, малој сиријској вароши, која слови за једну од најстаријих хришћанских насеобина на свету, а име је добила по арамејској речи која означава улаз. Кроз тај улаз прошла је света Текла.

Сазнали смо да је обичај Сарајлија свих вера да у одређеним данима најпре сврате до турбета „Седам браће” на Бистрику и убаце понеки новчић, помоле се, затим оду до Фрањевачког самостана и Цркве светог Антона, а круг заврше у Старој православној цркви.

На литургије у овом храму долази доста света, и то не само из Сарајева већ и других градова, посећују га и странци који овде раде – Американци, Грци, Македонци, Италијани… Годишње га обиђе око 50.000 посетилаца града на Миљацки. Нема председника неке државе или званичне делегације која је дошла у БиХ, а да је није посетила.

Тако је у овај православни храм дошла и једна група из НАТО-а. Отац Вања Јовановић, сарајевски парох и старешина Цркве светих архангела Михајла и Гаврила их је упознао с знаменитостима. Попели су се на спрат и дошли до малог ковчега у коме се налазе мошти младенца: непропадљиво тело бебе у малом дрвеном ковчегу, испод којег се провлаче жене које не могу да зачну или се моле за оздрављење болесне деце. Једна од Американки је пажљиво слушала, а онда се и сама помолила и провукла испод ковчега. После извесног времена се јавила старешини цркве са радосном вешћу да је постала мајка!

Улаз се наплаћује

У порти Старе српске православне цркве се налазе конак и музеј настао од њене ризнице, који је основао Јефтан Деспић 1889. године (после отварања Земаљског музеја у Сарајеву). Преуређен је део магазе у црквеној порти, освештан 1890. године, и затим почео са радом.

Музеј је проширен 1975. године. Богату збирку чине уметнички радови старих сликара: десно крило царских двери манастира Бање код Прибоја са ликом свете Богородице из XVI века, читав низ икона свете Богородице, ту су и стари рукописи и штампане књиге, Сарајевска Крмчија на пергаменту из прве половине XIV вијека, црквене тканине и вез, метални предмети, богослужбене ствари…

Стара православна црква је имала и важну просветитељску улогу, ту се налазила женска школа за хришћанску децу, коју је 1858. године основала Стака Скендерова, док су муслиманска деца већ имала школу – медресу.

У Сарајеву је данас већинско муслиманско живље (95 одсто становништва) што је и један од разлога да се приликом посете Старој цркви и музеју плаћа улазница од две КМ: наиме, мало је православних верника, па самим тим и прилога.

Приликом наше посете имали смо прилику да у цркви присуствујемо крштењу. Рекоше нам да су она чешћа од венчања, а доста је оних који само зато дођу у Сарајево или БиХ.

…………..

Стара чаршија је изграђена у 15. веку када је Иса-бег Исаковић основао град Сарајево, изградивши хан и поред њега бројне дућане. Најзначајније зграде из тог периода су џамије. Чувена је Башчаршијска, коју је подигао Хавеџа Дурак 1528. године, а две године касније и Гази Хусрев-бег је изградио своју џамију, па медресу, библиотеку, хамам, безистан…

Славица Берић